Животна прича

Прихватање Јеховиних позива доноси награде

ИСПРИЧАЛА МАРИЈА ДО СЕУ ЗАНАРДИ

„Јехова зна шта ради. Ако ти је послао позив, треба понизно да га прихватиш.“ Ове речи мог оца, изговорене пре око 45 година, помогле су ми да прихватим први позив који сам добила од Јеховине организације, да служим као пуновремени слуга. Ја сам још и данас захвална за овај очев савет јер ми је прихватање таквих позива донело богате благослове.

ГОДИНЕ 1928, отац се претплатио на часопис Кулу стражару и заинтересовао се за Библију. Пошто је живео у централном делу Португала, његов једини контакт с Божјом скупштином биле су публикације које је добијао поштом и Библија која је некад припадала мојој баби и деди. Године 1949, када сам имала 13 година, наша породица се преселила у Бразил, у мајчину родну земљу и настанила се у предграђу Рио де Жанеира.

Наше нове комшије су нас позвале да посетимо њихову нову цркву и били смо тамо неколико пута. Отац је волео да их запиткује о пакленој ватри, души и о будућности на Земљи — али они нису знали да одговоре. „Мораћемо да чекамо на праве истраживаче Библије“, отац је имао обичај да каже.

Једног дана у нашу кућу је дошао један слепи човек и нудио Кулу стражару и Пробудите се! Отац му је поставио иста она питања и он је пружио разумне, на Библији темељене одговоре. Следеће недеље, посетила нас је једна Сведокиња. Након што је одговорила на више питања, извинила се и рекла да мора да иде у службу на терену. Када отац није схватио шта је тиме  мислила, она му је прочитала Матеја 13:38: „Њива је свет.“ Отац је питао: „Могу ли и ја да пођем?“ „Наравно“, био је одговор. Били смо пресрећни што смо поново пронашли библијску истину! Отац се крстио на следећем конгресу, а ја сам се крстила убрзо након тога, у новембру 1955.

Прихватам први позив

Годину и по касније, примила сам из подружнице Јеховиних сведока у Рио де Жанеиру велику браон коверту у којој је био позив да започнем с пуновременом службом. Мајчино здравље је било веома лоше у то време, тако да сам питала оца за савет. „Јехова зна шта ради“, гласио је чврст одговор. „Ако ти је послао позив, треба понизно да га прихватиш.“ Подстакнута тим речима, испунила сам молбу и почела с пуновременом службом 1. јула 1957. Моја прва додела је била Трес Риос, градић у држави Рио де Жанеиро.

У почетку су становници Трес Риоса нерадо слушали нашу поруку јер нисмо користили католичку верзију Библије. Помоћ је дошла када смо започели библијски студиј са Жералдом Рамаљом, ревним католиком. Уз његову помоћ могла сам да добијем Библију с потписом локалног свештеника. Од тог тренутка па надаље, кад год би неко приговорио, показала бих свештеников потпис и више није било питања. Жералдо се касније крстио.

Била сам пресрећна када је 1959. био одржан покрајински састанак у центру Трес Риоса. Шеф полиције који је тада проучавао Библију, организовао је чак да се у целом граду полепе плакати који су рекламирали програм. Након што сам радила три године у Трес Риосу, била сам позвана на нову доделу у Итуу, око 110 километара западно од Сао Паула.

Црвене, плаве и жуте књиге

Након извесног времена, моја партнерка пионирка и ја пронашле смо удобан смештај у центру града код Марије, једне добродушне удовице. Марија се с нама опходила као да смо јој ћерке. Међутим, ускоро ју је посетио римокатолички бискуп Итуа и рекао јој да нас исели, али она је остала чврста: „Када ми је муж умро, нисте ништа учинили да ме утешите. Ови Јеховини сведоци су ми помогли чак и ако не припадам њиховој религији.“

Отприлике у то време, једна жена нас је обавестила о томе да су католички свештеници Итуа забранили својим парохијанима да узимају примерке „црвене књиге о Ђаволу“. Они су говорили о библијској публикацији „Нека Бог буде истинит“, коју смо током седмице нудили људима. Пошто су свештеници забранили црвену књигу, ми смо припремиле презентацију за плаву књигу („Нова небеса и нова земља“). Када је свештенство касније чуло за ову промену, прешле смо на жуту књигу (Шта је религија учинила за човечанство?) и тако даље. Било је добро што смо имале књиге с различитим бојама корица!

 Након отприлике годину дана у Итуу, примила сам један телеграм којим сам била позвана да привремено радим у Бетелу, подружници Јеховиних сведока у Рио де Жанеиру, око припреме за национални конгрес. Радо сам прихватила позив.

Даљње предности и изазови

У Бетелу је увек било посла, и била сам срећна што на било који начин могу да помогнем. Заиста је било обогаћујуће присуствовати сваког јутра разматрању дневног цитата и Студијима Куле стражаре понедељком увече! Срдачне молитве Ота Естелмана и других искусних чланова бетелске породице снажно су утицале на мене.

Након националног конгреса, спаковала сам своје ствари да бих се вратила у Иту, али на моје изненађење, слуга подружнице, Грант Милер, уручио ми је писмо којим сам позвана да постанем стални члан бетелске породице. Собу сам делила са сестром Озом Јазедјиан, која још увек служи у бразилском Бетелу. У тим данима бетелска породица је била мала — само нас 28 — и сви смо били блиски пријатељи.

Године 1964, на обуку у Бетел дошао је Жоао Занарди, један млади пуновремени слуга. Он је тада био одређен за слугу покрајине, или путујућег надгледника, и служио је у близини. Понекад смо се сретали када је долазио у Бетел да преда извештај. Слуга подружнице је дозволио Жоау да присуствује породичном студију понедељком увече, тако да смо могли више времена да проведемо заједно. Жоао и ја смо се венчали у августу 1965. Радосно сам прихватила позив да се придружим супругу у покрајинској служби.

Тих дана је путујућа служба у унутрашњости Бразила била нешто слично авантури. Никада нећу заборавити наше посете групи објавитеља у Арањи (држава Минас Жераис). Морали смо да путујемо возом, а затим да остатак пута препешачимо — претрпани коферима, писаћом машином, пројектором за дијапозитиве, торбама за службу и литературом. Колико смо били срећни када смо пронашли Лоривала Шантала, једног старијег брата који нас је увек чекао на станици да нам помогне око пртљага.

Састанци у Арањи су се одржавали у једној изнајмљеној кући. Спавали смо у једној малој соби у задњем делу куће. С једне стране се налазио камин који смо користили за кување и за загревање воде коју су нам браћа доносила у кофама. Рупа у земљи усред оближње плантаже бамбуса служила је као тоалет. Ноћу смо остављали гасну лампу упаљену да растера бубе берберине — инсекте који могу пренети Шагасову болест. Ујутро су нам ноздрве увек биле црне од чађи. Веома занимљиво искуство!

Док смо служили у покрајини државе Парана, поново смо примили једну од оних великих браон коверти од подружнице. Још један позив од Јеховине организације — овај пут да служимо у Португалу! У писму смо добили савет да осмотримо начело из Луке 14:28 и израчунамо трошкове пре него што прихватимо ову доделу јер је тамо наше хришћанско дело  под забраном, а португалска влада је већ ухапсила многу браћу.

Да ли да одемо у земљу у којој ћемо бити суочени с таквим прогонством? „Ако наша португалска браћа могу да живе тамо и верно служе Јехови, зашто не бисмо могли и ми?“ рекао је Жоао. Присећајући се очевих речи охрабрења, ја сам се сложила: „Ако нам је Јехова послао позив, треба да га прихватимо и имамо поуздање у њега.“ Убрзо након тога, били смо у Бетелу у Сао Паулу, примали смо даљње смернице и припремали своја документа за путовање.

Жоао Марија и Марија Жоао

Наш брод, Еуженио Се, 6. септембра 1969. испловио је из луке Сантос (држава Сао Пауло). Након девет дана на мору, стигли смо у Португал. Најпре смо провели неколико месеци сарађујући са искусном браћом у уским улицама Алфаме и Морарија, у старом делу града Лисабона. Они су нас обучавали да будемо пажљиви да нас полиција не би лако ухватила.

Скупштински састанци су се одржавали у домовима Сведока. Када бисмо приметили да су суседи постали сумњичави, састанци би брзо били премештени на друго место да кућа не би била претресана нити браћа ухапшена. Пикници, како смо називали наше веће скупове, одржавали су се у парку Монсанто, у предграђу Лисабона и у Коста да Капарики, шумском подручју уз обалу. За те прилике смо се лежерно облачили, а група опрезних редара чувала би стражу на стратешким местима. Ако би се ико сумњив приближио, имали смо довољно времена да импровизујемо неку игру, да поставимо пикник или да запевамо неку народну песму.

Да бисмо тајној полицији отежали да нам уђе у траг, избегавали смо да користимо наша права имена. Браћа су нас познавала као Жоао Марија и Марија Жоао. Наша имена нису била коришћена ни у једном писму нити извештају. Уместо тога добили смо бројеве. Одлучила сам да не памтим адресе браће. На тај начин, да су ме ухапсили не би било могуће да их издам.

Упркос ограничењима, Жоао и ја смо били одлучни да искористимо сваку прилику за давање сведочанства, пошто смо  знали да можемо било ког тренутка да будемо лишени слободе. Научили смо да се ослањамо на нашег небеског Оца, Јехову. Као наш Заштитник, он је користио своје анђеле на такав начин да смо се осећали као да ’видимо Онога који је невидљив‘ (Јеврејима 11:27).

Једном приликом када смо проповедали од куће до куће у Портоу, срели смо човека који је инсистирао да уђемо у кућу. Сестра с којом сам радила прихватила је позив без устезања, а ја нисам имала други избор већ да јој се придружим. Ужаснула сам се приметивши у ходнику фотографију некога у војној униформи. Шта сада урадити? Наш домаћин нас је позвао да седнемо, а затим ме је упитао: „Да ли бисте дозволили да ваш син служи у војсци ако добије позив?“ Била је то шкакљива ситуација. Мирно, али након што сам се помолила у себи, одговорила сам: „Немам деце, али сам сигурна да када бих ја вама поставила такво неко хипотетичко питање, ви бисте ми дали исти одговор.“ Он је ућутао. Стога сам наставила: „Ако бисте ме упитали како изгледа када изгубите брата или оца, на то бих вам могла одговорити јер су ми и брат и отац мртви.“ Очи су ми се напуниле сузама док сам говорила, и приметила сам да је мало фалило да и он заплаче. Објаснио је да му је жена недавно умрла. Пажљиво је слушао док сам објашњавала наду у ускрсење. Затим смо се учтиво поздравиле с њим и безбедно отишле, препуштајући ствари у Јеховине руке.

Упркос забрани, искреним људима је била пружена помоћ да упознају истину. У Портоу је мој муж започео студиј с Орасијом, пословним човеком који је брзо напредовао. Касније је његов син Емилио, изузетан лекар, такође заузео став за Јехову и крстио се. Заиста, ништа не може зауставити Јеховин свети дух.

„Никада не знате шта ће Јехова дозволити“

Године 1973, Жоао и ја смо били позвани да присуствујемо Међународном конгресу „Божанска победа“ у Бриселу (Белгија). Присуствовало је на хиљаде шпанске и белгијске браће, као и делегати из Мозамбика, Анголе, Зеленортских острва, Мадеире и Азорских острва. У својим закључним коментарима, брат Нор, из светске централе у Њујорку, упозорио је: „Служите и даље верно Јехови. Никада не знате шта ће Јехова дозволити. Ко зна, можда ће следећи међународни конгрес ком ћете присуствовати бити у Португалу!“

Наредне године је дело проповедања било законски признато у Португалу. И тачно по речима брата Нора, 25. априла 1978. одржали смо наш први међународни конгрес у Лисабону. Каква је предност била марширати улицама Лисабона, дајући  сведочанство транспарентима, часописима и позивницама за јавно предавање! Био је то сан који се обистинио.

Заволели смо нашу португалску браћу, од којих су многи претрпели затварања и батинања због чувања своје хришћанске неутралности. Наша жеља је била да и даље служимо у Португалу. Међутим, то није било могуће. Године 1982, код Жоаоа су се појавили озбиљни проблеми са срцем и подружница је саветовала да се вратимо у Бразил.

Тешка времена

Браћа у Бразилској подружници су нам пружала велику подршку и доделила су нам да служимо у скупштини Киририм у Таубатеу (држава Сао Пауло). Жоаово здравље се нагло погоршавало и ускоро је био приморан да стално буде у кући. Заинтересоване особе су долазиле у нашу кућу да проучавају Библију и тамо су се свакога дана одржавали састанци за службу на терену, као и седмични студиј књиге. Ове припреме су нам помогле да одржавамо нашу духовност.

Жоао је и даље наставио да чини оно што је могао у Јеховиној служби све до своје смрти 1. октобра 1985. Била сам тужна и донекле депресивна, али сам била одлучна да наставим са својом доделом. Још једна препрека је настала у априлу 1986, када су ми провалници ушли у кућу и скоро све покрали. Први пут у животу сам осетила да сам сама и да се плашим. Један брачни пар ме је љубазно позвао да останем с њима неко време, за шта сам им веома захвална.

Жоаова смрт, а такође и провала у кућу утицали су на моју службу Јехови. Више се нисам осећала сигурно у служби. Након што сам писала подружници о тешкоћама, примила сам позив да проведем неко време у Бетелу како бих повратила своју емоционалну равнотежу. Боравак у Бетелу ме је заиста ојачао!

Чим сам се нешто боље осећала, прихватила сам доделу да служим у Ипуи, градићу у држави Сао Пауло. Била сам заокупљена делом проповедања, али је било периода када сам се осећала обесхрабрено. Током таквих периода, телефонирала сам браћи у Киририму и увек би нека породица дошла да ме посети на неколико дана. Те посете су биле заиста охрабрујуће! Током моје прве године у Ипуи, 38 браће и сестара долазило је издалека да ме посети.

Године 1992, шест година након Жоаове смрти, примила сам још један позив од Јеховине организације, овај пут да се преселим у Франку (држава Сао Пауло), где још увек служим као пуновремени слуга. Овде је подручје веома плодно. Године 1994, започела сам библијски студиј с градоначелником. У то време он је водио кампању за место у конгресу Бразила, али упркос претрпаном распореду, проучавали смо сваког понедељка поподне. Да би избегао да нас ико прекине, искључивао је телефон. Колико сам била срећна док сам га посматрала како се полако повлачи из политике, и како, захваљујући истини, поново гради свој брак! Он и његова жена крстили су се 1998.

Кад размишљам о својој прошлости, могу рећи да ми је живот у пуновременој служби био пун неизмерних благослова и предности. Прихватање позива које ми је Јехова упућивао преко своје организације заиста ми је донело богате награде. И, ако у будућности буде било каквих позива, моја спремност да их прихватим биће снажна као и увек.

[Слике на 25. страни]

Године 1957. када сам започела пуновремену службу, и данас

[Слика на 26. страни]

С бразилском бетелском породицом 1963.

[Слика на 27. страни]

Наше венчање у августу 1965.

[Слика на 27. страни]

Конгрес у Португалу у време забране дела

[Слика на 28. страни]

Улично сведочење у Лисабону током Међународног конгреса „Победоносна вера“ 1978.