Животна прича

Јехова пружа ’снагу која надилази уобичајену‘

ИСПРИЧАЛА ХЕЛЕН МАРКС

Био је спаран летњи дан, 1986. године. Једино сам ја чекала на царини која је личила на шупу на једном од најтиших европских аеродрома. Било је то у Тирани, главном граду Албаније, која је себе прогласила „првом атеистичком земљом у свету“.

С ПОМЕШАНИМ осећањима несигурности и узнемирености, посматрала сам како један наоружани службеник почиње да претражује по мом пртљагу. Да сам учинила или рекла нешто због чега би им била сумњива, то би за мене могло значити истеривање из земље, а за људе који су ме тамо чекали затвор или радни логор. На сву срећу, успела сам да подстакнем тог службеника да буде мало љубазнији понудивши му жвакаће гуме и кекс. Али како сам се ја, жена с преко 60 година, нашла у овој ситуацији? Зашто бих се лишила мирног живота и довела себе у опасност покушавајући да унапређујем интересе Краљевства у једном од последњих упоришта марксизма и лењинизма?

Болешљива девојчица пуна питања

Две године након мог рођења у Иерапетри на Криту 1920, мој отац је умро од упале плућа. Мајка је била сиромашна и неписмена. Била сам најмлађе дете од нас четворо и пошто сам прележала жутицу, била сам бледа и болешљива. Комшије су саветовале мајку да своју пажњу и ограничена средства посвети преосталој здравој деци, а да мене пусти да умрем. Срећна сам што није послушала њихов савет.

 Да би засигурала да ће очева душа почивати на небу, мајка је често одлазила на гробље, обично плаћајући службу православног свештеника. Та служба, међутим, није била јефтина! Још увек се сећам једног језиво хладног божићног дана када се вратила кући с гробља вукући ме поред себе. Управо смо дали и последњу пару свештенику. Након што је скувала нешто зелениша за нас децу повукла се у другу собу, празног стомака и образа мокрих од очајничког плача. Након извесног времена, прикупила сам храброст и отишла код свештеника да га питам зашто је отац умро и зашто моја сиромашна мајка мора да плаћа свештенику. Посрамљено је прошаптао: „Бог га је узео. Тако ти је то. Прежалићете.“

Било ми је тешко да повежем његов одговор са Господовом молитвом коју сам научила у школи. Још увек се сећам њених дивних и значајних уводних речи: „Оче наш, који си на небесима, нека се свети име твоје. Нека дође краљевство твоје. Нека буде воља твоја, како на небу тако и на земљи“ (Матеј 6:9, 10). Ако је Бог намеравао да се његова воља врши на земљи, зашто морамо тако пуно да патимо?

Скоро да сам добила одговор на то питање када је 1929. Емануел Лионудакис, пуновремени проповедник Јеховиних сведока посетио наш дом. a Када га је мајка питала шта жели, он није рекао ни реч само јој је пружио картицу са сведочанством. Дала ју је мени да прочитам. Пошто сам имала само девет година, мало тога сам разумела. Помисливши да је посетилац који је проповедао нем, мајка је одговорила: „Јадниче! Ти не можеш да причаш, а ја не умем да читам.“ Затим му је љубазно показала излазна врата.

Неколико година касније сам пронашла одговор. Мој брат Имануел Патеракис је добио од тог истог пуновременог слуге брошуру Где су мртви? коју су објавили Јеховини сведоци. b Док сам је читала лакнуло ми је када сам сазнала да мог оца није узео Бог. Схватила сам да је смрт последица људске несавршености и да мог оца очекује ускрсење у живот на рајској земљи.

„Ова књига те је уништила!“

Библијска истина нам је отворила очи. Пронашли смо једну стару Библију која је припадала оцу и почели смо да је проучавамо, често уз светлост свеће поред огњишта. Пошто сам била једина девојка међу онима који су се интересовали за Библију, нисам била укључена у активности мале локалне групе Сведока. Неко време сам озбиљно мислила — премда погрешно— да је та религија само за мушкарце.

Одушевљење мога брата за службу проповедања подстицало је и мене. Не задуго и полиција је почела да се интересује за нашу породицу, редовно нам је долазила у посету у било које доба дана или ноћи тражећи Имануела и литературу. Још увек ми је свеже у сећању како је свештеник дошао да нас убеђује да се вратимо у цркву. Када му је Имануел показао из Библије да је Божје име Јехова, свештеник је зграбио Библију, претећи махао пред мојим братом и викао: „Ова књига те је уништила!“

Године 1940, Имануел је због тога што је одбио да служи војску ухапшен и послат на албански фронт. Изгубили смо контакт с њим и мислили смо да је мртав. Међутим, две године касније неочекивано смо од њега добили писмо које је послао из затвора. Био је жив и био је добро! Један од стихова које је навео у том писму отада се неизбрисиво урезао у мој ум: „Јер очи Јехове гледају по свој земљи да би показао силу своју према онима којима је срце цело према њему“ (2. Летописа 16:9). Како нам је само требало такво охрабрење!

Имануел је могао из затвора да замоли неку браћу да ме посете. Одмах су учињене припреме за тајно одржавање хришћанских  састанака у кући на једној фарми изван града. Нисмо ни знали да смо били под присмотром! Једне недеље, опколили су нас наоружани полицајци. Стрпали су нас у неки камион без цераде и парадирали с нама кроз град. Још увек се сећам како су нам се људи ругали и исмејавали нас, али Јехова нам је преко свога духа дао унутрашњи мир.

Одвели су нас у други град, где су нас ставили у неке ужасно мрачне и прљаве ћелије. Тоалет у мојој ћелији је била једна кофа која је пражњена једном дневно. Била сам осуђена на осам месеци затвора зато што су сматрали да сам „учитељ“ групе. Међутим, брат који је такође био затворен тамо договорио се са својим адвокатом да преузме наш случај, и он је успео да нас ослободи.

Нови живот

Када је Имануел ослобођен из затвора почео је да посећује скупштине у Атини као покрајински надгледник. Ја сам се преселила тамо 1947. Напокон сам била с једном великом групом Сведока — не само мушкараца, већ и жена и деце. Најзад сам у јулу 1947. симболизовала своје предање Јехови крштењем у води. Одувек сам сањала о томе да постанем мисионар те сам почела да похађам вечерњу школу за учење енглеског језика. Године 1950. постала сам пионир. Мајка је дошла да живи са мном и она је такође пригрлила библијску истину. Остала је Јеховин сведок све до своје смрти, 34 године касније.

Те исте године сам упознала Џона Маркса (Маркопулоса), веома поштованог, духовно зрелог мушкарца из Сједињених Држава. Џон је рођен у јужној Албанији, и након што се доселио у Сједињене Државе постао је Јеховин сведок. Године 1950. дошао је у Грчку да би покушао да добије визу за Албанију — тада затворену земљу под најстрожим обликом комунизма. Иако Џон није видео своју породицу још од 1936, није му било дозвољено да уђе у Албанију. Дирнула ме је његова горљива ревност у служби за Јехову и његова дубока љубав према братству. Венчали смо се 3. априла 1953. Затим сам отишла с њим у наш нови дом у Њу Џерсију (САД).

Да бисмо се издржавали у пуновременој служби, Џон и ја смо обављали један посао на обали Њу Џерсија; припремали  смо доручак за рибаре. Радили смо само током летњих месеци, од зоре па до 9.00. Због тога што смо водили једноставан живот и што смо се усредсређивали на духовне активности, могли смо проводити највећи део времена у делу проповедања. Током година, били смо замољени да се селимо у различите градове где је била велика потреба за објавитељима. Тамо смо уз Јеховину подршку помагали заинтересованим особама, оснивали скупштине и помагали у изградњи Дворана Краљевства.

Помагање нашој браћи у невољи

Међутим, ускоро нам је у изгледу стајало нешто узбудљиво. Одговорна браћа су желела да успоставе комуникацију са сухришћанима који су живели у балканским земљама где је наше дело било под забраном. Годинама су Јеховини сведоци у тим земљама били одсечени од међународног братства, добијали су мало или нимало духовне хране и суочавали су се са окрутним прогонством. Већина њих је била под сталном присмотром, а многи су били у затвору или у радним логорима. Биле су им хитно потребне библијске публикације, вођство и охрабрење. На пример, једна шифрована порука коју смо примили из Албаније гласила је: „Молите се Господу за нас. Конфискују нам литературу по кућама. Не дају нам да проучавамо. Три особе су притворене.“

Тако смо новембра 1960. започели шестомесечно путовање како бисмо посетили неке од тих земаља. Било је очигледно да ће нам бити потребна „снага која надилази уобичајену“, храброст од Бога, одважност  и домишљатост да бисмо извршили наш задатак (2. Коринћанима 4:7). Наше прво одредиште је била Албанија. Купили смо кола у Паризу и кренули. Када смо стигли у Рим, само је Џон могао да добије визу за Албанију. Ја сам морала да продужим за Атину и да га чекам.

Џон је ушао у Албанију крајем фебруара 1961. и остао је тамо све до краја марта. У Тирани је лично упознао 30 браће. Како су само били усхићени када су добили преко потребну литературу и охрабрење! Није их нико изван земље могао посетити 24 године.

Џона је дирнула беспрекорност и истрајност те браће. Сазнао је да су многи изгубили посао и били притворени због тога што нису учествовали у активностима те комунистичке државе. Нарочито је био ганут када су му два брата стара око 80 година дала прилог од приближно 100 америчких долара за дело проповедања. Годинама су штедели од својих бедних пензија.

Задњи дан Џоновог боравка у Албанији био је 30. март 1961 — датум Меморијала Христове смрти. Џон је одржао говор за Меморијал на ком је било присутно 37 особа. На крају говора браћа су брзо извела Џона на задња врата и одвезла га до лучког града Драча где се укрцао на турски трговачки брод који је пловио за Пиреј у Грчкој.

Била сам срећна када сам видела да се вратио жив и здрав. Сада смо се могли упутити на остатак нашег ризичног путовања. Пут нас је водио кроз још три балканске земље где је наше дело било забрањено — што је био опасан подухват, пошто смо носили библијску литературу, писаћу машину и другу опрему. Имали смо ту велику предност да упознамо неку изузетно лојалну браћу и сестре који су били спремни да ризикују свој посао, слободу, па чак и живот ради Јехове. Њихова ревност и искрена љубав биле су извор мотивације. Такође је на нас оставила дубок утисак чињеница да Јехова пружа ’снагу која надилази уобичајену‘.

Након успешно завршеног путовања вратили смо се у Сједињене Државе. У годинама које су уследиле, и даље смо на различите начине настојали да шаљемо литературу у Албанију и да примамо извештаје о активности наше браће.

Често на путовањима, у опасностима

Године су прошле, и након што је Џон умро 1981. када је имао 76 година, остала сам сама. Моја сестричина, Евангелија и њен супруг Јоргос Орфанидис љубазно су ме примили код себе и отада ми пружају драгоцену емоционалну и практичну подршку. И они сами су искусили Јеховину подршку док су служили под забраном у Судану. c

Једнога дана, требало је поново покушати да се ступи у контакт с нашом браћом у Албанији. Пошто је родбина мога супруга живела тамо, браћа су ме питала да ли бих ја желела да отпутујем у ту земљу. Наравно да сам желела!

Након месеци упорног труда, у мају 1986. добила сам визу од албанске амбасаде у Атини. Чланови дипломатског особља су ме озбиљно упозорили да уколико нешто не буде у реду не очекујем никакву помоћ извана. Када сам пришла службенику у туристичкој агенцији да купим авионске карте за Албанију, он се запрепастио. Не дозвољавајући страху да ме заустави, убрзо сам се укрцала у једини авион који је једном недељно ишао из Атине за Тирану. Само три веома стара Албанца су била у истом авиону; били су у Грчкој из медицинских разлога.

Чим се авион спустио, спроведена сам до једне празне шупе која је служила као царина. Брат и сестра од мог супруга, иако нису Јеховини сведоци, били су спремни да ми помогну да успоставим контакт с неколицином локалне браће. По закону, они су морали да обавесте поглавара заједнице о мом доласку. Због тога ме је полиција  помно пратила. Зато су ми моји рођаци препоручили да останем код њих у кући док они не пронађу два брата која су живела у Тирани и не доведу их код мене.

У то време је у целој Албанији било деветоро предане браће за које се знало. Године забране, прогонства и строге присмотре учинили су да браћа буду веома опрезна. Дубоке боре су биле изразите на њиховим лицима. Након што сам задобила поверење ова два брата, њихово прво питање је било: „Где су Куле стражаре?“ Годинама су имали само две старије књиге — чак ни Библију нису имали.

Потанко су причали о окрутном поступању тог режима према њима. Споменули су случај једног драгог брата који је био одлучан да остане политички неутралан у предстојећим изборима. Пошто је држава контролисала све, то је значило да његова породица не би примала храну која им је следовала. Сва његова деца која су већ била у браку и њихове породице биле би послате у затвор иако нису имали ништа с његовим религиозним уверењима. Причало се да су тог брата, из страха, чланови његове породице убили ноћ уочи гласања, бацили његово тело у бунар и касније тврдили да се уплашио и сам се убио.

Сиромаштво тих сухришћана је изазивало тугу. Па ипак, када сам покушала да сваком од њих дам новчаницу од 20 долара одбили су рекавши: „Треба нам само духовна храна.“ Ова драга браћа су живела деценијама под тоталитарним режимом који је успешно поучавао већину становништва да буду атеисти. Али њихова вера и одлучност су биле јаке као и код Сведока било где другде. Јеховина способност да пружи „снагу која надилази уобичајену“ чак и под најтежим околностима заиста је оставила снажан утисак на мене када сам, две недеље касније, отишла из Албаније.

Такође сам имала предност да поново посетим Албанију 1989. и 1991. Како је слобода говора и религије постепено постајала очигледнија у тој земљи, број обожавалаца Јехове се брзо повећавао. Шачица преданих Сведока, колико их је било 1986. сада је нарасла на више од 2 200 активних објавитеља. Међу њима је била и Мелпо, сестра мога мужа. Може ли бити икакве сумње да Јехова није благословио ону малу верну групу?

Уз снагу од Јехове имала сам богат живот

Кад се осврнем уназад, уверена сам да наш рад — Џонов и мој — није био узалудан. Употребили смо нашу младалачку снагу на најкориснији начин. Наша каријера у пуновременој служби била је вреднија него било која друга којој смо могли тежити. Радујем се због тога што смо многим драгим особама помогли да упознају библијску истину. Сада у поодмаклим годинама могу из свег срца подстаћи младе да се ’сећају свог Величанственог Створитеља у данима младости своје‘ (Проповедник 12:1).

Иако имам 81 годину, још увек могу да служим као пуновремени објавитељ добре вести. Устајем рано ујутру и сведочим људима на аутобуским станицама, на паркиралиштима, на улицама, у продавницама и у парковима. Старачке тегобе отежавају живот, али моја духовна браћа и сестре пуни љубави — моја велика духовна породица — као и породица моје сестричине заиста су права подршка. Изнад свега, научила сам да је ’снага која надилази уобичајену од Бога, а не од нас‘ (2. Коринћанима 4:7).

[Фусноте]

[Слика на 25. страни]

Горе: са групом бетелита у Атини 1950; Џон је скроз лево, ја сам у средини, с моје леве стране је мој брат Имануел, а с његове леве стране је наша мајка

[Слика на 25. страни]

Лево: са Џоном 1956. године на нашем послу на обали Њу Џерсија

[Слика на 26. страни]

Обласни конгрес у Тирани (Албанија) 1995. године

[Слика на 26. страни]

Бетел у Тирани (Албанија). Завршен 1996. године

[Слика на 26. страни]

Горе: чланак из једне „Куле стражаре“ из 1940. који је тајно преведен на албански

[Слика на 26. страни]

Са мојом сестричином Евангелијом Орфанидис (десно) и њеним супругом Јоргосом