Надахнуће Библије

Да ли је то што су библијски писци показали индивидуалност у изражавању заиста у складу с тиме да је Библија надахнута од Бога?

Докази показују да људи које је Бог користио за записивање Писма нису били некакве машине које су бележиле диктирани материјал. О апостолу Јовану читамо да му је Откривење које је „надахнуто од Бога“ било преко Божјег анђела показано „у знаковима“ (Откривење 1:1, 2). Јован је ’надахнућем [дословно, „у духу“] доспео у Господов дан‘ и било му је речено: „Оно што видиш напиши на свитак“ (Откривење 1:10, 11). Дакле, Јехова је очигледно сматрао да је добро да дозволи писцима Библије да употребе своје менталне способности у избору речи и израза како би описали визије које су имали (Авакум 2:2, ДК), иако их је увек у довољној мери контролисао и водио како коначан продукт не би био само тачан и истинит већ и да би одговарао Његовој намери (Пословице 30:5, 6). Да је био укључен и лични напор писца види се из изјаве у Проповеднику 12:11, 12.

Тиме се несумњиво објашњава зашто постоје различити стилови писања, као и изрази који су очигледно одраз порекла појединих писаца. Када је Бог изабирао писце за њихову нарочиту доделу, можда су један од фактора биле њихове природне способности; можда их је такође припремао пре тога да би служили његовој посебној сврси.

Чак и тамо где писци говоре да су примили „реч Јеховину“ или извесну „изјаву“, може бити да је то било пренесено, не реч по реч, већ тако што је писцу била пружена визија Божје намере коју би писац затим изразио речима. Можда се то види из тога што писци понекад говоре о томе да су ’видели‘ (а не ’чули‘) „изјаву“ или ’реч Јеховину‘ (Исаија 13:1, ДК; Михеј 1:1; Авакум 1:1, NW; 2:1, 2, ДК).

Значи, људи који су били употребљени за писање Писма сарађивали су с Јеховиним светим духом. Имали су спреман дух и подлагали су се Божјем вођству (Исаија 50:4, 5), једва чекајући да сазнају каква је Божја воља и каква су његова упутства (Исаија 26:9). Они су у многим случајевима имали извесне циљеве на уму (Лука 1:1-4) или су реаговали на неку очигледну потребу (1. Коринћанима 1:10, 11; 5:1; 7:1) и Бог их је водио како би се оно што су записали подударало с његовом намером и испунило је (Пословице 16:9). Пошто су били духовно настројене особе, њихова срца и умови су били у складу с Божјом вољом, ’имали су Христов ум‘ тако да нису записивали пуку људску мудрост нити „утваре својега срца“, као што су то радили лажни пророци (1. Коринћанима 2:13-16; Јеремија 23:16, ДК; Језекиљ 13:2, 3, 17).

Библијским писцима је био доступан знатан део информација, понекад у већ постојећем писаном облику, као што је случај с родословљима и извесним историјским извештајима (Лука 1:3; 3:23-38; Бројеви 21:14, 15; 1. Краљевима 14:19, 29; 2. Краљевима 15:31; 24:5). Ту је Божји дух деловао да се у Божански запис не би увукле нетачности или грешке и такође да би се пружило вођство у избору материјала који је требало укључити. Очигледно је да није све што су други изјавили и што је затим било укључено у Библију било надахнуто од Бога, али је свети дух водио при избору материјала који ће постати део Светог писма и његово тачно записивање. (Види Постање 3:4, 5; Јова 42:3; Матеја 16:21-23.) Што се тиче мудрих изрека и савета, премда је писац пуно тога научио из личног искуства у животу и још више из личног проучавања и примене оних делова Писма који су већ били написани, још увек се захтевало деловање Божјег духа како би се засигурало да се информације могу назвати делом Божје Речи која је „жива и има моћ... и  може разабрати помисли и намере срца“ (Јеврејима 4:12).

То се може видети из онога што апостол Павле каже у својој првој посланици Коринћанима. Пружајући савет о браку и самаштву, он у једном моменту каже: „А другима кажем ја, да ја, а не Господ...“ И опет: „А што се тиче девица, немам заповест од Господа, него износим своје мишљење.“ И на крају, везано за неку удовицу, он каже: „Али је, по мом мишљењу, срећнија ако остане као што јесте. А стварно мислим да и ја имам Божји дух“ (1. Коринћанима 7:12, 25, 40). Очигледно значење Павлових изјава јесте да о извесним стварима није могао цитирати ниједно директно учење Господа Исуса. Стога је Павле дао лично мишљење као духом испуњен апостол. Међутим, његов савет је био „надахнут од Бога“ и тако је постао део Светог писма, са истим ауторитетом као и остали део Писма.

Постоји јасна разлика између надахнутих списа из Библије и других списа који, иако представљају извесну меру усмеравања и вођства духа, с пуним правом нису уврштени у Свето писмо. Поред писама која су укључена у библијски канон, несумњиво је било и многих других писама која су током низа година написали апостоли и старешине бројних скупштина. Иако су ти писци били духом вођене особе, Бог ипак није ставио свој печат гаранције којим би се такви додатни списи истицали као део непогрешиве Божје Речи. Можда су хебрејски неканонски списи имали неке грешке, и можда су чак неканонски списи апостола до неке мере одражавали непотпуно разумевање које је владало у тим првим годинама хришћанске скупштине. (Упореди с Делима апостолским 15:1-32; Галатима 2:11-14; Ефешанима 4:11-16.) Међутим, као што је Бог својим духом, то јест активном силом, дао извесним хришћанима „разлучивање надахнутих израза“, он је такође могао водити водеће тело хришћанске скупштине при разлучивању тога које надахнуте списе треба укључити у канон Светих списа а које не (1. Коринћанима 12:10).