Животна прича

Служити самопожртвовано

ИСПРИЧАО ДОН РЕНДЕЛ

Мајка ми је умрла 1927. године када сам имао само пет година. Па ипак, њена вера је много утицала на мој живот. Како је то било могуће?

МАЈКА је била одан члан енглеске цркве када се удала за мог оца, који је био војно лице. Било је то пре Првог светског рата. Рат је избио 1914, и мајка се упустила у расправу с њеним свештеником зато што је проповедаоницу користио као платформу за регрутацију војника. Шта јој је он одговорио? „Иди кући и не оптерећуј се таквим стварима!“ Она није била задовољна тиме.

Године 1917, у јеку рата, мајка је отишла да гледа „Фото-драму стварања“. Уверена да је пронашла истину одмах је напустила цркву и придружила се Истраживачима Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци. Посећивала је састанке скупштине у Јовилу, граду који је најближи нашем селу Вест Кокеру у енглеској области Самерсет.

Мајка и њене три сестре убрзо су почеле да деле своју новопронађену веру с другима. Старији чланови скупштине у Јовилу су ми причали како су мајка и њена сестра Мили бициклима ревно делиле помоћно средство за проучавање Библије, Студије Писма по нашем огромном сеоском подручју. Нажалост, последњих 18 месеци свог живота мајка је била везана за кревет због туберкулозе, за коју у то време није било лека.

Самопожртвованост на делу

Тетка Мили која је у то време живела с нама, неговала је мајку кад се разболела  и бринула је о мени и мојој седмогодишњој сестри Џоун. Када је мајка умрла, тетка Мили се одмах понудила да брине о нама. Отац је, срећан што ће му то олакшати одговорност, спремно пристао да тетка Мили стално живи с нама.

Заволели смо нашу тетку и били смо срећни што је остала с нама. Али зашто је донела такву одлуку? Много година касније, тетка Мили нам је рекла да се осећала обавезном да гради на темељу који је мајка поставила — да Џоун и мене поучава библијској истини, јер је била свесна тога да то отац неће чинити пошто га религија није занимала.

Затим смо такође сазнали да је тетка Мили донела још једну веома личну одлуку. Да би адекватно бринула о нама никад се није удала. Каква самопожртвованост! Џоун и ја имамо много разлога да јој будемо дубоко захвални. Увек имамо на уму све чему нас је поучавала, као и изузетан пример који нам је оставила.

Време одлуке

Џоун и ја смо похађали сеоску школу која је припадала енглеској цркви и тетка Мили је заузела чврст став пред управницом школе што се тиче нашег религиозног образовања. Када су друга деца ишла у цркву ми смо ишли кући, а када је свештеник долазио у школу да држи веронауку, ми смо били изузети од тога и учили смо напамет библијске стихове. То ми је касније било од користи јер су ми се ти стихови неизбрисиво урезали у памћење.

Напустио сам школу када сам имао 14 година да бих четири године радио као шегрт у једној фабрици за прављење сирева у нашем месту. Такође сам научио да свирам клавир, те су музика и окретне игре постале мој хоби. Премда је библијска истина била укорењена у мом срцу још увек ме није мотивисала. Једнога дана, у марту 1940, једна старија Сведокиња ме је позвала да идем с њом на један велики скуп у Свиндону, који је удаљен око 110 километара. Јавно предавање је имао Алберт Д. Шродер, председавајући слуга Јеховиних сведока у Британији. Тај скуп је био прекретница за мене.

Беснео је Други светски рат. Шта да урадим са својим животом? Одлучио сам да се вратим у Дворану Краљевства у Јовилу. На првом састанку на ком сам присуствовао било је уведено улично сведочење. Упркос мом ограниченом спознању, добровољно сам учествовао у тој активности на велико запрепашћење многих такозваних пријатеља који су ме исмевали док су пролазили поред мене!

У јуну 1940. године крстио сам се у Бристолу. За месец дана сам постао општи пионир — пуновремени јеванђелизатор. Како сам био срећан када је мало касније и моја сестра симболизовала своје предање крштењем у води!

Пионирење у време рата

Годину дана након почетка рата добио сам позив за регрутацију. Пошто сам већ био регистрован у Јовилу као лице које одбија да служи војску због приговора савести, требало је да изађем на суд у Бристолу. Пионирио сам заједно с Џоном Вином у Синдерфорду, (Гластершир) и после тога у Хаверфордвесту и Кармартену (Велс). a  Касније, на судском саслушању у Кармартену осуђен сам на три месеца затвора у Свонзију, а уз то сам морао да платим и новчану казну од 25 фунти — што је била знатна сума новца у то време. Потом сам добио још три месеца затвора јер нисам платио ту новчану казну.

Када сам трећи пут био саслушаван, питали су ме: „Зар не знаш да Библија каже: ’Вратите цезару цезарево‘?“ „Да“, одговорио сам, „Знам за то, али хтео бих да довршим тај стих: ’А Богу Божје.‘ То је оно што ја радим“ (Матеј 22:21). Неколико недеља касније добио сам писмо у ком је стајало да сам ослобођен обавезе служења војске.

Почетком 1945. позван сам да се придружим бетелској породици у Лондону. Следеће зиме, Натан Х. Нор који је предводио у организовању дела проповедања широм света, и његов секретар, Милтон Г. Хеншел посетили су Лондон. Осморица младе браће из Британије, међу којима сам био и ја, позвана су у осми разред Библијске школе Гилеад Watchtowera да би се обучавали за мисионаре.

Мисионарске доделе

Дана 23. маја 1946. испловили смо из мале корнволске луке Фауи „бродом Слободе“ који је био из доба рата. У тој луци је радио капетан Колинс који је био Јеховин сведок, и док смо напуштали пристаниште он је пустио сирену. Наравно, осећања су нам свима била помешана док смо гледали како се удаљавамо од енглеске обале. То путовање преко Атлантика било је изузетно тешко, али 13 дана касније безбедно смо стигли у Сједињене Државе.

Посетио сам осмодневни међународни теократски конгрес „Радосни народи“ у Кливланду (Охајо), од 4. до 11. августа 1946. и то је био један незабораван доживљај. Било је присутно 80 000 делегата, укључујући и 302 делегата из 32 земље. Одушевљеном мноштву на том конгресу објављено је излажење часописа Пробудите се! b и помоћног средства за проучавање Библије „Нека Бог буде истинит“.

Дипломирали смо у Гилеаду 1947. године и Бил Копсон и ја смо додељени у Египат. Али пре него што смо отишли Ричард Абрахамсон из бруклинског Бетела добро ме је обучио за канцеларијске послове. Искрцали смо се у Александрији и убрзо сам се прилагодио блискоисточном начину живота. Међутим, учење арапског језика је било изазов, и морао сам да користим картице сведочанства на четири језика.

Бил Копсон је остао тамо седам година, али ја нисам могао да обновим визу после прве године боравка, па сам морао да напустим земљу. Кад се осврнем на ту годину мисионарске службе сматрам је најпродуктивнијом годином у мом животу. Имао сам предност да сваке недеље водим више од 20 кућних библијских студија, а неки од оних који су тада упознали истину још увек активно хвале Јехову. Из Египта сам упућен да идем на Кипар.

 Кипар и Израел

Почео сам да учим нови језик, грчки, и да се упознајем с локалним дијалектом. Мало касније, када је Антони Сидериас замољен да пређе у Грчку, додељено ми је да надгледам дело на Кипру. У то време је подружница на Кипру бринула и за дело у Израелу, те сам имао предност да с времена на време, заједно с другом браћом, посетим неколико Сведока у тој земљи.

Када сам први пут отпутовао у Израел одржали смо један мали састанак у једном ресторану у Хаифи на ком је присуствовало око 50-60 особа. Поделивши се по националним групама, одржали смо програм на шест језика! Једном другом приликом био сам у могућности да прикажем један филм који су снимили Јеховини сведоци и да одржим јавно предавање о ком су повољно писале новине на енглеском језику.

У то време је било око 100 Сведока на Кипру и они су морали да воде тешку борбу за веру. Руље предвођене свештеницима Грчке православне цркве ометале су наше састанке. Доживети да ме гађају камењем у сеоским подручјима за мене је било ново искуство. Морао сам научити да бежим брзо! Насупрот том насилном противљењу, ојачало нас је то што је послато још мисионара на острво. Денис и Мејвис Метјуз заједно с Џоун Хали и Берил Хејвуд придружили су се мени у Фамагусти, док су Том и Мери Гулден и Нина Константи, Кипранка рођена у Лондону, отишли у Лимасол. У исто време Бил Копсон је такође пребачен на Кипар, а касније су му се придружили Берт и Берил Вејсеј.

Прилагођавање промењеним околностима

Крајем 1957. сам се разболео и нисам могао да наставим с мисионарском службом. Био сам тужан када сам одлучио да се вратим у Енглеску како бих се излечио, али сам тамо наставио да пионирим све до 1960. Моја сестра и њен супруг су ме љубазно сместили код себе, али околности су се промениле. За Џоун је било све теже и теже. Поред тога што је бринула о свом супругу и ћеркици, током 17 година колико сам ја био одсутан с пуно љубави је бринула о нашем оцу и тетки Мили, који су већ били стари и слабог здравља. Постала је очигледна потреба да опонашам пример самопожртвованости који ми је пружила тетка, тако да сам остао са сестром све док и отац и тетка нису умрли.

Било је лако скрасити се у Енглеској, али после кратког предаха, осећао сам обавезу да се вратим на своју доделу. На крају крајева, зар Јеховина организација није потрошила много новца на моје обучавање? Тако сам се 1972. о свом трошку вратио на Кипар да поново пионирим.

Натан Х. Нор је дошао да изврши припреме за конгрес који је требао да се одржи следеће године. Када је видео да сам се вратио, препоручио је да будем наименован за покрајинског надгледника за цело то острво, и ту предност сам имао четири године. Међутим, била је то застрашујућа додела, пошто се  подразумевало да већину времена причам грчки.

Време невоље

Живео сам у селу Каракуми, источно од Киреније на северној обали Кипра, у кући с Полом Андрејом, Сведоком с Кипра који је говорио грчки. Кипарска подружница је била у Никозији, јужно од Киренијских планина. Почетком јуна 1974. био сам у Никозији када је извршен државни удар и када је свргнут с власти председник Макариос, и видео сам његову палату у пламену. Када је постало безбедно путовати, брзо сам се вратио у Киренију где смо се припремали за покрајински састанак. Два дана касније чуо сам како је прва бомба пала на луку и видео сам небо препуно хеликоптера који су превозили окупаторске трупе из Турске.

Пошто сам био британски држављанин турски војници су ме одвели на периферију Никозије где су ме испитивали припадници Уједињених нација који су контактирали с подружницом. Суочио сам се са застрашујућим изазовом, да преко много испреплетених телефонских и електричних каблова ходам кроз ничију земљу до напуштених домова с друге стране. Како сам био срећан што моја комуникација с Јеховом Богом није могла бити прекинута! Молитве су ме подржале током тог најјезивијег искуства у животу.

Изгубио сам сву своју имовину, али сам био срећан што сам био безбедан у подружници. Међутим, то је кратко трајало. За неколико дана окупационе снаге су преузеле контролу над трећином северног дела острва. Морали смо напустити Бетел, па смо отишли у Лимасол. Било ми је драго што сам тамо могао да сарађујем са одбором који је био формиран да би се бринуло за 300 браће који су били захваћени тим метежом, од којих су многи изгубили свој дом.

Даљње промене додела

У јануару 1981. Водеће тело ме је замолило да пређем у Грчку и придружим се бетелској породици у Атини, али крајем те године сам се вратио на Кипар и био наименован за координатора Одбора подружнице. Андреас Кондојоргис и његова жена Маро, Кипрани који су послати из Лондона, били су ми „помоћ која јача“ (Колошанима 4:11).

На крају посете зонског надгледника Теодора Џереса 1984. године добио сам писмо од Водећег тела у ком је само стајало: „Када брат Џерес заврши своју посету, волели бисмо да идеш заједно с њим у Грчку.“ Није био наведен ниједан разлог, али када смо стигли у Грчку, још једно писмо од Водећег тела прочитано је пред Одбором подружнице и у њему је стајало да сам наименован за координатора Одбора подружнице у тој земљи.

У то време у Грчкој је почело да се јавља отпадништво. Ту су биле и многе оптужбе за незаконити прозелитизам. Свакодневно би неко из Јеховиног народа био ухапшен  и изведен пред суд. Каква је предност била упознати браћу и сестре чија је беспрекорност тада била на испиту! Неки од тих случајева су били саслушани пред Европским судом за људска права, са задивљујућим резултатима који су добро утицали на дело проповедања у Грчкој. c

Док сам служио у Грчкој присуствовао сам незаборавним конгресима у Атини, Солуну и на острвима Родос и Крит. Биле су то четири радосне, плодоносне године, али још једна промена је била на помолу — повратак на Кипар 1988. године.

Кипар, па поново Грчка

За време моје одсутности с Кипра, браћа су добила нове објекте подружнице у Нису, који је удаљен неколико километара од Никозије, а Кери Барбер из централе Јеховиних сведока у Бруклину одржао је говор за посвећење. Околности на острву су се тада доста средиле и био сам срећан што могу да се вратим — али то није дуго потрајало.

Водеће тело је одобрило градњу новог Бетела у Грчкој, неколико километара северно од Атине. Пошто говорим и енглески и грчки позван сам 1990. године да се вратим у Грчку и да радим на новом градилишту као преводилац за породицу међународних слугу који су радили тамо. Још увек се сећам како сам био радостан када сам током летњих месеци долазио у шест сати ујутру и дочекивао стотине браће и сестара из Грчке који су добровољно радили с грађевинарима! Увек ћу се сећати њихове радости и ревности.

Грчки православни свештеници и њихове присталице су покушавали да уђу на градилиште и да ометају посао, али Јехова је услишио наше молитве и били смо заштићени. Остао сам на том градилишту све до посвећења новог бетелског дома које је било 13. априла 1991.

Подршка мојој драгој сестри

Следеће године сам отишао у Енглеску на одмор и боравио сам код сестре и зета. Нажалост, док сам био тамо, мој зет је доживео два срчана напада и умро. Џоун ми је пружала огромну подршку док сам био у мисионарској служби. Скоро да није прошло недељу дана а да ми није написала неко охрабрујуће писмо. Таква писма су благослов за сваког мисионара! Она је сада била удовица, слабог здравља и била јој је потребна подршка. Шта је требало да урадим?

Џоунина ћерка Телма и њен супруг су већ бринули о једној верној удовици из њихове скупштине, нашој рођаки која је била страшно болесна. Зато сам након што сам се пуно молио одлучио да останем и бринем о Џоун. Прилагођавање није било лако, али сада имам предност да служим као старешина у Пен Милу, једној од две скупштине у Јовилу.

Стално сам у контакту путем телефона и писама с браћом из иностранства с којом сам служио, и због тога сам веома захвалан. Ако бих икада изразио жељу да се вратим у Грчку или на Кипар, знам да би ми карта за путовање брзо стигла. Али сада имам 80 година и ни мој вид нити здравље више нису као некад. Делује фрустрирајуће када не могу да будем активан као некада, али године које сам провео у бетелској служби помогле су ми да развијем многе навике које су ми данас од користи. Примера ради, увек пре доручка читам дневни цитат. Такође сам научио да се слажем с другима и да их волим — што је кључ за успешну мисионарску службу.

Када се осврнем на скоро 60 предивних година проведених у хваљењу Јехове, знам да је пуновремена служба највећа заштита и да пружа најбоље образовање. Могу увек од свег срца да понављам речи које је Давид упутио Јехови: „Јер си ти одбрана и уточиште у дан моје невоље“ (Псалам 59:17).

[Фусноте]

[Мапе на 24. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

ГРЧКА

Атина

КИПАР

Никозија

Киренија

Фамагуста

Лимасол

[Слика на 21. страни]

Мајка 1915. године

[Слика на 22. страни]

На крову бруклинског Бетела 1946. са осталом браћом из осмог разреда Гилеада (ја сам четврти слева)

[Слика на 23. страни]

С тетком Мили када сам се први пут вратио у Енглеску