Балсамовање — да ли је за хришћане?

Док му се живот примицао крају, верни патријарх Јаков је изразио своју последњу жељу: „Сахраните ме код отаца мојих у пећину која је на њиви Ефрона Хетејца, у пећину која је на њиви Макпелској према Мамрији, у земљи Хананској“ (Постање 49:29-31).

ЈОСИФ је испоштовао жељу свог оца послуживши се једним обичајем који је у то време владао у Египту. Он је наредио „лекарима који беху на служби код њега да балсамују оца његова“. Према извештају који се налази у 50. поглављу Постања, лекарима је обично требало 40 дана да припреме тело мртваца. То што је Јаков био балсамован омогућило је да један велики караван који се састојао од чланова породице и египатских великодостојника полако путује око 400 километара до Хеврона да би сахранили Јаковљеве посмртне остатке (Постање 50:1-14).

Да ли би било могуће да се једнога дана пронађе Јаковљево балсамовано тело? Шансе су, у најбољем случају, врло мале. Израел је био веома влажно подручје што отежава откривање одређених археолошких ископина (Излазак 3:8). Древних металних и камених предмета има много, али већина трошнијих ствари, као што су тканина, кожа и балсамована тела није издржала влагу и промене времена.

Шта је заправо балсамовање? Зашто се практиковало? Да ли је за хришћане?

Одакле потиче тај обичај?

Балсамовање се најбоље може описати као очување људског или животињског леша. Историчари се углавном слажу да балсамовање потиче из Египта, али практиковали су га и древни Асирци, Персијанци и Скити. Можда је у почетку интересовање за балсамовање и експериментисање с тим било подстакнуто открићем тела која су била сахрањена у пустињском песку и сачувана у природном облику. Такав начин сахрањивања је штитио посмртне остатке од влаге и ваздуха и тако успоравао процес распадања. Неки теоретишу да је балсамовање почело када су била пронађена тела која су сачувана у натрону (натријум-карбонату), једној бази које у Египту и околини има у изобиљу.

Циљ особе која врши балсамовање је да једноставно заустави природан бактериолошки процес који започиње неколико  сати након смрти и који проузрокује распадање леша. Ако би се тај процес спречио, распадање би престало или би у најмању руку било знатно успорено. Пожељне су следеће три ствари: очувати посмртне остатке у што природнијем стању, спречити процес труљења и учинити да леш буде отпоран на инсекте.

Древни Египћани су балсамовали своје мртве углавном из религиозних разлога. Њихов концепт о загробном животу био је повезан са жељом да остану у контакту са овоземаљским светом. Они су веровали да ће њихова тела бити вечно коришћена и да ће бити поново оживљена. Колико год је балсамовање било уобичајено, до дан-данас није пронађен ниједан египатски извештај о томе како се обављало. Најбољи извештај је извештај грчког историчара Херодота из петог века пре н. е. Међутим, извештава се да покушај да се поново дође до истих резултата користећи упутства која је дао Херодот није баш био успешан.

Да ли је за хришћане?

Јакова су балсамовали они чија су религиозна веровања била другачија од његових. Па ипак, тешко је замислити да је Јосиф, када је дао тело свог оца тамошњим лекарима, затражио да се обаве молитве и ритуали којима је вероватно био пропраћен већи део процеса балсамовања које се у то време вршило у Египту. И Јаков и Јосиф су били људи који су имали јаку веру (Јеврејима 11:21, 22). Иако Јехова очигледно није наредио да се сачувају Јаковљеви посмртни остаци, ипак то што је учињено није споменуто у Писму с неодобравањем. Балсамовање Јакова није представљало преседан за израелску нацију нити за хришћанску скупштину. У ствари, у Божјој Речи не постоје одређена упутства о тој теми. Након што је и сам Јосиф био балсамован у Египту, више се у Писму не спомиње да се тако нешто радило (Постање 50:26).

Распаднути људски посмртни остаци који су пронађени у палестинским гробовима показују да Јевреји нису практиковали балсамовање мртвих, бар не у циљу што дужег очувања. На пример, Лазар није био балсамован. Иако је био обавијен платном, посматрачи су се забринули када је одгуран камен који је затварао његов гроб. Пошто је Лазар био већ четири дана мртав, његова сестра је била сигурна да ће заударати када се гроб отвори (Јован 11:38-44).

Да ли је Исус Христ био балсамован? Извештаји јеванђеља не потврђују тако нешто. У то време је био обичај код Јевреја да помоћу ароматичног биља и мирисних уља припреме тело пре него што га положе у гроб. На пример, да би се припремило Исусово тело, Никодим је донео велику количину ароматичног биља (Јован 19:38-42). Зашто толико много? Можда су га искрена љубав и поштовање према Исусу покренули на такву великодушност. Не треба да закључимо да се с толиким коришћењем ароматичног биља настојало сачувати тело.

Да ли хришћанин треба да буде против обичаја балсамовања? Реално гледајући, балсамовање је само одлагање онога што је неизбежно. Од праха смо и кад умремо враћамо се у прах (Постање 3:19). Али шта ако од тренутка смрти па до сахране треба да прође пуно времена? Ако чланови породице и пријатељи долазе из далека и ако желе да виде тело, несумњиво је да ће посмртни остаци морати да се делимично балсамују.

 Дакле, према Писму нема разлога за забринутост ако локални прописи налажу да тело буде балсамовано или ако чланови породице желе да се то уради. Мртви „ништа не знају“ (Проповедник 9:5). Ако су у Божјем сећању биће враћени у живот у његовом обећаном новом свету (Јов 14:13-15; Дела апостолска 24:15; 2. Петрова 3:13).

[Оквир⁄Слика на 31. страни]

БАЛСАМОВАЊЕ — НЕКАД И САД

У древном Египту је од породичног статуса зависило која ће врста балсамовања бити примењена. Једна имућна породица би вероватно изабрала следећи поступак:

Мозак би био извучен кроз ноздрве помоћу неког металног инструмента. Након тога би се лобања обрадила са одговарајућим опојним средствима. Следећи корак је укључивао отклањање свих унутрашњих органа изузев срца и бубрега. Да би се направио прилаз абдомену морао је да се прави рез, али то се сматрало грехом. Да би избегли то спорно питање, људи који су вршили балсамовање у Египту одредили би једну особу звану секач да прави рез. Он би побегао чим би то урадио, јер је за такво назови злодело могао бити кажњен клетвама и гађан камењем.

Након што би се утроба испразнила, темељито би се опрала. Историчар Херодот је написао: „Они су пунили утробу с најчистијом уситњеном смирном, касијом и свим другим врстама ароматичног биља осим тамјана и на крају су зашили отвор.“

Затим је тело дехидрирано тако што је 70 дана натапано у натрону. Потом би леш био опран и вешто увијен у ланено платно. Платно се затим премазивало смолом или неком врстом лепљиве супстанце која је служила као лепак, а мумија се стављала у раскошно декорисан дрвени сандук који је имао облик људског тела.

Данас се балсамовање може обавити за неколико сати. Обично се ради тако што се у вене и артерије, као и у стомачну и грудну дупљу, стави одговарајућа количина течности за балсамовање. Током година, изналазили су се и користили различити раствори. Међутим, ради трошкова и сигурности, формалдехид се најчешће користи као раствор за балсамовање.

[Слика]

Позлаћени ковчег фараона Тутанкамона