Валдензи — од јереси до протестантизма

Било је то 1545. године у прелепом Либерону у области Прованса на југу Француске. Једна војска се окупила да изврши језиву мисију која је била подстакнута религиозном нетолеранцијом. Уследило је недељу дана крвопролића.

СЕЛА су била сравњена са земљом, а становници заробљени или поубијани. Окрутни војници су извршили брутална зверства у масакру од кога је Европа дрхтала. Убијено је око 2 700 људи, 600 их је послато да раде на галијама, а да и не говоримо о патњи коју су доживели жене и деца. Француски краљ и папа су величали војног заповедника који је извршио овај крвави поход.

Немачка је већ била растрзана реформацијом када је француски краљ Франсоа I, иначе католик, забринут због ширења протестантизма, спровео истрагу о такозваним јеретицима у свом краљевству. У Прованси власти нису пронашле само неколико појединачних случајева, већ су открили читава села религиозних дисидената. Донет је едикт по коме је требало да се збрише та јерес, и који је на крају довео до масакра 1545.

Ко су били ти јеретици? И због чега су били предмет насилне религиозне нетолеранције?

Од богатства до сиромаштва

Они који су били убијени у том масакру припадали су једном религиозном покрету који потиче из 12. века и који је обухватао велики део Европе. Начин на који се проширио и преживео неколико векова чини га јединственим у аналима религиозног неслагања. Већина историчара се слаже да је овај покрет имао свој почетак око 1170. године. У француском граду Лиону, један богати трговац по имену Валдус, дубоко се заинтересовао за то да сазна како да угоди Богу. Очигледно подстакнут саветом који је Исус Христ дао једном човеку да прода своје имање и да да̂ сиромашнима, Валдус је материјално обезбедио своју породицу и онда напустио своје богатство како би проповедао јеванђеље (Матеј 19:16-22). Ускоро је придобио следбенике  који су касније постали познати као валдензи. a

Сиромаштво, проповедање и Библија били су у жижи Валдусовог живота. Протест против имућности свештеника није био ништа ново. Велики број свештеничких дисидената је већ неко време осуђивао злоупотребу ауторитета и корупцију од стране цркве. Али Валдус је био лаик као и већина његових следбеника. То сигурно објашњава зашто је сматрао неопходним да има Библију на језику који је свакодневно био у употреби, на језику народа. Пошто је црквена латинска верзија Библије била доступна само свештенству, Валдус је наручио један превод јеванђеља и других библијских књига на провансалском, језику који је разумео народ из источног дела централне Француске. b Поступајући у складу са Исусовом заповешћу да треба проповедати, лионски сиромаси су изашли на улице са својом поруком (Матеј 28:19, 20). Историчар Габријел Аудисио објашњава да је њихова упорност у јавном проповедању највише утицала на став цркве према валдензима.

Од католика до јеретика

У тим данима проповедање је било резервисано за свештенство, а црква је присвојила право да додели овлашћење за проповедање. Свештенство је валдензе сматрало неукима и неписменима, али Валдус је 1179. од папе Александра III затражио званично овлашћење за проповедање. Дозвола је била издата — али под условом да је одобре локални свештеници. Историчар Малколм Ламбер запажа да је то „било готово једнако потпуном одбијању“. Наравно, лионски надбискуп, Жан Белесмен, званично је забранио да лаици проповедају. Валдус је одговорио цитирајући Дела апостолска 5:29: „Бога као владара морамо слушати пре него људе.“ Пошто се није повиновао забрани, Валдус је 1184. искључен из цркве.

Иако су валдензи били протерани из лионске бискупије и прогнани из града, чинило се да се првобитна забрана није примењивала тако стриктно. Многи обични људи су се дивили валдензима због њихове искрености и начина живота, а чак су и бискупи наставили да разговарају с њима.

Према речима историчара Јуана Камрана очигледно се валденшки проповедници нису „супротстављали римској цркви једноставно да би се супротставили“. Они су само „хтели да проповедају и поучавају“. Историчари кажу да је тај покрет заправо био доведен до јереси низом декрета којима је постепено и непрестано био ограничаван. Осуде од стране цркве су достигле кулминацију када су 1215. године на Четвртом лутеранском сабору валдензи били забрањени и екскомуницирани из цркве. Како је то утицало на њихово проповедање?

 Повлаче се у илегалу

Валдус је умро 1217, а његови следбеници су се због прогонства разишли по долинама француских Алпа, Немачкој, северној Италији и средњој и источној Европи. Прогонство је такође довело до тога да се валдензи населе у сеоским подручјима, због чега је њихово проповедање у многим подручјима било ограничено.

Године 1229. католичка црква је окончала крсташки рат против Катара, то јест Албижана, у јужној Француској. c Затим су валдензи постали мета таквих напада. Инквизиција се ускоро немилосрдно окренула против свих оних који су се супротстављали цркви. Страх је навео валдензе да се повуку у илегалу. До 1230. више нису јавно проповедали. Аудисио објашњава: „Уместо да иду да траже нове овце... они су се посветили бризи за оне који су већ били преобраћени, подржавајући их у њиховој вери упркос спољном притиску и прогонству.“ Он још напомиње да је „проповедање и даље било важно, али се начин проповедања потпуно променио“.

Њихова веровања и обичаји

Уместо да и мушкарци и жене учествују у проповедничким активностима, до 14. века међу валдензима је настала разлика између проповедника и верника. Само су добро извежбани мушкарци учествовали у делу пастирења. Ове путујуће слуге су касније постале познате као барбе (стричеви).

Барбе, који су посећивали валденшке породице у њиховим домовима, радили су на томе да одрже овај покрет, а не да га шире. Све барбе су знале да читају и пишу, а њихово обучавање, које је трајало око шест година, било је усмерено на Библију. Зато што су користили Библију на народном језику могли су лакше да је објасне стаду. Чак су и противници признавали да су валдензи, укључујући и њихову децу, имали добро библијско образовање и да су могли цитирати повеће делове из Писма.

Између осталог, први валдензи нису лагали, одбацивали су веровање у чистилиште, мису за мртве, помиловање и опрост греха од стране папе и обожавање Марије и „светаца“. Такође су сваке године прослављали Господову вечеру, то јест Последњу вечеру. Према речима Ламбера, њихов облик обожавања је „у ствари био религија обичних лаика“.

’Двоструки живот‘

Заједнице валденза су биле врло блиско повезане. Склапали су бракове унутар покрета и то је током векова створило валденшка презимена. Међутим, у својој борби за опстанак, валдензи су покушавали да сакрију своја веровања. Због тајновитости којом су била обавијена њихова религиозна веровања и поступци, противницима је било лако да против њих износе подле оптужбе, говорећи на пример да обожавају Ђавола. d

Један од начина на који су се валдензи борили против таквих оптужби био је путем компромиса и практиковања онога што је историчар Камран назвао „минималном сагласношћу“ с католичким начином обожавања. Многи валдензи су се исповедали католичким свештеницима, присуствовали миси, користили свету водицу и чак ишли на ходочашћа. Ламбер запажа: „У многим стварима су се понашали као њихови католички суседи.“ Аудисио без увијања каже да су валдензи с временом почели да воде „двоструки живот“. Он додаје: „С једне стране, они су се, да би сачували свој релативни мир, понашали попут католика, док су се с друге стране међу собом држали неких ритуала и обичаја који су засигуравали да ће заједница наставити да постоји.“

Од јереси до протестантизма

Реформација је у 16. веку радикално променила религиозну слику Европе. Жртве  нетолеранције су могле да траже законско признање у својој земљи или да емигрирају у потрази за повољнијим условима. Поред тога, појам „јерес“ више није био тако критичан, јер је толико много људи почело да доводи у питање утврђена религиозна мишљења.

Још 1523. познати реформатор Мартин Лутер је спомињао валдензе. Године 1526. један од валденшких барби однео је у Алпе вести о религиозним кретањима у Европи. После тога је уследио период размене јер су протестантске заједнице размењивале идеје с валдензима. Протестанти су охрабрили валдензе да спонзоришу први превод Библије са оригиналних језика на француски. Године 1535. објављено је оно што је касније постало познато као Оливетанова Библија. Међутим, иронично је то што већина валденза није разумела француски.

Како се прогонство од стране католичке цркве наставило, много валденза, као и протестантских имиграната, настанило се у мирнијој области Провансе на југу Француске. Власти су убрзо биле упозорене на ову имиграцију. Упркос многим повољним извештајима о начину живота и моралу валденза, неки су довели у питање њихову лојалност и оптужили их да су претња миру. Донесен је Мериндолски едикт који је довео до ужасног крвопролића споменутог на почетку овог чланка.

Односи између католика и валденза и даље су се погоршавали. Како би одговорили на нападе, валдензи су у самоодбрани прибегли чак и оружаној сили. Овај конфликт их је сврстао у групу протестаната. Тако су се валдензи повезали с главном струјом протестантизма.

Током векова валденшке цркве су грађене у земљама које су далеко од Француске, као што су Уругвај и Сједињене Државе. Међутим, већина историчара се слаже са Аудисиом који каже да је „валденшки покрет дошао крају у време реформације“ када га је прогутао „протестантизам“. У ствари, валденшки покрет је вековима касније изгубио много од своје првобитне ревности. То се догодило када су његови чланови, пуни страха, напустили на Библији темељено проповедање и поучавање.

[Фусноте]

[Мапа/Слика на 23. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Подручја на која су утицали валдензи

ФРАНЦУСКА

Лион

ПРОВАНСА

Либерон

Стразбур

Милано

Рим

Берлин

Праг

Беч

[Слика]

Валдензи су 1535. спонзорисали превођење Оливетанове Библије

[Извор]

Библија: © Cliché Bibliothèque nationale de France, Paris

[Слике на странама 20, 21]

ВАЛДУС

Спаљивање две старије жене које су биле валдежанке

[Извор]

Стране 20 и 21: © Landesbildstelle Baden, Karlsruhe