Питања читалаца

Да ли је исправно приступити Богу у молитви, а не упутити је „у име Исуса Христа“?

Библија показује да хришћани који желе да приступе Јехови у молитви треба то да учине у Исусово име. Исус је својим ученицима рекао: „Нико не долази к Оцу осим преко мене.“ И додао је: „Што год замолите у моје име, учинићу то, да би се Отац прославио у Сину. Ако што замолите у моје име, учинићу то“ (Јован 14:6, 13, 14).

Указујући на Исусов јединствен положај, Cyclopedia of Biblical, Theological, and Ecclesiastical Literature каже: „Молитве се упућују лично Богу, преко Исуса Христа као Посредника. Зато све молитве упућене свецима или анђелима нису само бескорисне већ и богохулне. Свако обожавање створења, колико год оно било узвишено, представља идолопоклонство и строго је забрањено у Божјем светом закону.“

Шта ако неко након веома лепог искуства каже „хвала Јехова“ а не дода „у име Исуса Христа“? Да ли би то било неисправно? Не обавезно. Претпоставимо да се хришћанин суочи са изненадном опасношћу и узвикне: „Јехова, помози ми!“ Тешко да би Бог одбио да помогне зато што његов слуга није изговорио „у име Исуса Христа“.

Међутим, треба запазити да гласно обраћање чак и Богу не мора увек да буде молитва. На пример, након што је Јехова осудио Каина за убиство његовог брата Авеља, он је рекао: „Казна је моја сувише тешка да бих је могао издржати. Гле, тераш ме данас из ове земље; бићу скитач и потукач по земљи, и који ме год удеси убиће ме“ (Постање 4:13, 14). Иако је Каин своју примедбу упутио Јехови, његов излив осећања је био жалба на горак плод греха.

Библија нам говори: „Бог се супротставља охолима, а незаслужену доброту даје понизнима.“ Немарно обраћање Свевишњем, као да је он само човек, свакако би показало недостатак понизности (Јаков 4:6; Псалам 47:2; Откривење 14:7). Такође би било без поштовања знати шта Божја Реч каже о Исусовој улози, а ипак се намерно молити без признавања Исуса Христа (Лука 1:32, 33).

То не значи да Јехова очекује неки посебан стил или утврђен образац приликом молитве. Кључни фактор је стање срца особе (1. Самуилова 16:7). У првом веку н. е. римски официр по имену Корнелије „непрестано се усрдно молио Богу“. Корнелије, један необрезани незнабожац, није био предан Јехови. Мада је мало вероватно да је своје молитве изрекао у Исусово име, оне се ’уздигоше као подсетник пред Бога‘. Зашто? Зато што је ’онај који срца искушава‘ видео да је Корнелије био ’побожан човек који се бојао Бога‘ (Дела апостолска 10:2, 4; Пословице 17:3). Након што је стекао спознање „о Исусу из Назарета“, Корнелије је примио свети дух и постао Исусов крштени ученик (Дела апостолска 10:30-48).

На крају крајева, није на људима да оцењују које молитве Бог слуша. Ако се хришћанин некад обрати Богу и превиди да употреби такав један израз као што је „у име Исуса Христа“, нема потребе да се оптерети осећањем кривице. Јехова је потпуно свестан наших ограничења и жели да нам помогне (Псалам 103:12-14). Можемо бити сигурни да уколико исказујемо веру у ’Сина Божјег... он нас чује за шта год да молимо у складу с његовом вољом‘ (1. Јованова 5:13, 14). Међутим, нарочито када заступају друге у јавној молитви, прави хришћани признају у Писму изложену улогу коју Исус има у Јеховиној намери. И они послушно настоје да одају част Исусу тако што преко њега упућују молитве Богу.