Уживљавање — кључ за љубазност и саосећање

„СВЕ дотле док можеш ублажити нечију бол живот није узалудан“, написала је Хелен Келер. Она је сигурно разумела шта значи емоционална бол. Када је имала 19 месеци, разболела се и остала потпуно слепа и глува. Али једна саосећајна учитељица научила је Хелен да чита и пише на Брајевом писму а, касније, и да говори.

Хеленина учитељица Ен Саливан је врло добро знала колико је фрустрирајуће борити се с неким физичким ограничењем. Она сама је била скоро слепа. Али стрпљиво је пронашла начин да комуницира с Хелен, тако што јој је на руци „исписивала“ речи, слово по слово. Подстакнута уживљавањем своје учитељице, Хелен је одлучила да посвети свој живот помагању слепима и глувима. Пошто је уз много труда савладала свој хендикеп, била је саосећајна према онима који су се налазили у сличним околностима. Желела је да им помогне.

Вероватно си приметио да је у овом себичном свету лако ’затворити врата своје нежне самилости‘ и не обраћати пажњу на потребе других (1. Јованова 3:17). Међутим, хришћанима је заповеђено да воле своје ближње и да имају жарку љубав један према другоме (Матеј 22:39; 1. Петрова 4:8). Па ипак, вероватно си свестан и ове реалности: Иако стварно желимо да волимо једни друге, често превидимо могућности да олакшамо бол другима. То може бити једноставно због тога што нисмо свесни њихових потреба. Уживљавање је кључ који може откључати врата наше љубазности и саосећања.

Шта је уживљавање?

Један речник каже да се уживљавање може „поистоветити с разумевањем ситуације у којој се други налазе, њихових осећања и мотива“. Оно се може описати и као способност да се ставимо на место другога. Зато уживљавање пре свега захтева да разумемо околности друге особе, а затим да делимо осећања која су те околности проузроковале код ње. Да, уживљавање подразумева да бол друге особе осећамо у свом срцу.

Реч „уживљавање“ се не појављује у Библији, али Писмо индиректно указује на ову особину. Апостол Петар је саветовао хришћане да показују ’саосећање, братску наклоност и нежну самилост‘ (1. Петрова 3:8). Грчка реч која је преведена са „саосећање“ дословно значи „патити с другим“ или „бити сажаљив“. Апостол Павле је упућивао на слична осећања када је подстицао сухришћане да се ’радују с онима који се радују; да плачу с онима који плачу‘. Још је додао: „О другима размишљајте на исти начин као и о себи“ (Римљанима 12:15, 16). Зар се не слажеш  с тим да би практично било немогуће да волимо ближње ако се не бисмо ставили на њихово место?

Скоро свако се по природи у извесној мери уживљава. Кога не би дирнуо тужан призор изгладнеле деце или избезумљених избеглица? Која би брижна мајка могла да се не обазире на плач свог детета? Али нису све патње тако лако уочљиве. Како је тешко разумети осећања некога ко је у депресији, ко има неку не тако очигледну физичку ману или чак поремећај у исхрани — ако никада лично нисмо имали такве проблеме! Па ипак, Писмо показује да ми можемо и да треба да развијамо саосећање према онима чије околности нисмо искусили.

Библијски примери уживљавања

Јехова нам пружа најбољи пример уживљавања. Премда је савршен, он не очекује од нас да будемо савршени, „јер он зна за грађу нашу, памти да смо прах“ (Псалам 103:14; Римљанима 5:12). Штавише, пошто је свестан наших ограничења, он ’не дозвољава да будемо искушани изнад онога што можемо поднети‘ (1. Коринћанима 10:13). Посредством својих слугу и свога духа, он нам помаже да пронађемо излаз (Јеремија 25:4, 5; Дела апостолска 5:32).

Јехова осећа бол који подноси његов народ. Он је рекао Јеврејима који су се вратили из Вавилона: ’Ко у вас дирне дира у зеницу ока мога‘ (Захарија 2:8). Дубоко свестан чињенице да се Бог уживљава, библијски писац Давид му се обратио: „Чувај сузе моје у тулумима својим: нису ли и оне у књизи твојој?“ (Псалам 56:9). Заиста је утешно знати да Јехова памти — као да су записане у некој књизи — сузе које су његове верне слуге пролиле борећи се да сачувају своју беспрекорност!

Попут свог небеског Оца, Исус Христ је разумео осећања других. Када је хтео да излечи једног глувог човека, он га је одвео у страну, вероватно да се тај човек не би превише збунио или уплашио након тог чудесног излечења (Марко 7:32-35). Једном другом приликом, Исус је приметио удовицу која је ишла да сахрани свог сина јединца. Одмах је осетио бол који ју је тиштао, пришао је погребној поворци и ускрснуо младића (Лука 7:11-16).

После свог ускрсења, када се појавио Савлу на путу за Дамаск, Исус му је рекао како је жестоко прогонство ученика утицало на њега. Рекао му је: „Ја сам Исус, кога ти прогониш“ (Дела апостолска 9:3-5). Исус је осећао бол коју су подносили његови ученици, као што мајка осећа бол свог болесног детета. Слично томе, као наш небески Првосвештеник, Исус „саосећа с нашим слабостима“ (Јеврејима 4:15).

Апостол Павле је научио да разуме патње и осећања других. „Ко је слаб, а ја да нисам слаб? Ко се спотакао, а ја да се не распалим?“ питао је (2. Коринћанима 11:29). Када је један анђео чудом ослободио Павла и Силу из окова у затвору у  Филипима, Павле је прво помислио на то да обавести тамничара да нико није побегао. Он је, тиме што се уживео у ситуацију тамничара, претпоставио да ће тамничар можда извршити самоубиство. Павле је знао да би према римском обичају, тамничар био строго кажњен ако би му затвореник побегао — нарочито када му је наређено да га добро чува (Дела апостолска 16:24-28). Овај Павлов љубазан гест оставио је утисак на тамничара јер му је спасао живот, те су он и његов дом постали хришћани (Дела апостолска 16:30-34).

Како развити способност уживљавања

Писмо нас увек изнова подстиче да опонашамо нашег небеског Оца и његовог Сина, Исуса Христа, што значи да је уживљавање особина коју треба да развијамо. Како то можемо чинити? Постоје три главна начина на која можемо изоштрити нашу осетљивост на потребе и осећања других: слушањем, запажањем и тиме што се стављамо у положај друге особе.

Слушај. Пажљивим слушањем сазнајемо с којим проблемима се други суочавају. Што боље слушамо, то је већа вероватноћа да ће нам они отворити срце и открити своја осећања. „Могу да разговарам са старешином ако сам сигурна да ће ме он слушати“, каже Миријам. „Желим да знам да стварно разуме мој проблем. Имам више поверења у њега када ми поставља проницљива питања која показују да пажљиво слуша оно што му причам.“

Запажај. Неће нам сви отворено рећи како се осећају или кроз шта пролазе. Међутим, оштроумни посматрач ће запазити када неки сухришћанин изгледа депресивно, када се неки тинејџер повлачи у себе или када један ревни слуга губи одушевљење. Ова способност да се осети неки проблем у његовом раном стадијуму веома је важна за родитеље. „Моја мајка на неки начин зна како се осећам пре него што разговарам с њом“, примећује Мари, „и зато ми је лако да отворено причам с њом о својим проблемима.“

Стави се у положај друге особе. Најснажнији начин да код себе подстакнеш способност уживљавања јесте да се питаш: ’Кад бих ја био у тој ситуацији, како бих се осећао? Како бих реаговао? Шта би ми било потребно?‘ Јовова три лажна тешитеља показала су се неспособнима да се ставе у његов положај. Зато су га оптужили због некаквих измишљених грехова за које су претпостављали да их је сигурно починио.

Несавршеним људима је често лакше да критикују грешке него да разумеју осећања. Међутим, ако се потрудимо да представимо себи невољу коју неко подноси, то ће нам помоћи да саосећамо, а не да осуђујемо. „Када пре него што почнем да дајем предлоге покушам да разумем целу ситуацију, тада дам много бољи савет“, прокоментарисао је Хуан, један искусни старешина.

У томе су многима помогле публикације које дистрибуишу Јеховини сведоци. Часописи Кула стражара и Пробудите се! говоре о сложеним проблемима као што су депресија и злостављање деце. Ове правовремене информације помажу читаоцима да боље разумеју осећања оних који пате на такве начине. Исто тако, књига Млади питају — практични одговори на њихова питања помаже многим родитељима да разумеју проблеме своје деце.

 Уживљавање помаже и у хришћанским активностима

Мало нас би могло да се не обазире на тешко стање неког гладног детета ако бисмо имали довољно хране да је поделимо с њим. Ако се уживљавамо, приметићемо и духовно стање неке особе. Библија извештава о Исусу следеће: „Видевши народ, сажали се на њих, јер беху измучени и расејани као овце без пастира“ (Матеј 9:36). Данас су милиони људи у сличном духовном стању и потребна им је помоћ.

Као што је то било у Исусовим данима, можда и ми треба да савладамо предрасуде или укорењене обичаје да бисмо допрли до срца неких људи. Објавитељ који се уживљава настоји да пронађе заједнички темељ или да прича о темама о којима људи размишљају како би своју поруку учинио привлачнијом (Дела апостолска 17:22, 23; 1. Коринћанима 9:20-23). Љубазни поступци подстакнути уживљавањем могу такође допринети да наши слушаоци буду пријемљивији на поруку о Краљевству, као што је то било у случају тамничара у Филипима.

Уживљавање нам и те како помаже да пређемо преко погрешки других у скупштини. Ако настојимо да разумемо осећања неког брата који нас је увредио, несумњиво ће нам бити много лакше да му опростимо. Вероватно бисмо и ми реаговали на исти начин када бисмо били у његовој ситуацији и када бисмо били истог порекла као и он. Пошто уживљавање подстиче Јехову да „памти да смо прах“ — зар оно онда не би требало и нас да мотивише да узмемо у обзир несавршености других и да им ’спремно опраштамо‘? (Псалам 103:14; Колошанима 3:13).

Ако морамо да дамо савет, вероватно ћемо то учинити на много љубазнији начин ако разумемо осећања онога ко је погрешио. Хришћански старешина који се уживљава овако размишља: ’И ја бих могао да учиним такву грешку. И ја бих могао бити у његовој ситуацији.‘ Зато Павле саветује: „Покушајте да исправите таквог човека у духу благости, док сваки од вас пази на себе, да и сам не буде искушан“ (Галатима 6:1).

Уживљавање нас такође може навести да пружимо практичну помоћ ако смо у могућности, чак и ако се неки сухришћанин устеже да је затражи. Апостол Јован пише: „Ко год има средства овог света која су потребна за живот и види да му је брат у потреби, а ипак пред њим затвори врата своје нежне самилости, како љубав према Богу остаје у њему?... Не волимо речју и језиком, него делом и истином“ (1. Јованова 3:17, 18).

Да бисмо волели „делом и истином“, најпре треба да приметимо специфичне потребе наше браће. Да ли пажљиво запажамо потребе других с намером да им помогнемо? То значи уживљавање.

Развијај саосећање

Можда по природи нисмо баш склони да се уживљавамо, али ипак можемо развијати такву врсту саосећања. Ако пажљивије слушамо, дубље запажамо и чешће замишљамо себе у ситуацији друге особе, наша способност уживљавања ће расти. То ће нас подстаћи да показујемо више љубави, љубазности и саосећања према нашој деци, сухришћанима и према нашим ближњима.

Никада немој дозволити да себичност угуши твоју способност уживљавања. ’Гледајте с личним занимањем не само на своје сопствене интересе‘, писао је Павле, ’него и на интересе других‘ (Филипљанима 2:4). Наша вечна будућност зависи од способности уживљавања Јехове и његовог Првосвештеника, Исуса Христа. Зато имамо моралну обавезу да развијамо ову особину. Наша способност уживљавања ће нам омогућити да будемо боље слуге и бољи родитељи. Изнад свега, уживљавање ће нам помоћи да увидимо да „више има среће у давању, него у примању“ (Дела апостолска 20:35).

[Слика на 25. страни]

Уживљавање укључује пажљиво запажање потреба других с намером да им се помогне

[Слика на 26. страни]

Можемо ли научити да показујемо уживљавање какво брижна мајка природно осећа према свом детету