Животна прича

Усадили смо љубав према Јехови у срца наше деце

ИСПРИЧАО ВЕРНЕР МАТСЕН

Пре неколико година, мој најстарији син Ханс Вернер ми је поклонио Библију. На унутрашњој страни корица је написао: „Драги оче, нека нас Јеховина Реч као породицу и даље води на путу живота. Са захвалношћу, твој најстарији син.“ Родитељи ће разумети колико су ове речи испуниле моје срце захвалношћу и радошћу. У то време нисам знао какви су још изазови предстојали нашој породици.

РОДИО сам се 1924. у Халстенбеку, неких 20 километара од немачке луке Хамбург. Одгајили су ме мајка и деда. Служећи као шегрт код алатничара, 1942. сам регрутован у оружане снаге Вермахта. Оно што сам доживео у Другом светском рату док сам се борио на Руском фронту и сувише је страшно да би се речима могло исказати. Оболео сам од трбушног тифуса али су ме након лечења вратили на фронт. Јануара 1945, био сам у Лођу у Пољској, где сам тешко рањен и смештен у војну болницу. Тамо сам дочекао крај рата. У болници и касније у кажњеничком логору Нојенгамену имао сам времена да о свему добро размислим. Био сам узнемирен питањима као што су: Да ли Бог заиста постоји? Ако постоји, зашто допушта толико окрутности?

Убрзо након што сам ослобођен из кажњеничког логора у септембру 1947, оженио сам се Карлом. Одрасли смо у истом граду, али за разлику од Карле која је била католикиња, у мом васпитању  религија није одиграла никакву улогу. Свештеник који нас је венчао предложио је да бар Оченаш изговоримо заједно свако вече. Радили смо како је рекао, а да заправо нисмо знали за шта смо се молили.

Годину дана касније родио се Ханс Вернер. Отприлике у исто време, дошао сам у контакт с Јеховиним сведоцима преко колеге с посла, Вилхелма Аренса. Он ми је из Библије показао да ће ратови једног дана престати (Псалам 46:10). У јесен 1950, предао сам свој живот Јехови и крстио се. Колико сам био срећан када се годину дана касније моја драга супруга такође крстила!

Поучавање деце Јеховиним путевима

У Библији сам прочитао да је Јехова основао брак (Постање 1:26-28; 2:22-24). Присуствовање рођењу наше деце — Ханс Вернера, Карл-Хајнца, Михаела, Габриеле и Томаса — ојачало је моју решеност да будем добар супруг и отац. Карла и ја смо били усхићени приликом рођења сваког нашег детета.

Конгрес Јеховиних сведока у Нирнбергу 1953. био је значајан догађај за нашу породицу. У петак по подне, током говора „Одгајати децу за друштво новог света“, говорник је рекао нешто што никада нисмо заборавили: „Највеће наследство које можемо дати нашој деци је жеља да буду Божје слуге.“ Уз Јеховину помоћ, Карла и ја смо желели да урадимо баш то. Али како?

За почетак, створили смо навику да се свакодневно заједно молимо као породица. Та навика је у децу утиснула важност молитве. Свако дете је врло рано научило да се увек молимо пре оброка. Чак и када су били јако мали, чим би видели своју бочицу погнули би своје главице и склопили ручице. Једном приликом, били смо позвани на венчање једне рођаке моје супруге која није била Сведок. Након венчања, младини родитељи су позвали госте кући на један лаган оброк. Сви су желели да одмах почну с јелом. Али наш петогодишњи Карл-Хајнц је мислио да то није исправно. Рекао је: „Молим вас, прво се помолите.“ Гости су погледали у њега, онда у нас и на крају у домаћина. Да бисмо избегли било какву непријатност, понудио сам да изговорим захвалну молитву за оброк, с чиме се домаћин сложио.

Овај догађај ме подсетио на Исусове речи: „Из уста мале деце и одојчади прибавио си себи хвалу“ (Матеј 21:16). Сигурни смо да су наше редовне и искрене молитве помогле деци да на Јехову гледају  као на њиховог небеског Оца пуног љубави.

Наша одговорност према Јехови

Поучавање деце да воле Бога такође захтева редовно читање и проучавање његове Речи. Имајући то на уму, одржавали смо породични студиј сваке седмице, најчешће понедељком увече. Пошто је разлика између најстаријег и најмлађег детета била девет година, имали су врло различите потребе, тако да нисмо увек могли са свима њима да осматрамо исти материјал.

На пример, за децу предшколског узраста задржали смо сасвим једноставне поуке. С њима је Карла разматрала само један библијски стих или је користила слике из публикација заснованих на Библији. Дан-данас се сећам како су нас млађа деца будила рано ујутро док су се пењала у наш кревет да би нам показала њихове омиљене слике из књиге Нови свет. a

Карла је постала вешта у стрпљивом поучавању деце многим разлозима због којих сви треба да волимо Јехову. То може звучати једноставно и лако, али у ствари, физички и емоционално, то је био скоро пуновремени рад и за Карлу и за мене. Ипак, нисмо се предали. Желели смо да пишемо на њиховим нежним срцима пре него што други који не познају Јехову почну да утичу на њих. Из тог разлога смо настојали да наша деца буду присутна на породичном студију чим су могла да седе.

Као родитељи, Карла и ја смо признали важност постављања исправног примера нашој деци у погледу обожавања. И било да смо јели, радили у башти или ишли у шетњу, трудили смо се да ојачамо однос сваког детета с Јеховом (Поновљени закони 6:6, 7). Побринули смо се да свако дете има своју Библију од раног узраста. Осим тога, након што бих добио часописе, написао бих име сваког члана породице на његовом личном примерку. Тако су деца научила да препознају своју литературу. Дошли смо на идеју да задамо деци да прочитају неке чланке из Пробудите се! Након недељног ручка, они би нам објаснили како су разумели материјал.

Пружање пажње која је деци потребна

Наравно, ствари нису увек ишле глатко. Како су деца расла, увиђали смо да усађивање љубави у њихова срца захтева од нас да знамо шта се већ налазило у њиховим срцима. То је значило да је потребно да их саслушамо. Наша деца су понекад сматрала да постоји нешто на шта се треба пожалити, па бисмо Карла и ја сели и расправили ствари с њима. Увели смо посебних пола сата на крају породичног студија. Свакоме је било дозвољено да сасвим отворено каже шта год осећа.

На пример, Томас и Габриеле, наша најмлађа деца, сматрали су да ми као родитељи показујемо пристраност према њиховом најстаријем брату. Једном приликом, отворено су рекли: „Тата, ми мислимо да мама и ти увек дозвољавате да Ханс Вернер ради по своме.“ Испрва, једва сам могао да поверујем својим ушима. Међутим, након што смо ствар размотрили непристрано, Карла и ја смо морали да признамо да су деца била у праву. Стога смо уложили више труда да поступамо према свој деци на исти начин.

Понекад сам децу кажњавао непромишљено или неправедно. У таквим приликама смо ми као родитељи морали да научимо да се извинимо. Затим бисмо се обратили Јехови у молитви. Било је важно да деца схвате да је њихов отац спреман да се извини Јехови и њима, нашој деци. Као резултат тога, имали смо топао и пријатељски однос с њима. Често  би нам рекли: „Ви сте наши најбољи пријатељи.“ То нас је чинило веома срећним.

Радити заједно као породица доприноси јединству. Зато су сви имали редовне кућне задатке. Ханс Вернер је добио задатак да једном недељно иде у продавнице и купује намирнице, што је наравно значило да му је заједно са списком ствари које треба да купи дат новац. Једне седмице, нисмо му дали списак нити икакав новац. Питао је мајку у вези с тим и она му је рекла да тренутно немамо новца. Па, деца су почела да шапућу међу собом и онда је свако донео своју касицу и испразнио је на сто. „Мама, сада можемо да идемо у куповину!“ узвикнула су. Да, деца су научила да помажу у случају потребе, и то је још више зближило породицу.

С годинама, дечаци су почели да се занимају за девојчице. Томас се, на пример, јако заинтересовао за једну 16-годишњу другарицу која је била Сведок. Објаснио сам му да ако озбиљно мисли о девојци, мора бити спреман да се ожени њом и прихвати одговорности према жени и деци. Томас је схватио да није спреман за брак, пошто је имао само 18 година.

Напредак целе породице

Док су била још мала, деца су се једно за другим укључивала у Теократску школу службе. Пажљиво смо слушали њихове говоре, и били смо охрабрени јер смо запазили њихову искрену љубав према Богу. Покрајински и обласни надгледници који су повремено боравили код нас причали су нам искуства из њиховог живота или су нам читали из Библије. Ови мушкарци и њихове супруге помогли су да као породица у нашим срцима развијамо љубав према пуновременој служби.

С радошћу смо ишчекивали конгресе. Они су били кључни чинилац у нашим напорима да у децу усадимо жељу да буду Божје слуге. За децу је посебан тренутак био када су стављали своје конгресне значке пре него што смо полазили на путовања до места одржавања конгреса. Били смо ганути када се Ханс Вернер крстио у својој 10. години. Неколико особа је сматрало да је премлад да се преда Јехови, али у старости од 50 година, он ми је рекао како је захвалан што Јехови служи већ 40 година.

Показали смо деци да је лични однос с Јеховом важан, али их нисмо присиљавали на предање Богу. Ипак, били смо срећни када су и друга деца напредовала до крштења, свако у своје време.

Научили смо да стављамо бреме на Јехову

Нашој срећи није било краја када је 1971. Ханс Вернер дипломирао као студент 51. разреда Библијске школе Гилеад Watchtower-а и био додељен да служи као мисионар у Шпанији. Једно по једно, и друга деца су такође провела неко време у пуновременој служби, што је нас као родитеље чинило веома срећним.  Отприлике у ово време, Ханс Вернер ми је поклонио Библију споменуту на почетку овог чланка. Изгледало је да је срећа наше породице потпуна.

Онда смо установили да треба још тесније да се држимо Јехове. Зашто? Зато што смо увидели да нека наша одрасла деца наилазе на проблеме који су озбиљно испитивали њихову веру. На пример, наша драга ћерка Габриеле није била без невоља. Године 1976. удала се за Лотара. Убрзо након венчања он се разболео. Пошто је био све слабији и слабији, Габриеле га је неговала све док на крају није умро. То што смо гледали како здрав члан породице оболева и умире подсетило нас је колико нам је потребна Јеховина рука пуна љубави (Исаија 33:2).

Предности у Јеховиној организацији

Када сам 1955. наименован за скупштинског слугу (данас познато као председавајући надгледник), нисам се осећао способним за ту одговорност. Било је пуно тога да се уради, а једини начин да држим корак са одговорностима био је да неким јутрима устанем у четири сата. Моја супруга и деца су били велика подршка, тако што су пазили да ме увече не узнемиравају кад год је било још послова за које треба да се побринем.

Па ипак, као породица, проводили смо време заједно колико год је било могуће. Понекад би ми мој послодавац дозволио да користим његов ауто тако да сам могао извести породицу на излет. Деца су уживала у приликама када смо Кулу стражару проучавали у шуми. Такође смо заједно пешачили, понекад певајући песме уз моју пратњу на усној хармоници док смо шетали кроз шуму.

Године 1978. био сам наименован за заменика покрајинског надгледника (путујућег слугу). Савладан емоцијама, молио сам се: „Јехова, мислим да нисам способан за то. Али ако ти желиш да покушам, онда ћу дати све од себе.“ Две године касније, када сам имао 54 године, уступио сам свој мали посао најмлађем сину Томасу.

Сва наша деца су одрасла, што је Карли и мени пружило прилику да урадимо више за Јехову. Те исте године, био сам наименован за покрајинског надгледника и додељен да служим у једном делу Хамбурга и у целом Шлезвиг-Холштајну. Због нашег искуства у подизању деце, могли смо да показујемо посебно разумевање према родитељима и њиховој деци. Многа браћа су нас звала својим покрајинским родитељима.

Након десет година током којих ме је пратила у покрајинској служби, Карла је морала да се подвргне операцији. И те исте године, лекари су открили да имам тумор на мозгу. Због тога сам престао да служим као покрајински надгледник и подвргао се операцији мозга. Тек после три године био сам поново способан да служим као заменик покрајинског надгледника. Карла и ја сада имамо преко 70 година и нисмо више у путујућој служби. Јехова нам је помогао да увидимо да нема сврхе да задржимо предност коју више нисмо могли обављати.

Гледајући уназад, Карла и ја смо захвални Јехови за његову помоћ у усађивању љубави према истини у срца наше деце (Пословице 22:6). Током тих година, Јехова нас је водио и обучавао, помажући нам да испунимо своје одговорности. Иако смо стари и нејаки, наша љубав према Јехови је свежа и жива као и увек (Римљанима 12:10, 11).

[Фуснота]

[Слика на 26. страни]

Наша породица, док шета поред реке Елбе у Хамбургу 1965.

[Слика на 28. страни]

Неки чланови породице на међународном конгресу у Берлину 1998.

[Слика на 29. страни]

С мојом супругом, Карлом