Животна прича

Оданост Богу донела нам је награде

ИСПРИЧАО ВИЛИЈАМ АХИНОРИА

Усред ноћи ме пробудило познато очево јечање. Ваљао се по поду држећи се за стомак. Мајка, моја старија сестра и ја окупили смо се око њега. Када се бол стишао, сео је усправно, уздахнуо и рекао: „На овој планети једино Јеховини сведоци имају мир.“ Овај коментар је био збуњујућ, али је на мене оставио дубок утисак јер никада раније нисам чуо за Јеховине сведоке. Питао сам се шта је тиме мислио.

ОВО се десило 1953. када сам имао шест година. Припадао сам полигамном домаћинству у Ивоси, једном земљорадничком селу у централном делу западне Нигерије. Био сам друго дете, али први син у породици која се на крају толико проширила да је укључивала 3 очеве жене и 13 деце. Живели смо у дединој кући од блата са сламеним кровом и четири просторије. Домаћинство је такође укључивало баку и очева три брата, као и њихове породице.

Моје детињство је било несрећно. Томе је посебно допринело очево лоше здравље. Имао је хроничан бол у стомаку који је годинама трајао, све до његове смрти. Његовом непознатом обољењу није помагало ниједно медицинско лечење које је доступно једној афричкој сеоској породици — ни лечење биљем ни традиционално лечење. Многе ноћи смо провели плачући покрај оца који се у мукама ваљао по поду све док петао не би најавио да долази јутро. У потрази за леком за своју болест, он  је често путовао с мајком, остављајући да се бака брине о мени и мојој браћи и сестрама.

Наша породица се издржавала тако што је узгајала и продавала јам, маниоку и кола орахе. Такође смо помало извлачили каучук зарезивањем дрвећа да бисмо допунили наш оскудан приход. Наша основна храна је био јам. Ујутру смо јели јам, поподне смо имали сецкани јам и увече смо опет имали јам. Понекад смо за малу промену јели кувану брашнасту банану.

Важан део нашег живота било је обожавање предака. Породица је прецима приносила храну тако што би је ставила испред гранчица за које су биле привезане каури шкољке. Отац је обожавао и неког идола да би одбио зле духове и вештице.

Када сам имао пет година, привремено смо се преселили из нашег села у један земљораднички камп удаљен око једанаест километара. Тамо се отац заразио гвинејским црвима, што је била једна додатна тегоба његовом стомачном обољењу. Преко дана није могао да ради, а ноћу су га мучили болови у стомаку. Ја сам добио пешчане буве, једну врсту тифуса. Због тога смо живели од милостиње наше фамилије. Да не бисмо умрли у беди, вратили смо се у наше село Ивоса. Отац је желео да ја, његов први син, постанем више од земљорадника који једва саставља крај с крајем. Он је сматрао да ће ми добро образовање омогућити да побољшам животни стандард породице те да ћу тако помоћи у одгајању моје браће и сестара.

У додиру с различитим религијама

Када смо се вратили у наше село пошао сам у школу. Тако сам дошао у контакт с хришћанским религијама. Током 1950-их, западњачко образовање се тешко могло одвојити од религије колонијалних власти. Пошто сам похађао католичку основну школу, то је значило да треба да будем римокатолик.

Године 1966, када сам напунио 19 година, био сам примљен у баптистичку средњу школу у граду Ивохинми, око 8 километара од Ивосе. Тамо се моје религиозно образовање променило. Пошто сам сада похађао протестантску школу, католички свештеници су ми забранили да учествујем у недељној миси.

Први пут сам дошао у контакт с Библијом док сам био у овој баптистичкој школи. Иако сам и даље одлазио у католичку цркву, сваке недеље сам после службе у католичкој цркви читао Библију. Учења Исуса Христа су ме импресионирала, стварајући у мени жељу да водим смисаон живот у оданости Богу. Што сам више читао Библију, то сам више осећао одвратност према лицемерству неких религиозних вођа и неморалном начину живота многих верника. Оно што сам видео код оних који себе називају хришћанима толико се разликовало од оног што су Исус и његови ученици научавали и чинили.

Извесни догађаји су ме нарочито шокирали. Једном приликом када сам отишао у катехетску продавницу да купим бројанице, видео сам један западноафрички фетиш обешен на довратак продавнице. Једном другом приликом је директор баптистичке школе покушао да ме сексуално злоставља. После тога сам сазнао да је он хомосексуалац и да је злостављао и  друге. Дубоко сам размишљао о овим стварима, питајући се: ’Да ли Бог одобрава религије чији се чланови и чак вође не сматрају одговорнима за тешке грехе?‘

Промена религије

Ипак, волео сам оно што сам читао у Библији и одлучио сам да наставим да је читам. Тада сам почео да се присећам очевог коментара од пре неких 15 година: „На овој планети једино Јеховини сведоци имају мир.“ Али, био сам уплашен јер су млади Сведоци у мојој школи били исмејавани и понекад кажњени због тога што нису учествовали у јутарњој религиозној служби. И нека њихова веровања су изгледала чудно. На пример, било ми је тешко да поверујем да само 144 000 иде на небо (Откривење 14:3). Пошто сам желео да идем на небо, питао сам се да ли је овај број попуњен пре мог рођења.

Било је очигледно да су Сведоци другачији по свом понашању и размишљању. Они нису били укључени у неморалне и насилне поступке других младих у школи. За мене су они заиста били одвојени од света као што, како сам читао у Библији, треба да буду они који практикују истинску религију (Јован 17:14-16; Јаков 1:27).

Одлучио сам да то даље истражим. Септембра 1969, добио сам књигу „Истина која води до вечног живота“. Следећег месеца је један пионир, како се назива пуновремени слуга Јеховиних сведока, почео да проучава са мном. Подстакнут првим студијем, започео сам да читам књигу Истина у суботу увече и завршио је следећег поподнева. Одмах сам својим друговима из школе почео да причам о величанственим стварима које сам прочитао. Ученици и наставници су мислили да сам полудео откад сам упознао нову религију. Али ја сам знао да нисам полудео (Дела апостолска 26:24).

Вест о мом проповедању нове религије стигла је до мојих родитеља. Они су захтевали да се сместа вратим кући како би могли да дознају шта није у реду са мном. Нисам имао с ким да се посаветујем, пошто су сви Сведоци отишли на обласни конгрес у Илешу. По повратку кући, мајка  и неки рођаци су ме засули питањима и критикама. Дао сам све од себе да одбраним оно што сам учио из Библије (1. Петрова 3:15).

Након безуспешног покушаја родбине да докажу како су Јеховини сведоци лажни учитељи, мој стриц је пробао другачији приступ. Обратио ми се молбом: „Сети се да си у школу отишао да би стекао образовање. Ако напустиш своје школовање и одеш да проповедаш, никада нећеш завршити школу. Зашто онда не сачекаш да завршиш школу пре него што се прикључиш тој новој религији?“ У то време ми је то изгледало разумно, тако да сам престао да проучавам са Сведоцима.

Децембра 1970, одмах након што сам дипломирао, отишао сам право у Дворану Краљевства и од тада посећујем састанке Јеховиних сведока. У знак предања Богу крстио сам се 30. августа 1971. То је узнемирило не само моје родитеље већ и цело село. Рекли су да сам их разочарао пошто сам био прва особа из области Ивосе која је добила стипендију од државе. Многи су пуно очекивали од мене. Надали су се да ћу своје образовање употребити да помогнем селу.

Резултати моје промене религије

Моја породица и старији људи из села послали су једну делегацију да покуша да ме убеди да се одрекнем своје вере. Њихови покушаји да ме убеде укључивали су и клетве. Рекли су: „Ако не напустиш ту религију, за тебе више нема будућности. Нећеш се запослити. Нећеш имати своју кућу. Нећеш моћи да се ожениш и имаш породицу.“

Супротно њиховим злослутним предвиђањима, десет месеци по завршетку школе, запослио сам се као наставник. Октобра 1972, оженио сам се својом вољеном супругом Вероником. Касније ме је влада обучила као заступника за унапређивање пољопривреде. Купио сам свој први ауто и почео да градим нашу кућу. Потом се 5. новембра 1973. родила наша прва ћерка, Виктори, и у наредним годинама такође смо добили Лидију, Вилфреда и Џоун. Наше задње дете, Мајке, родило се 1986. Сви они су се показали као драгоцена деца, наслеђе од Јехове (Псалам 127:3).

Гледајући уназад, могу рећи да су се све зле жеље људи из села преокренуле у благослове. Зато сам првој ћерки и дао име Виктори (Победа). Недавно су ми писали из села, рекавши: „Молимо те, дођи кући и дај допринос развоју наше заједнице, пошто имаш Божји благослов.“

Поучавање деце божанским путевима

Моја жена и ја смо знали да не можемо спојити нашу од Бога дату одговорност да одгајамо децу с тежњом за материјалним богатствима. Зато смо научили да будемо задовољни једноставним животом. Више смо волели да живимо на такав начин него да се суочимо с могућим последицама изабирања другачијег начина живота.

У делу света у којем живимо уобичајено је да у једној кући живи више породица, уз употребу истог купатила, кухињских уређаја и тако даље. Били смо срећни што смо могли изнајмити засебан стамбени простор у сваком граду у који сам био слат као владин радник. Истина, такав смештај је био скупљи, али су на тај начин наша деца била мање изложена штетним утицајима. Захвалан сам Јехови што смо током година могли да одгајамо децу у духовно здравом окружењу.

Осим тога, моја жена није радила да би била с децом и бринула о њима. По завршетку мог посла, настојали смо да као породица заједно обављамо ствари. Све што радимо, радимо као тим. То укључује породични студиј Библије, припрему за скупштинске састанке и присуствовање њима, учествовање у хришћанској служби, као и укључивање у друштвене активности.

Трудили смо се да поступамо по савету из Поновљених закона 6:6, 7, који подстиче родитеље да поучавају своју децу не само у кући већ и у свакој прилици. То је  потакло децу да траже друштво међу Сведоцима уместо у свету. Из нашег примера су научили да бирају друштво, јер Вероника и ја не проводимо превише времена у друштву оних који не деле наша веровања (Пословице 13:20; 1. Коринћанима 15:33).

Наравно, наше вођство и поучавање нису били једини позитиван утицај у животу наше деце. Наш дом је био и још увек је отворен за ревне хришћане, од којих су многи путујуће слуге Јеховиних сведока. Током времена које су ти зрели хришћани проводили с нашом породицом, наша деца су имала прилику да посматрају и уче из њиховог самопожртвованог начина живота. То је била снажна подршка нашем поучавању и деца су библијску истину учинила личном својином.

Награђени за оданост Богу

Данас смо моја жена и ја, заједно с четворо наше деце, у пуновременој служби. Ја сам први почео да пионирим 1973. Током година сам морао с времена на време да прекинем с пуновременом службом због економских разлога. Такође сам повремено имао предност да држим говоре у Школи службе за Краљевство, која пружа обуку за хришћанске надгледнике Јеховиних сведока. Тренутно имам предност да служим у Одбору за односе с болницама и као надгледник града Ухонмора.

Моје две најстарије ћерке, Виктори и Лидија, срећно су удате за добре хришћанске старешине. Са својим мужевима оне служе као чланови подружнице Јеховиних сведока у Игедуми у Нигерији. Наш најстарији син Вилфред служи као слуга помоћник, а најмлађи Мајке повремено као помоћни пионир. Џоун је 1997. завршила средњу школу и започела општу пионирску службу.

Међу искуствима која су ми донела највећу награду у животу јесте помагање другима да служе Јехови Богу. Неки од њих су чланови моје фамилије. Мој отац је покушао да служи Јехови, али је практиковање полигамије кочило његов напредак. Од младости сам волео људе. Када видим како други пате, имам осећај као да су моји проблеми мање важни. Претпостављам да људи примећују искреност моје жеље да им помогнем и да им је због тога лакше да разговарају са мном.

Један од оних којима сам помогао да спознају Божје намере јесте један непокретан млади човек. Њега је ударила струја у једној електрокомпанији где је радио и од тада је парализован од груди надоле. Прихватио је библијски студиј и постепено је примењивао оно што је учио. Када се 14. октобра 1995. крстио у једној речици близу наше куће, први пут је после 15 година био ван свог кревета. Рекао је да је то био најсрећнији дан у његовом животу. Он је сада слуга помоћник у једној скупштини.

Морам да кажем да се не кајем што сам пре неких 30 година изабрао да служим Јехови с његовим уједињеним, преданим народом. Међу њима сам видео истинску љубав на делу. Чак и да нада у вечни живот није укључена у Јеховину награду за његове верне слуге, још увек бих желео да живим у оданости Богу (1. Тимотеју 6:6; Јеврејима 11:6). То је пут који је дао правац и стабилност мом животу, и донео радост, задовољство и срећу мени и мојој породици.

[Слика на 25. страни]

Са супругом и децом 1990.

[Слика на 26. страни]

Са супругом, децом и наша два зета