Питања читалаца

Ако неко изврши самоубиство, да ли је препоручљиво да хришћанин одржи погребни говор?

Сваки хришћанин треба сам да одлучи да ли може чисте савести одржати погребни говор за некога ко је изгледа извршио самоубиство. Када доноси ту одлуку, треба да узме у обзир следећа питања: Како Јехова гледа на самоубиство? Да ли је смрт заиста проузрокована самоубиством? Да ли је до самоубиства дошло услед неког менталног или емоционалног поремећаја? Како се гледа на самоубиство у тој средини?

Као хришћани, заинтересовани смо за то како Јехова гледа на самоубиство. Људски живот је за Јехову драгоцен и свет (Постање 9:5; Псалам 36:10). Самоубиство представља намерно одузимање свог живота и због тога га Бог не одобрава (Излазак 20:13; 1. Јованова 3:15). Да ли ова чињеница спречава одржавање погребног говора за особу која је извршила самоубиство?

Осмотри случај израелског краља Саула. Када је схватио да неће преживети одлучујућу битку с Филистејима, уместо да дозволи свом непријатељу да га осрамоти, „Саул узе свој мач и баци се на њ“. Када су Филистеји пронашли његов леш, они су га обесили на зидине града Ветсана. Након што су сазнали шта су Филистеји учинили, становници Јависа Галадова су скинули леш и спалили га. Онда су узели његове кости и сахранили их. Чак су постили седам дана, што је био традиционални обичај жаљења међу Израелцима (1. Самуилова 31:4, 8-13; Постање 50:10). Када је Давид, Јеховин помазаник, сазнао шта су становници Јависа Галадова учинили, он је рекао: „Да сте благословени од Јехове што указасте ту милост господару своме Саулу и сахранисте га. Зато да укаже Јехова вама милост и верност!“ (2. Самуилова 2:5, 6). Библијски извештај не говори да је становнике Јависа Галадова задесила осуда због вршења онога што би се могло сматрати погребним обредом за краља Саула. Упореди то са онима који су били лишени сахране због својих преступа (Јеремија 25:32, 33). Хришћанин може да узме у обзир извештај о Саулу приликом одлучивања да ли може да одржи погребни говор за особу која је извршила самоубиство.

Добро је да хришћанин размотри и која је сврха погребног говора. За разлику од људи који верују у бесмртност душе, Јеховини сведоци не обављају сахране с погрешним уверењем да испраћају покојника на други свет. Уместо да буде упућен покојнику, главна сврха погребног говора је да се утеше ожалошћени и да се онима који су присутни да̂ сведочанство у вези са стањем мртвих (Проповедник 9:5, 10; 2. Коринћанима 1:3-5). Још један важан разлог за одржавање погребног говора јесте да се сви присутни подстакну да размишљају о пролазности живота (Проповедник 7:2). Да ли ће одржавање погребног говора за особу која је извршила самоубиство моћи да послужи у те сврхе?

Истина, неки могу мислити да је особа себи намерно одузела живот, потпуно свесна да греши против Јехове. Али, да ли је увек могуће доказати такво мишљење? Да ли је то можда исхитрен закључак? Неки који покушају самоубиство зажале због тога и не изврше самоубиство. Након смрти особа се не може покајати за оно што је учинила.

Још један важан чинилац су ментални и емоционални поремећаји који имају везе с многим самоубиствима. Такве особе се могу назвати  жртвама самоубиства. Према неким статистичким подацима, 90 посто оних који су извршили самоубиство имали су неку врсту менталног, емоционалног проблема или проблема са зависношћу. Да ли ће Јехова опростити особама које су извршиле самоубиство у таквом менталном стању? Нисмо у могућности да утврдимо да ли је покојник починио грех који је неопростив с Јеховиног гледишта. Хришћанин може узети у обзир те околности, као и то од чега је покојник боловао док размишља да ли да одржи погребни говор за онога ко је извршио самоубиство.

Постоји још један аспект који треба осмотрити: Како људи из те средине гледају на самоубиство и на смрт те особе? Ово нарочито треба да буде важно за старешине који су заинтересовани за углед локалне скупштине Јеховиних сведока. Зависно од општег става средине према самоубиству, а нарочито према том конкретном случају, старешине могу одлучити да не одрже говор пред јавношћу или у Дворани Краљевства.

Међутим, ако је неки хришћанин замољен да каже уводне речи на сахрани, он може сматрати да као и сваки други грађанин то може учинити. Ако одлучи да то учини, треба да буде опрезан да не даје неке децидиране изјаве у погледу ускрсења те особе. Сваки будући изглед за мртве у Јеховиним је рукама и нико не може да каже да ли ће покојник ускрснути или не. Тај хришћанин може усмерити пажњу на библијску истину о мртвима и пружити утеху ожалошћенима.