Пређи на садржај

Пређи на садржај

Иконе — њихово древно порекло

Иконе — њихово древно порекло

Иконе — њихово древно порекло

„Иконе су средство које нас повезује с добротом и светошћу Бога и Његових светаца“ (ГРЧКА ПРАВОСЛАВНА АРХИЕПИСКОПИЈА У АУСТРАЛИЈИ).

ТОГ спарног августовског дана, сунчеви зраци обасјавају бетонске степенице које воде до манастира „Пресвете Богородице“ на острву Тинос, у Егејском мору. Жарка врућина не умањује одлучност више од 25 000 преданих грчких православних ходочасника који се врло споро крећу покушавајући да дођу до богато украшене иконе која представља Исусову мајку.

Једна хрома девојчица, са очигледним болом и изразом очаја на лицу, пузи на својим јако крвавим коленима. Недалеко од ње, једна исцрпљена старица која је допутовала из другог краја земље, мучи се да остане на својим уморним ногама. Један нестрпљив средовечан човек презнојава се док нервозно покушава да се провуче кроз мноштво које се гура. Њихов циљ је да пољубе икону Марије и падну ничице пред њом.

Ови веома религиозни људи несумњиво искрено желе да обожавају Бога. Међутим, колико њих схвата да таква оданост религиозним иконама потиче од обичаја који су постојали вековима пре хришћанства?

Иконе узимају маха

Икона има свуда у православном свету. Иконе Исуса, Марије и многих „светаца“ заузимају централно место у црквама. Верници често тим иконама одају част љубећи их, палећи пред њима тамјан и свеће. Осим тога, у скоро свим православним домовима постоји кутак у ком се налазе иконе и изговарају молитве. Није ништа неуобичајено да православни хришћани кажу да се осећају ближе Богу када обожавају икону. Многи верују да посредством икона осећају Божју милост и да оне имају чудесну снагу.

Ови верници би се вероватно изненадили кад би сазнали да хришћани из првог века нису одобравали коришћење икона у обожавању. Књига Byzantium наводи: „Наследивши од јудаизма гнушање према идолопоклонству, први хришћани су осуђивали било какво поштовање слика светаца.“ Иста књига запажа: „Од петог века, иконе или ликови... постајали су све заступљенији у јавном и приватном обожавању.“ Ако коришћење икона не потиче од хришћана из првог века, одакле онда потиче?

Трагање за њиховим коренима

Истраживач Виталиј Иванович Петренко пише: „Коришћење ликова и с тим повезана традиција потичу још давно пре хришћанске ере и имају ’паганско порекло‘.“ Многи историчари се слажу у томе, говорећи да се корени обожавања икона налазе у религијама древног Вавилона, Египта и Грчке. Примера ради, религиозни ликови су у древној Грчкој били у облику статуа. За њих се веровало да су обдарене божанском снагом. Људи су мислили да неке од ових ликова није направио човек, већ да су пали с неба. Током посебних фестивала, такви религиозни ликови су се носили по граду у свечаној поворци и приношене су им жртве. „Побожни људи су сматрали тај лик самим божанством, иако се настојало да се направи... разлика између божанства и лика којим је био представљен“, рекао је Петренко.

Како су такве идеје и обичаји продрли у хришћанство? Овај истраживач запажа да се нарочито у Египту у вековима после смрти Христових апостола, „хришћанским веровањима супротставила ’паганска мешавина‘ грчких, египатских, источњачких, јеврејских и римских обичаја и веровања који су се практиковали заједно с хришћанским“. Као последица тога „хришћанске занатлије су примениле [један међуверски] метод и користиле су паганске симболе, претварајући их у симболе хришћанства, иако их нису потпуно очистили од паганског утицаја“.

Убрзо су иконе постале истакнут део како приватног тако и јавног религиозног живота. У књизи Доба вере, историчар Вил Дјурант описујући како је дошло до тога, каже: „Како се повећавао број светаца који су се обожавали, појавила се и потреба за њиховом идентификацијом и подсећањем на њих; слике светаца и Богородице израђиване су у великом броју; а у случају Христа, и Његов замишљени лик и Његов крст постали су предмети поштовања — па чак и чаробни талисмани, за простије душе. Природна слобода маште код људи претварала је свете реликвије, слике и кипове у предмете обожавања; људи су падали ничице пред њима, целивали их, палили свеће и тамјан пред њима, крунисали их цвећем и очекивали чуда од њихове окултне моћи... Црквени оци и сабори су стално објашњавали да слике нису божанства, већ само предмети који на њих подсећају; људи нису марили за то да праве такве дистинкције.“

Данас би многи који користе религиозне иконе једноставно аргументовали да су ти ликови само предмет поштовања — а не обожавања. Можда би тврдили да су религиозне слике оправдана — чак неопходна — средства у обожавању Бога. Можда и ти тако мислиш. Али питање је шта Бог мисли о томе? Да ли би се поштовање иконе стварно могло поистоветити са обожавањем? Могу ли такви обичаји заправо представљати скривене опасности?

[Оквир⁄Слика на 4. страни]

Шта је икона?

За разлику од кипова који се у великој мери користе у обожавању код римокатолика, иконе су дводимензионални ликови Христа, Марије, „светаца“, анђела, личности и догађаја из Библије или догађаја из историје православне цркве. Оне се обично раде на дрвеним плочама.

Према православној цркви, „иконе не приказују свеце као обичне људе“. Такође, на иконама ликови се налазе у првом плану тако да се не стиче утисак дубине. Обично на њима „нема сенки, нити било каквог приказивања дана и ноћи“. Такође се верује да се дрво и боја неке иконе могу „испунити Божјом присутношћу“.

[Слика на 4. страни]

Коришћење ликова потиче од паганских обичаја

[Извор слике на 3. страни]

© AFP/CORBIS