Шта се десило са пакленом ватром?

НА ШТА помислиш кад чујеш реч „пакао“? Да ли замишљаш пакао као дословно место ватре и сумпора, као место вечних мука и патње? Или је можда пакао симболичан опис једног стања?

Религиозне вође хришћанског света већ вековима сматрају да је огњени пакао, као место ужасног мучења, неизбежна судбина грешника. Ова идеја је још увек раширена међу многим религиозним групама. „Хришћанство је можда учинило да реч пакао буде добро позната“, каже U.S.News & World Report, „али то није само њихова доктрина. Претња болним кажњавањем у загробном животу појављује се у готово свакој од водећих религија у свету, као и у неким мањим религијама.“ Хиндуси, будисти, муслимани, ђаинисти и таоисти верују у неку врсту пакла.

Међутим, према савременом начину размишљања, пакао се другачије представља. „Премда још увек има оних који верују у традиционални приказ пакла“, наводи претходно споменут часопис, „почиње да се појављује и савремено виђење вечног проклетства као изузетно неугодног стања заточеништва, и то виђење сугерише да пакао можда и није тако врео.“

Језуитски журнал La Civiltà Cattolica запажа: „Заблуда је... мислити да Бог, користећи демоне, ужасно мучи осуђенике нечим таквим као што је ватра.“ У њему се још каже: „Пакао не постоји као место, већ као стање, стање постојања особе која подноси бол због тога што је одвојена од Бога.“ Папа Јован Павле II је 1999. године рекао: „Пакао не указује на место, већ на стање оних који су се својевољно и потпуно одвојили од Бога, извора живота и радости.“ Што се тиче представа да је пакао неко место ватре, он је рекао: „Оне указују да је живот потпуно промашен и бесмислен без Бога.“ Да је папа описао пакао користећи изразе као што су „огањ и црни ђаво с вилама, људи то не би схватили озбиљно“, каже Мартин Марти који проучава историју цркве.

До сличних промена долази и у другим деноминацијама. Један извештај одбора за доктрине Енглеске цркве каже: „Пакао није место вечних мука, већ коначни и неопозиви избор начина живота којим је супротстављање Богу тако потпуно и апсолутно да је стање потпуног непостојања једини крај.“

Према катехизму Епископалне цркве Сједињених Држава, пакао се дефинише као „вечна смрт која је последица нашег одбацивања Бога“. U.S.News & World Report каже да све већи број људи подупире идеју да је „злој особи крај уништење, а не вечно мучење... [Они] тврде да ће  особе које на крају одбаце Бога једноставно бити избрисане из постојања тиме што ће их прождрети паклена ’ватра која прождире‘“.

Иако се данас нагиње ка томе да се одбацује размишљање о постојању паклене ватре, многи се и даље држе веровања да је пакао дословно место мука. „Писмо јасно говори о паклу као о дословном месту ватрених мука“, каже Алберт Молар с Јужне баптистичке богословије у Луисвилу (Кентаки, САД). А извештај под насловом The Nature of Hell, који је припремио Одбор Евангелистичког савеза, наводи: „Пакао је свесно доживљавање одбацивања и мучења.“ Тај извештај још каже: „Кажњавање и мучење у паклу спроводи се зависно од тежине греха почињених на земљи.“

Опет се постављају питања: Да ли је пакао место вечног мучења ватром или он подразумева уништење? Или је то једноставно стање одвојености од Бога? Шта је заправо пакао?

[Оквир⁄Слике на 4. страни]

Кратка историја веровања у пакао

КАДА су они који се изјашњавају као хришћани прихватили веровање у пакао? Дуго након времена Исуса и његових апостола. „Петрова апокалипса (други век н. е.) била је једино [апокрифно] хришћанско дело у којем је описано кажњавање и мучење грешника у паклу“, наводи француска Encyclopædia Universalis.

Међутим, међу раним црквеним оцима било је неслагања што се тиче пакла. Јустин Мученик, Климент Александријски, Тертулијан и Сипријан веровали су да је пакао место где непрестано гори ватра. Ориген и теолог Григорије из Нисе сматрали су да је пакао место одвојености од Бога — место духовне патње. С друге стране, Августин из Хипона је веровао да се човек мучи у паклу и у духовном и у дословном смислу, и то његово гледиште је било прихваћено. „До петог века, свугде је преовладавала крута доктрина по којој грешницима после овог живота неће бити пружена још једна шанса и по којој ватра која ће их прождрети никада неће бити угашена“, написао је професор Џ. Н. Д. Кели.

У 16. веку, протестантски реформатори попут Мартина Лутера и Жана Калвина разумели су да су ватрене муке у паклу симболичан опис вечне одвојености од Бога. Међутим, идеја о паклу као о месту мука поново је била заступљена наредна два века. Протестантски проповедник Џонатан Едвардс је у 18. веку застрашивао становнике колонија на подручју данашње Америке својим сликовитим описима пакла.

Међутим, кратко после тога, пламен пакла је почео да тиња и да се гаси. „У 20. веку, пакао је скоро престао да постоји“, каже U.S.News & World Report.

[Слике]

Јустин Мученик је веровао да је пакао место ватрених мука

Августин из Хипона је сматрао да се човек мучи у паклу и у духовном и у дословном смислу