Животна прича

Стара и сита живота

ИСПРИЧАЛА МЈУРИЈЕЛ СМИТ

Гласно куцање је затресло моја улазна врата. Управо сам се вратила кући на ручак после преподнева проведеног у служби проповедања. По обичају, кувала сам воду за чај и хтела сам да на пола сата одморим своје ноге. Куцање је било веома упорно и док сам ишла ка вратима питала сам се ко би то у ово време заправо могао бити. То сам убрзо сазнала. Два човека на мојим вратима су се представила као полицајци. Рекли су да су дошли да изврше претрес моје куће како би пронашли литературу Јеховиних сведока — једне забрањене организације.

Зашто су Јеховини сведоци били под забраном у Аустралији и како сам постала једна од њих? Све је почело с поклоном од моје мајке 1910, када сам имала десет година.

МОЈА породица је живела у једној брвнари у Кроуз несту, северном предграђу Сиднеја. Једног дана сам дошла кући из школе и затекла своју мајку како на вратима прича с неким човеком. Питала сам се ко је тај странац у оделу и с торбом пуном књига. Стидљиво сам се извинила и ушла у кућу. Међутим, само неколико минута касније мајка ме је позвала. Рекла је: „Овај човек има неке интересантне књиге и све оне су о Писму. Сада, пошто ће ти ускоро бити рођендан, можеш добити или нову хаљину или ове књиге. Шта би више волела?“

 „О, мама, волела бих да имам књиге, хвала ти“, одговорила сам.

Тако сам с десет година имала прва три тома Студија писма од Чарлса Тејза Расела. Човек на вратима је објаснио мојој мајци да ће ми бити потребна њена помоћ да разумем те књиге, јер ће оне вероватно бити претешке за мене. Мајка је рекла да ће јој бити драго да помогне. Нажалост, умрла је убрзо после овог догађаја. Отац се брижно старао о мом брату, мојој сестри и мени, али на мени су сада биле додатне одговорности које су ми изгледале претешке. Међутим, следећа трагедија била је на домаку.

Први светски рат је избио 1914, а само једну годину касније наш драги отац је погинуо. Сада, пошто смо били сирочад, мој брат и сестра су послати да живе с рођацима, а ја сам послата у католички универзитетски интернат. Понекад сам била скрхана самоћом. Упркос томе, захвална сам што сам имала могућност да развијам своју љубав према музици, нарочито према клавиру. Године су пролазиле и ја сам дипломирала на том универзитету. Године 1919. удала сам се за Роја Смита, једног продавца музичких инструмената. Добили смо дете 1920. и поново сам се заокупила бригама свакодневног живота. Али шта је било са оним књигама?

Комшиница говори о духовној истини

Током свих тих година те „библијске књиге“ сам носила са собом. Иако их заправо никад нисам прочитала, дубоко у свом срцу знала сам да садрже веома важну поруку. Онда нас је једног дана крајем 1920-их посетила једна наша комшиница, Лил Бимсон. Отишли смо у дневну собу, седели и пили чај.

„О, ви имате те књиге!“, узвикнула је изненада.

„Какве књиге?“, питала сам збуњено.

Показала је на Студије писма које су стајале у ормару за књиге. Лил их је тог дана позајмила и у једном даху их прочитала. Ускоро је њено узбуђење због онога што је читала постало веома очигледно. Лил је добила још литературе од Истраживача Библије, како су тада Јеховини сведоци били познати. Поврх тога, није могла да се суздржи а да нам не говори о свему што је учила. Једна од књига коју је добила била је Харфа Божја која се убрзо нашла и у нашој кући. Мој животни пут у Јеховиној служби је коначно започео када сам одвојила време да читам ову на Библији темељену публикацију. Напокон сам нашла одговоре на битна питања на која моја црква није била у стању да ми одговори.

Срећом, Рој је обраћао посебну пажњу на библијску поруку и обоје смо постали горљиви истраживачи Библије. Раније, Рој је био члан Масона. Сада је наша породица била уједињена у правом обожавању и два пута недељно један брат је водио библијски студиј с читавом нашом породицом. Били смо још више охрабрени када смо почели да посећујемо састанке Истраживача Библије. Место где су одржавани састанци у Сиднеју била је једна изнајмљена мала сала у предграђу Њутаун. У то време у читавој земљи је било мање од 400 Сведока, тако да је за већину браће посећивање састанака значило превалити знатну раздаљину.

 За нашу породицу посећивање састанака подразумевало је редовно прелажење сиднејске луке. Пре него што је 1932. у сиднејској луци изграђен мост, сваки пут смо је морали прелазити трајектом. Без обзира на потрошено време и трошкове путовања трудили смо се да не пропустимо ниједан духовни оброк који нам је Јехова пружао. Наш напор да се чврсто утврдимо у истини био је вредан утрошеног времена пошто се спремао Други светски рат и нашу породицу је директно погодило питање неутралности.

Време кушњи и награда

Ране 1930. су за мене и моју породицу биле узбудљиве године. Крстила сам се 1930, а 1931. била сам присутна на том значајном конгресу када смо сви устали и сложили се да усвојимо то дивно име — Јеховини сведоци. Рој и ја смо се трудили да живимо у складу с тим именом, учествујући у свим видовима проповедања и акцијама на које нас је храбрила организација. На пример, 1932. учествовали смо у једној посебној акцији с брошурама која је замишљена да би се дошло до великог броја људи који су дошли на отварање моста у сиднејској луци. Коришћење кола с разгласом било је за нас нешто посебно и ми смо имали предност да и наш породични ауто буде опремљен тим разгласом. Захваљујући тој технологији улице Сиднеја су одзвањале снимљеним библијским предавањима брата Ратерфорда.

Међутим, времена су се опет мењала и постајала све тежа и тежа. До 1932. Велика економска криза је тешко погодила и Аустралију, па смо Рој и ја одлучили да поједноставимо наш живот. Један од начина на који смо то постигли био је да смо се преселили ближе скупштини и тако смо знатно смањили наше путне трошкове. Међутим, економски притисци су дошли у други план када је ужасан Други светски рат захватио земаљску куглу.

Због послушности Исусовој заповести да не буду део света, Јеховини сведоци су широм света постали мета прогонства, а ни Аустралија није била изузетак. Испровоцирани ратном хистеријом неки су нас означили као комунисте. Ти противници су лажно тврдили да Јеховини сведоци у Аустралији користе своје четири радио станице да би слали поруке јапанској војсци.

Млада браћа која су била позвана у војну службу, суочавала су се с многим притисцима да направе компромис. Срећна сам што могу рећи да су сва три наша сина чврсто стајала иза својих веровања и сачувала своју неутралност. Наш најстарији син Ричард је добио 18-месечну затворску казну. Наш други син Кевин успео је да се региструје као лице које има приговор савести. Нажалост, наш најмлађи син Стјуарт је погинуо у саобраћајној несрећи возећи мотоцикл, када је ишао да заврши своју одбрану у погледу неутралности. Ова трагедија је била заиста стресна. Ипак, то што смо се усредсредили на Краљевство и Јеховино обећање о ускрсењу помогло нам је да истрајемо.

Промашили су праву драгоценост

У јануару 1941, Јеховини сведоци у Аустралији су стављени под забрану. Али, као што су Исусови апостоли чинили, Рој и ја смо више слушали Бога него људе и наставили смо да радимо две и по године илегално. То је било у време када су два полицајца у цивилном оделу, која сам споменула у уводу, покуцала на моја врата. Шта се догодило?

Дакле, позвала сам их унутра. Када су ушли у кућу, питала сам их: „Да ли би вам сметало ако би пре него што претражите кућу довршила свој чај?“ Невероватно, они су се сложили и ја сам отишла у кухињу да се помолим Јехови и средим своје мисли. Када сам се вратила, један полицајац је ушао у просторију где проучавамо и узео све што је могао видети са ознаком Куле стражаре, укључујући и литературу у мојој ташни за проповедање и моју Библију.

Да ли сте сигурни да немате још нешто од литературе скривено у кутијама?, упитао је тада. „Имамо информације да сваке  недеље посећујете неки састанак у једној дворани на крају овог пута и да тамо носите много литературе.“

„То је истина“, одговорила сам, „али она сада није тамо“.

„Да, то знамо госпођо Смит“, рекао је. „Ми такође знамо да се литература чува у домовима људи који живе у околини.“

У соби нашег сина нашли су пет картонских кутија с примерцима брошуре Слобода или римокатоличанство.

„Да ли сте сигурни да немате још у гаражи?“, питао је.

„Не, тамо нема ништа“, рекла сам.

Он је тада отворио ормар у трпезарији. Пронашао је празне формуларе који су се користили за писање скупштинског извештаја. Узео их је и онда је инсистирао да прегледа гаражу.

„Пођите онда за мном“, рекла сам.

Пратили су ме до гараже и након што су је прегледали напокон су отишли.

Дакле, ови полицајци су мислили да су пронашли праву драгоценост када су открили ових пет кутија! Међутим, они су за собом оставили праву драгоценост. Видите, тих дана сам служила као скупштински секретар и у кући сам имала списак скупштинских објавитеља и друге важне информације. Срећом, браћа су нас упозорила да се припремимо за такве претресе и зато сам те документе морала пажљиво да сакријем. Ставила сам их у коверте и сместила на дно посуда за чај, шећер и брашно. Такође сам неке сакрила у велики кавез за птице, који је био близу гараже. Тако су полицајци прошли поред самих информација које су тражили.

Започињање с пуновременом службом

Наша старија деца су до 1947. основала своје породице. У то време смо Рој и ја одлучили да започнемо с пуновременом службом. Постојала је потреба на подручју јужне Аустралије, тако да смо продали нашу кућу и купили камп-приколицу коју смо назвали Миспа, што значи „Кула стражара“. Такав начин живота нам је омогућио да проповедамо у удаљеним подручјима. Често смо проповедали на недодељеним сеоским подручјима. Имам много драгих успомена из тог времена. Један од студија који сам водила био је студиј с младом женом која се звала Беверли. Пре него што је напредовала ка крштењу одселила се из тог подручја. Замислите моју радост када ми је много година касније на конгресу пришла једна сестра и представила се као Беверли! Како ме је то само обрадовало да после свих тих година видим њу како служи Јехови заједно са својим мужем и децом.

Године 1979, имала сам предност да похађам Школу пионирске службе. Једна од ствари која је наглашена у тој школи било је то да би особа истрајала у пионирској служби она мора имати добар редован лични студиј. Установила сам колико је то само тачно. Мој живот се састојао од проучавања, састанака и службе. Сматрам да је предност што служим као општи пионир преко 50 година.

Суочавање са здравственим проблемима

Последњих неколико деценија суочавала сам се с неким посебним изазовима.  Године 1962. установљено је да имам глауком. Тада је лечење било прилично ограничено и мој вид се доста нагло погоршао. Ројево здравље се такође погоршавало и 1983. доживео је тежак мождани удар због ког је био делимично парализован и није могао да говори. Умро је 1986. Он ми је пуно пружао практичну подршку током пуновремене службе и стварно ми недостаје.

Упркос тим губицима трудила сам се да одржавам добру духовну рутину. Купила сам један издржљив ауто који је одговарајућ за службу проповедања на нашем делимично сеоском подручју и наставила своју пионирску службу уз помоћ моје ћерке Џојс. Мој вид се постепено погоршавао док нисам потпуно ослепела на једно око. Доктори су га заменили стакленим оком. Ипак, иако само с једним оком и слабог вида, уз помоћ лупе и литературе с крупним словима проводила сам три до пет сати на дан проучавајући.

Време проучавања је увек за мене било нешто драгоцено. Зато, можете замислити какав је страшан шок за мене био када током студирања једног поподнева, изненада више ништа нисам могла видети. Изгледало је као да је неко угасио светло. Потпуно сам изгубила вид. Како сам наставила да проучавам? Па, иако сам прилично глува, аудио-касете и подршка пуна љубави моје породице одржавају ме духовно јаком.

Истрајати до краја

Сада, пошто сам стогодишњакиња, моје здравље се још више погоршало и зато сам морала знатно да смањим службу. Понекад се осећам помало изгубљено. У ствари, сада када уопште више ништа не видим, понекад се заиста и изгубим! Волела бих да поново имам неке библијске студије, али с обзиром на моје садашње здравствено стање не могу више изаћи и наћи их. У почетку сам због тога била депресивна. Морала сам да научим да прихватам своја ограничења и да радим у оквиру њих. То није лако. Међутим, то је стварно велика предност што могу да сваког месеца дам извештај о времену проведеном причајући о нашем дивном Богу, Јехови. Када ми се пружи прилика да причам о Библији, као када медицинске сестре, трговци и остали наврате, ја користим прилику да им сведочим — наравно, тактично.

Један од мојих највећих благослова јесте да четири генерације моје породице верно служе Јехови. Неки од њих се напрежу да служе као пионири на местима где је већа потреба, неки као старешине или слуге помоћници и неки у Бетелу. Наравно, као многи из моје генерације очекивала сам да ће крај овог система ствари стићи много раније. Али какав пораст видим током седам деценија службе! Пружа ми велико задовољство то што учествујем у нечем тако величанственом.

Медицинске сестре које ме посећују коментаришу да ме у животу сигурно одржава вера. Слажем се с њима. Бити активан у Јеховиној служби чини живот најбољим могућим животом. Као краљ Давид могу са сигурношћу рећи да сам стара и сита живота (1. Летописа 29:28).

(Сестра Мјуриел је умрла 1. априла 2002, када се овај чланак завршавао. Требало је још само месец дана да напуни 102 године. Она је била прави пример верности и истрајности.)

[Слике на 24. страни]

Када сам имала око пет година и када сам имала 19, у време када сам упознала свог мужа Роја

[Слика на 26. страни]

Наш ауто и камп-приколица коју смо назвали Миспа

[Слика на 27. страни]

Са мојим мужом Ројем, 1971.