Срећни, јер су научили да читају!

У НЕКИМ деловима Соломонових острва чак и до 80 посто Јеховиних сведока морало се борити с неписменошћу. То не само што је ограничавало њихово учешће на седмичним састанцима, већ им је такође и отежавало поучавање других истини о Краљевству. Да ли је заиста могуће да се описмене одрасле особе које никад нису држале оловку у руци?

Брошура Научи да читаш и пишеш, коју су објавили Јеховини сведоци, коришћена је на часовима описмењавања скоро у свакој скупштини Јеховиних сведока на Соломоновим острвима. Следећа искуства приказују како је стотинак њих захваљујући овом програму достигло један нови ниво знања. Што је још важније, то што су научили да читају омогућује им да дају боље сведочанство о својој вери (1. Петрова 3:15).

Једна мисионарка, која је додељена једној скупштини с преко стотину објавитеља Краљевства, запазила је да је на седмичном библијском студију уз помоћ Куле стражаре мало њих имало своје личне примерке часописа, а још мање их је коментарисало. Из ког разлога? Били су неписмени. Када је скупштина објавила оснивање школе за читање и писање, та мисионарка се радо понудила да буде учитељица. У почетку је било само неколико ученика, али ускоро је присуствовало преко 40 њих свих узраста.

Који су били резултати? Мисионарка каже: „После кратког времена како су почели часови описмењавања, отишла сам на пијацу у шест сати ујутру да бих купила храну за мисионарски дом. Тамо сам видела неке ученике, чак и оне веома младе, како продају кокосове орахе и  поврће. Зашто су то радили? Јер су желели да имају довољно новца да купе једну оловку и свеску за часове читања и писања! Такође, присуствовање часовима их је подстакло да имају личне примерке часописа Куле стражаре.“ Она додаје: „Сада, током скупштинског студија Куле стражаре, учествују и млади и стари, тако да су наша разматрања занимљивија.“ Ова мисионарка је била нарочито срећна када је четворо њих из разреда питало да ли би могли учествовати у проповедању јер се како су изјавили ’више не боје‘.

Ученици су имали користи од часова описмењавања далеко више од самог учења читања и писања. На пример, годинама је жена једног Сведока, која није верник, задавала скупштини невоље. Она је бацала камење на људе за најмању ситницу и чак је мотком нападала друге жене. Била је тако љубоморна на свог мужа да је он, када је она повремено присуствовала хришћанским састанцима, морао носити тамне наочаре како га не би могла оптужити да гледа друге жене.

Међутим, кратко после почетка часова читања и писања, ова жена је тихо упитала: „Да ли се могу придружити часовима?“ Одговор је био потврдан. Од тада, она никада није пропустила ниједан час или скупштински састанак. Много се трудила на тим часовима и изванредно је напредовала, због чега је била много срећна. Њена следећа молба је била: „Да ли могу да проучавам Библију?“ Њен муж је са задовољством почео с њом да проучава, и она напредује у читању и писању као и у спознању Библије.

За једног педесетогодишњака који никада није дотакао оловку, само држање оловке и исписивање слова може бити једна огромна препрека. Неки добију у почетној фази учења пликове на прстима јер притискају оловку када пишу. После недеља борбе с држањем и контролисањем оловке, неки студенти узвикују уз широк осмех: „Могу руком лако да прелазим преко папира!“ Такође су и наставници срећни када виде да ти ученици напредују. Један наставник је рекао: „Држати часове је велико задовољство, и ученици своје искрено цењење за то што је Јехова припремио за њих често изражавају аплаузом на крају часа.“

Ови сада описмењени Сведоци радују се заједно с мисионарима. Зашто? Зато што сада читање и писање могу користити како би одали част Јехови.

[Слике на странама 8, 9]

И млади и стари цене часове описмењавања