Где су нестале све те комшије?

„Савремено друштво не зна шта је комшија“ (Бенџамин Дизраели, енглески државник из 19. века).

СТАРИЈИ Кубанци на необичан начин унапређују благостање, путем комшијских мрежа, или група бака и дека, како их они зову. Према једном извештају из 1997, скоро сваки пети старији Кубанац припада некој таквој групи у којој налази друштво, подршку и практичну помоћ да би и даље водио здрав начин живота. „Кад год је комшијским породичним лекарима потребна помоћ приликом неке вакцинације“, запажа часопис World-Health, „они налазе вољне и способне помоћнике међу групама бака и дека.“

Нажалост, у многим деловима света комшилуци нису више тако брижне заједнице. Примера ради, осмотри трагичан случај Волфганга Диркса који је живео у једној стамбеној згради у западној Европи. Пре неколико година, The Canberra Times је известио да иако су 17 породица које су живеле у истој згради где и Волфганг приметиле да га нема, „нико није ни помислио да позвони на његова врата“. Када је на крају дошао власник тог стана, „пронашао је скелет како седи испред телевизора“. У крилу скелета стајао је раширен телевизијски програм за 5. децембар 1993. Волфганг је био мртав већ пет година. Какав жалостан доказ недостатка интересовања и бриге од стране комшија! Није ни чудо што је један есејиста рекао у часопису The New York Times да је његов комшилук, попут многих других, постао „друштво странаца“. Да ли је то случај и с твојим комшилуком?

Истина, у неким сеоским срединама још увек постоје добри комшијски односи и понегде у градовима људи настоје да показују више бриге према комшијама. Па ипак, многи становници у градовима осећају се усамљено и незаштићено у свом комшилуку. Они чаме иза зидова анонимности. Како то?

Иза зидова анонимности

Наравно, већина нас има комшије које живе близу нас. Треперава светлост телевизора, сенке на прозору,  светло које се пали и гаси, звук кола која долазе и одлазе, бат корака у ходницима, звук кључева док се откључавају и закључавају врата, све су то знаци да неко живи у комшилуку. Међутим, прави осећај комшијске дружељубивости ишчезава када су људи који живе једни близу других скривени иза зидова анонимности или када се не обазиру једни на друге док живе ужурбаним начином живота. Људи можда мисле да нема потребе да се друже с комшијама или да се према њима на било који начин осећају обавезнима. Аустралијске новине Herald Sun потврђују то следећим речима: „Особе су анонимније у свом непосредном окружењу и због тога су мање везане моралним обавезама у друштву. Тада је лакше не обазирати се на људе који нису занимљиви за друштво и занемарити их.“

Таква тенденција уопште не изненађује. У свету где су људи „самољубиви“, комшилук жање последице егоцентричног начина живота тих људи (2. Тимотеју 3:2). Исход тога су раширена усамљеност и отуђеност. Отуђеност ствара неповерење, нарочито када насиље и криминал представљају претњу за комшилук. А онда неповерење убрзо отупи људско саосећање.

Без обзира на то какво је стање у твом комшилуку, несумњиво ћеш се сложити да добре комшије представљају право благо за једно друштво. Много тога се постиже када људи раде на остварењу заједничких циљева. Добре комшије се такође могу показати као благослов. Следећи чланак ће показати како.