Животна прича

Предност учествовања у послератном порасту

ИСПРИЧАО ФИЛИП С. ХОФМАН

Други светски рат само што се завршио маја 1945. године. Децембра те године Натан Х. Нор, који је надгледао проповедничку активност Јеховиних сведока, посетио је Данску са својим 25-годишњим секретаром Милтоном Џ. Хеншелом. Изнајмљена је једна велика дворана за ту жељно очекивану посету. За нас младе је говор брата Хеншела био посебно узбудљив пошто је он био наших година и зато што је изабрао тему: „Опомени се творца свога у данима младости своје“ (Проповедник 12:3).

ТОКОМ те посете, сазнали смо да се дешавају узбудљиве ствари за унапређивање светског дела проповедања и да и ми можемо учествовати у њима (Матеј 24:14). На пример, у Сједињеним Државама је била отворена једна нова школа за обучавање младих мушкараца и жена за мисионаре. Брат Нор је нагласио да ћемо, ако будемо позвани, добити „карту само у једном правцу“ и да нећемо знати где ћемо добити доделу. Па ипак, неки од нас су поднели молбу.

Пре него што опишем своја искуства после Другог светског рата, дозволите ми да почнем од мог рођења 1919. године. Многи догађаји пре и током рата снажно су утицали на мој живот.

Библијска истина од „црне овце“

Док још нисам био рођен — а био сам прво дете — моја мајка се молила да, ако будем дечак, постанем мисионар. Њен брат је био Истраживач Библије, како су се тада звали Јеховини сведоци, али  чланови њене породице су га сматрали црном овцом. Наш дом је био близу Копенхагена и када би Истраживачи Библије тамо имали годишње конгресе, мајка би позивала ујака Томаса који је живео прилично далеко да буде код нас. До 1930. његово задивљујуће библијско спознање и логично размишљање навело је мајку да постане Истраживач Библије.

Мајка је волела Библију. Следећи упутства из Поновљених закона 6:7, она је поучавала моју сестру и мене ’кад је седела у кући и кад је ишла путем, кад је легала и кад је устајала‘. С временом сам почео да учествујем у проповедању од куће до куће. Волео сам да разговарам о темама као што су бесмртна душа и паклена ватра, што су цркве научавале. Могао сам ефикасно показати из Библије да су таква учења погрешна (Псалам 146:3, 4; Проповедник 9:5, 10; Језекиљ 18:4).

Наша породица се уједињује

Након конгреса у Копенхагену 1937, у подружници Јеховиних сведока у Данској постојала је потреба за привременом помоћи у складишту литературе. Управо сам био завршио студије на Економском факултету и нисам имао обавеза па сам се понудио да тамо помогнем. Када је посао у складишту био завршен, био сам замољен да помогнем подружници. Убрзо након тога, отишао сам од куће и преселио се у подружницу у Копенхагену, иако још нисам био крштен. Свакодневно дружење са зрелим хришћанима помогло ми је да духовно напредујем. Следеће године, 1. јануара 1938, симболизовао сам своје предање Јехови крштењем у води.

Септембра 1939. почео је Други светски рат. Онда су 9. априла 1940. немачке трупе окупирале Данску. Пошто је Данцима била дозвољена знатна лична слобода, могли смо да наставимо наше проповедничке активности.

Тада се нешто дивно десило. Отац је постао активан, лојалан Сведок, употпуњујући нашу породичну срећу. Због тога, када сам заједно с још четворицом Данаца позван да присуствујем осмом разреду школе Гилеад, цела моја породица ми је пружила подршку. Петомесечни курс те Школе, који је почео у септембру 1946, одржавао се у дивном комплексу те  школе надомак Саут Ленсинга, на северу државе Њујорк.

Обука у Гилеаду и после Гилеада

Гилеад пружа могућности склапања дивних пријатељстава. Једне вечери, док сам шетао око комплекса с Харолдом Кингом из Енглеске, разговарали смо о томе где би нас могли послати када се обука заврши. „Не верујем да више никада нећу видети беле хридине Довера“, рекао је Харолд. Био је у праву, али прошло је 17 година пре него што је поново видео те беле хридине, а од тога је четири и по године провео у самици једног кинеског затвора! a

После свечаног уручивања диплома, био сам послат у Тексас (САД) да служим као путујући надгледник, посећујући скупштине Јеховиних сведока како бих им помогао у духовном погледу. Дочекан сам раширених руку. За браћу из Тексаса било је интересантно да имају једног младог Европљанина који је управо завршио школу Гилеад. Али, после само седам месеци проведених у Тексасу, позван сам у светску централу Јеховиних сведока у Бруклину (Њујорк). Тамо ми је брат Нор доделио посао у канцеларији како бих научио како функционишу сва одељења. Затим, када се вратим у Данску, требало је да применим оно шта сам научио, чиме би се засигурало да ће се све обављати на исти начин као у Бруклину. Идеја је била да подружнице широм света функционишу на јединствен начин ради повећања ефикасности. Касније ме је брат Нор преместио у Немачку.

Примена наученог у подружницама

Када сам у јулу 1949. стигао у Визбаден (Немачка), многи немачки градови су још увек били у рушевинама. Они који су предводили у проповедничком делу били су мушкарци који су били прогоњени од времена када је Хитлер дошао на власт 1933. године. Неки су провели у затворима и концентрационим логорима од осам до десет година или чак више! Ја сам сарађивао с тим Јеховиним слугама три и по године. Њихов јединствени пример ме је подсетио на један коментар немачке историчарке Габријеле Јонан: „Без примера ове постојане хришћанске групе под националсоцијалистичком диктатуром, ми бисмо — после Аушвица и холокауста — морали да сумњамо да ли је уопште могуће живети по Исусовим учењима.“

Мој посао у подружници је био исти као и у Данској: да уведем један нови, једнообразан начин обављања ствари у организацији. Чим су браћа из Немачке разумела да прилагођавање није ни у ком случају критиковање њиховог рада — већ да је дошло време за блискију сарадњу између подружница и централе — били су одушевљени и испуњени изврсним духом сарадње.

Године 1952, стигло је једно писмо из канцеларије брата Нора које ме је упутило да се преселим у подружницу у Берну (Швајцарска). Тамо сам, почевши од 1. јануара 1953, добио задатак да служим као надгледник подружнице.

 Нове радости у Швајцарској

Недуго после доласка у Швајцарску, на једном конгресу сам упознао Естер и ускоро смо се верили. У августу 1954, брат Нор ме је позвао да дођем у Бруклин, где ми се указао нов узбудљиви посао. Пошто се број и величина подружница широм света веома повећао, организовано је нешто ново. Свет је подељен у зоне и у свакој је требало да служи по један зонски надгледник. Мени је додељено да служим у овим зонама — у Европи и у медитеранској области.

Убрзо после мог кратког боравка у Бруклину, вратио сам се у Швајцарску и припремао за службу зонског надгледника. Естер и ја смо се венчали и она ми се придружила у служењу у швајцарској подружници. На првом путовању сам обишао мисионарске домове и подружнице у Италији, Грчкој, Кипру, земљама Блиског истока, дуж обале северне Африке, Шпаније и Португала — укупно 13 држава. После повратка у Берн, наставио сам пут до свих других европских земаља западно од Гвоздене завесе. Током наше прве године брака, био сам шест месеци одсутан од куће служећи нашој хришћанској браћи.

Промена околности

Године 1957. Естер је сазнала да очекује бебу и пошто подружница није намењена за родитеље с децом, одлучили смо да се преселимо у Данску, где нас је мој отац радо примио. Естер је бринула и о нашој ћерки Ракел и о мом оцу, док сам ја помагао у новоизграђеној подружници. Служио сам као инструктор у Школи службе за Краљевство за скупштинске надгледнике и такође сам наставио да служим као зонски надгледник.

Посао зонског надгледника је значио да будем дуго одсутан на путовањима, због чега сам нажалост био дуго одвојен од наше ћерке. То је имало своје последице. Једном приликом сам провео неко време у Паризу где смо основали једну малу штампарију. Естер и Ракел су да би ме виделе стигле возом у Гар ди Норд. Леопол Жонте из подружнице и ја смо отишли да их дочекамо. Ракел је стајала на степеницама вагона, погледала у Леопола, онда у мене и поново опет у Леопола и тада загрлила Леопола!

Друга драстична промена се десила када сам са својих 45 година напустио  пуновремену службу да бих издржавао своју породицу. Са својим искуством као слуга Јеховиних сведока добио сам посао директора одељења за извоз. После око девет година рада у истом предузећу и пошто је Ракел завршила школу, одлучили смо да се одазовемо на охрабрење и да се преселимо тамо где је већа потреба за проповедницима Краљевства.

Процењујући какве су прилике у Норвешкој, питао сам биро за запошљавање о могућности запослења. Одговор није био охрабрујућ. Било је врло мало наде за једног човека од 55 година. Па ипак, контактирао сам с подружницом у Ослу и онда изнајмио једну кућу близу града Дребак, верујући да ће се прилика за запослење сама пружити. Таква прилика је искрсла и уследио је пријатан период службе за Краљевство у Норвешкој.

Најлепши период је био када је већина из наше скупштине кренула на север да обрађује недодељено подручје. Изнајмили смо колибе у кампу и сваког дана смо посећивали раштркана пољопривредна газдинства која су се налазила на прелепим планинама. Било је право задовољство говорити тим пријатељски настројеним људима о Божјем Краљевству. Уручено је много литературе, али поновне посете су морале сачекати до следеће године. Ипак, људи нас нису заборавили! Естер и Ракел још памте то време када смо се тамо вратили и били оберучке прихваћени као неки давно виђени чланови породице. После три године проведене у Норвешкој, вратили смо се у Данску.

Радости породичног живота

Ракел се убрзо верила за Нилса Хојера, ревног општег пионира. Када су се венчали, Нилс и Ракел су наставили да пионире док нису добили децу. Нилс је и добар муж и добар отац, искрено заинтересован за своју породицу. Једног раног јутра одвезао је свог сина бициклом на плажу да би посматрали излазак сунца. Један комшија је упитао дечака шта су тамо радили. Он је одговорио: „Молили смо се Јехови.“

Неколико година касније, Естер и ја смо присуствовали крштењу наших унука Бењамина и Нађе. Међу посматрачима је био и Нилс, који је изненада стао испред мене. Погледао ме је и рекао: „Прави мушкарци не плачу.“ Ипак, следећег момента смо обојица загрљени заплакали. Каква је радост имати зета с којим можеш и да се смејеш и да плачеш!

Даљња прилагођавања околностима

Још један благослов је уследио када смо Естер и ја замољени да поново служимо у данској подружници. Међутим, до тада су у току биле припреме да се изгради много већи објекат подружнице у Холбеку. Имао сам предност да учествујем у надгледању дела изградње, коју су у целини извршили волонтерски радници. Упркос оштрој зими, до краја 1982, тај пројекат је у суштини завршен и сви смо били одушевљени што можемо да се преселимо у веће, боље објекте!

Убрзо сам обављао канцеларијски посао, који ми је причињавао велико задовољство, док је Естер радила на телефонској централи. Међутим, после неког времена Естер је имала операцију замене кука, а после годину и по дана подвргла се операцији жучне кесице. Упркос љубазној обзирности коју нам је указало особље подружнице, одлучили смо да би за све нас било боље ако бисмо напустили подружницу. Преселили смо се у скупштину у којој су наша ћерка и породица.

Данас Естер није доброг здравља. Ипак, заиста могу рећи да је она и поред честих промена околности током свих ових година наше заједничке службе, дивна подршка и сарадник. Упркос погоршаном здрављу, нас двоје још увек имамо скроман удео у проповедничкој активности. Када размишљам о свом животу, са захвалношћу се присећам псалмистиних речи: „Ти си мене, Боже, од младости моје учио“ (Псалам 71:17).

[Фуснота]

[Слика на 24. страни]

Истовар литературе у немачкој подружници у време њене изградње 1949.

[Слика на 25. страни]

Моји сарадници су били и ови Сведоци који су се вратили из концентрационих логора

[Слике на 26. страни]

Са Естер данас, и на дан нашег венчања у Бетелу у Берну, октобра 1955.