Сатана — мит или стварна зла особа?

ЈОШ од најранијих времена порекло зла побуђује интересовање особа које размишљају. A Dictionary of the Bible, од Џејмса Хејстингса, наводи: „Још од када је човек постао свестан свог постојања, суочавао се са силама које није могао да контролише и које су имале погубан и штетан утицај.“ То исто дело такође каже: „Рано човечанство је инстинктивно тражило узроке, те је природне силе и друге манифестације приказивало као особе.“

Према историчарима, веровање у демоне и зле духове било је заступљено још у најранијој историји Месопотамије. Древни Вавилонци су веровали да је подземним светом, то јест „земљом из које нема повратка“ владао Нергал, окрутно божанство познато као „онај који спаљује“. Такође су се плашили демона, које су покушавали да умире неком врстом бајања. У египатској митологији, Сет је био бог зла који је „представљен са обележјима чудне звери која има уску, савијену њушку, усправне, угласте уши и укрућен, рачваст реп“ (Larousse Encyclopedia of Mythology).

Премда су Грци и Римљани имали и добра и злобна божанства, нису имали ниједног бога који је био изразито зао у односу на остале. Њихови филозофи су научавали да постоје два супротна принципа. Према Емпедоклу, ти принципи су били љубав и неслога. Према Платону, свет је имао две „душе“, једну која проузрокује добро и другу која проузрокује зло. У својој књизи Le Diable, Жорж Миноаз наводи да „класична [грчко-римска] паганска религија није знала ни за каквог Ђавола“.

У Ирану је, према зороастризму, врховно божанство Ахура Мазда, или Ормазд, створило Ангру Мајнју, то јест Аримана, који је изабрао да чини зло и тако постао деструктивна духовна особа, или Уништавалац.

У јудаизму се Сатана на једноставан начин представља као Божји непријатељ који је проузроковао грех. Али после много векова, ту представу су исквариле паганске идеје. Encyclopaedia Judaica наводи: „Велика промена се десила... последњих векова пре н. е. У том периоду је [јеврејска] религија... присвојила многа својства дуалистичког система у ком се Богу и силама добра и истине супротстављају моћне силе зла и обмане на небу и на земљи. Изгледа да се то догодило под утицајем персијске религије.“ The Concise Jewish Encyclopedia каже: „Од демона се  могло заштитити послушношћу заповестима и коришћењем амајлија.“

Теологија отпадничког хришћанства

Баш као што је јудаизам присвојио небиблијске концепције у вези са Сатаном и демонима, тако је и отпадничко хришћанство детаљно разрадило небиблијске идеје. The Anchor Bible Dictionary наводи: „Једна од екстремнијих древних теолошких идеја јесте та да је Бог откупио свој народ тиме што је платио Сатани да их ослободи.“ Ту идеју је изнео Иринеј (други век н. е.). Касније ју је развио Ориген (трећи век н. е.) који је тврдио да је „ђаво стекао законско право на људе“ и који је сматрао да је „смрт Христова... откупнина која је плаћена Ђаволу“ (History of Dogma, од Адолфа Харнака).

Према делу The Catholic Encyclopedia, „око хиљаду година [идеја да је откупнина плаћена Ђаволу] играла је значајну улогу у историји теологије“ и остала је део црквеног веровања. Други црквени оци, укључујући и Августина (четврти и пети век н. е.), прихватили су ту идеју да је откупнина била плаћена Сатани. На крају су у 12. веку н. е., католички теолози Анселм и Абилар дошли до закључка да Христова откупнина није била плаћена Ђаволу већ Богу.

Средњовековна сујеверја

Иако се на већини католичких сабора није помињала тема о Сатани, на Четвртом лутеранском сабору 1215. н. е. била је изнесена „свечана објава вере“, како ју је назвала New Catholic Encyclopedia. Канон број 1 гласи: „Ђавола и друге демоне је Бог првобитно створио као добре, али су они сами постали зли.“ У њој још стоји да они упорно настоје да искушавају људе. Нарочито тим мишљењем су били опседнути многи људи у средњем веку. Сатана је био иза свега што је изгледало неуобичајено, као што је нека необјашњива болест, изненадна смрт или лоши приноси. Папа Гргур IX је 1233. н. е. издао неколико була против јеретика, међу које су спадали и Луциферанци, наводни обожаваоци Ђавола.

Веровање да Ђаво и његови демони могу да опседну људе убрзо је изазвало општу параноју — хистеричан страх од магије и врачања. Од 13. до 17. века, страх од вештица нагло се проширио по Европи и преко европских колониста је дошао до Северне Америке. Чак су и протестантски реформатори Мартин Лутер и Жан Калвин одобравали лов на вештице. У Европи су се суђења вештицама заснивала на чистим гласинама или злобним оптужбама и спроводила их је и Инквизиција и световни судови. Обично се путем мучења изнуђивало признавање „кривице“.

Они за које се утврдило да су криви могли су бити осуђени на смрт спаљивањем или, у Енглеској и Шкотској, вешањем. Што се тиче броја жртава, The World Book Encyclopedia наводи: „Према неким историчарима, од 1484. до 1782, хришћанске цркве су због врачања убиле око 300 000 жена.“ Ако је Сатана био иза ових средњовековних трагедија, ко је био његово оруђе — те жртве или њихови фанатични религиозни прогонитељи?

 Данашње веровање односно неверовање

У 18. веку је дошло до процвата рационалног размишљања познатог као просвећеност. Encyclopædia Britannica наводи: „Филозофија и теологија у доба просвећености настојале су да избаце ђавола из хришћанске свести као нешто што је производ митолошке фантазије средњег века.“ Римокатоличка црква је реаговала на то тиме што је на Првом ватиканском сабору (1869-70) потврдила своје веровање у Сатану Ђавола и поновила то, прилично бојажљиво, на Другом ватиканском сабору (1962-65).

Званично, како New Catholic Encyclopedia признаје, „Црква се обавезала на веровање у анђеле и демоне“. Међутим, француски речник католицизма Théo признаје да „многи хришћани данас не сматрају да је ђаво одговоран за зло у свету“. Недавних година, католички теолози ходају по танкој жици, несигурно балансирајући између званичне католичке доктрине и савременог мишљења. „Либерална хришћанска теологија“, каже Encyclopædia Britannica, „настоји да оно што Библија каже о Сатани сматра ’сликовитим језиком‘ који не треба схватити дословно, већ као покушај да се на митолошки начин изрази реалност и обим зла у универзуму.“ Што се тиче протестаната, иста енциклопедија наводи: „Данашњи либерални протестантизам тежи ка томе да порекне потребу за веровањем у ђавола као особу.“ Али да ли би прави хришћани требало да схвате оно што Библија каже о Сатани као пуки „сликовити језик“?

Шта каже Свето писмо

Што се тиче порекла зла, људска филозофија и теологија не нуде боље објашњење од оног које даје Библија. Оно што Библија каже о Сатани битно је да би се разумело порекло зла и људске патње, као и то зашто је сваке године све више насиља какво се не може ни замислити.

Неко може да пита: ’Ако је Бог Створитељ који је добар и пун љубави, како је могао створити тако зло духовно створење као што је Сатана?‘ Библија говори да су сва дела Јехове Бога савршена и сва његова интелигентна створења обдарена слободном вољом (Поновљени закони 30:19; 32:4; Исус Навин 24:15; 1. Краљевима 18:21). Према томе, мора да је духовна особа која је постала Сатана била створена као савршена и мора да је одступила од пута истине и праведности тако што је  то намерно изабрала (Јован 8:44; Јаков 1:14, 15).

Сатанина побуна је у много чему слична побуни ’краља тирског‘ који је поетски описан као „сасвим леп“ и ’савршен на путевима својим од дана од када се роди, докле се безакоње не нађе на њему‘ (Језекиљ 28:11-19). Сатана није оспорио Јеховину врховну власт, нити то да је он Створитељ. Како би и могао, кад га је Бог створио? Међутим, Сатана је довео у питање начин на који Јехова испољава свој суверенитет. У Еденском врту, Сатана је алудирао на то да је Бог првом људском пару ускратио нешто на шта су имали право и од чега је зависила њихова добробит (Постање 3:1-5). Успео је да наведе Адама и Еву на побуну против Јеховиног праведног суверенитета, и тако је нанео грех и смрт на њихово потомство (Постање 3:6-19; Римљанима 5:12). Тако Библија показује да је Сатана главни узрочник људске патње.

Пре Потопа, још неки анђели су се придружили Сатани у његовој побуни. Они су се материјализовали у људска тела да би задовољили своју пожуду за сексуалним задовољствима с људским кћерима (Постање 6:1-4). За време Потопа, ови отпали анђели су се вратили у духовно подручје, али не на свој „првобитни положај“ с Богом на небу (Јуда 6). Били су понижени тако што су бачени у стање густе духовне таме (1. Петрова 3:19, 20; 2. Петрова 2:4). Постали су демони, који више не служе под Јеховиним суверенитетом, већ живе у подложности Сатани. Премда по свему судећи не могу да се поново материјализују, демони још увек могу да врше велики утицај на умове и животе људи, и они су несумњиво одговорни за већину насиља које данас видимо (Матеј 12:43-45; Лука 8:27-33).

Близу је крај Сатаниној владавини

Очигледно је да у данашњем свету делују зле силе. Апостол Јован је написао: „Цели свет лежи у власти злога“ (1. Јованова 5:19).

Међутим, испуњење библијских пророчанстава показује да Ђаво проузрокује све више невоља јер зна да има још само „мало времена“ да хара по земљи док му не буде онемогућено да делује (Откривење 12:7-12; 20:1-3). Након краја Сатанине владавине долази нови свет у коме „више неће бити“ суза, смрти нити бола. Тада ће се Божја воља вршити „како на небу тако и на земљи“ (Откривење 21:1-4; Матеј 6:10).

[Слике на 4. страни]

Вавилонци су веровали у зло божанство Нергала (скроз лево); Платон (лево) је веровао у постојање две супротне „душе“

[Извори]

Цилиндар: Musée du Louvre, Paris; Plato: National Archaeological Museum, Athens, Greece

[Слике на 5. страни]

Иринеј, Ориген и Августин су научавали да је откупнина била плаћена Ђаволу

[Извори]

Ориген: Culver Pictures; Augustine: Из књиге Great Men and Famous Women

[Слика на 6. страни]

Страх од вештица је водио до погубљења на стотине хиљада особа

[Извор]

Из књиге Bildersaal deutscher Geschichte