Животна прича

Истрајали смо на нашој додели

ИСПРИЧАО ХЕРМАН БРУДЕР

Мој избор је био једноставан: или да служим пет година у Француској легији странаца или да будем затворен у један марокански затвор. Дозволите да вам објасним како сам дошао у ову неприлику.

РОЂЕН сам 1911. у Опенауу (Немачка), само три године пре избијања Првог светског рата. Моји родитељи, Јозеф и Фрида Брудер, имали су 17 синова и кћери. Био сам њихово 13. дете.

Оно чега се најраније сећам јесте један војни оркестар који маршира низ главну улицу мог родног места. Привучен живом мелодијом марша, пратио сам музичаре до станице и тамо видео оца и друге мушкарце у војним униформама како улазе у воз. Неке жене које су стајале на перону бризнуле су у плач док је воз полазио. Убрзо после тога, наш свештеник је у цркви одржао дугу проповед и прочитао је имена четворице људи који су погинули бранећи своју отаџбину. „Они су сада на небу“, рекао је. Једна жена која је стајала поред мене се онесвестила.

Отац је добио трбушни тифус док је био на руском фронту. Стигао је кући јако слаб и готово одмах је примљен у локалну болницу. „Иди у капелу поред гробља и кажи 50 Оченаша и 50 Здраво Марија“, саветовао је свештеник. „Тада ће се твој отац опоравити.“ Послушао сам његов савет, али отац је умро следећег дана. Рат је чак и за једног дечака био нешто веома болно.

 Како сам пронашао истину

Било је тешко наћи посао у Немачкој између два рата. Међутим, када сам напустио школу 1928, успео сам да пронађем посао баштована у Базелу (Швајцарска).

Као и отац и ја сам био одан католик. Моја амбиција је била да будем калуђер капуцин у Индији. Када је мој брат Рихард, који је тада већ био Јеховин сведок, чуо за ове планове, превалио је пут до Швајцарске само да би ме одвратио од тога. Он ме је упозорио да је опасно веровати људима, посебно свештеницима, и подстакао ме је да читам Библију и да верујем само њој. Упркос сумњама, набавио сам Нови Завет и почео да га читам. Мало-помало, постајало ми је јасније да многа моја веровања нису у складу с библијским учењима.

Једне недеље 1933, док сам био код Рихарда у Немачкој, он ме је упознао с једним брачним паром који су били Јеховини сведоци. Када су сазнали да читам Библију, дали су ми књижицу која се звала Криза. a Била је скоро поноћ када сам коначно престао да читам ту књижицу. Био сам уверен да сам пронашао истину!

Јеховини сведоци из Базела су ми дали два тома Студије Писма b заједно с часописима и другим публикацијама. Импресиониран оним што сам прочитао, ступио сам у везу с локалним свештеником и тражио сам од њега да избрише моје име из црквених књига. Свештеник је био веома љут и упозорио ме је да сам у опасности да изгубим своју веру. У ствари, то је било далеко од истине. Први пут у мом животу почео сам да развијам праву веру.

Браћа у Базелу су тог викенда планирали једно проповедничко путовање преко границе, у Француску. Један брат ми је љубазно објаснио да нисам позван зато што сам тек однедавно у контакту са скупштином. То ме није одвратило и изразио сам чврсту жељу да почнем с проповедањем. Након што се посаветовао с другим старешином, тај брат ми је доделио једно подручје у Швајцарској. У рано недељно јутро кренуо сам бициклом за Керзац, једно село у близини Базела, и понео сам 4 књиге, 28 часописа и 20 брошура у ташни за службу. Када сам стигао, већина сељана је била у цркви. Па ипак, моја ташна је до 11 сати била празна.

Када сам рекао браћи да желим да се крстим, озбиљно су са мном поразговарали и постављали су ми дубока питања о истини. Био сам задивљен њиховом ревношћу и лојалношћу према Јехови и његовој организацији. Пошто је била зима, један брат ме је крстио у кади, у дому једног старешине. Сећам се колико сам био радостан и колику сам унутрашњу снагу имао. То је било 1934.

Рад на Фарми Краљевства

Године 1936. чуо сам да су Јеховини сведоци у Швајцарској купили једно земљиште. Понудио сам се да служим као баштован. На моју радост, позван сам да радим на Фарми Краљевства у Штефизбургу, који је удаљен око 30 километара од Берна. Такође сам, кад год је то било могуће, помагао другима у њиховом послу на фарми. У Бетелу сам научио колико је важно имати дух сарадње.

Један важан догађај за време моје службе у Бетелу била је посета брата  Ратерфорда 1936. године. Када је видео наш крупни и здрави род парадајза, насмешио се и изразио своје задовољство. Он је био стварно драг брат!

Након што сам само три године служио на фарми, за доручком је прочитано писмо из централе Јеховиних сведока у Сједињеним Државама. Писмо је нагласило хитност проповедања и упутило позив свима који желе да служе као пионири у иностранству. Без оклевања сам се понудио. Моја додела је стигла маја 1939. — био је то Бразил!

У то време сам присуствовао састанцима у скупштини Тун, близу Фарме Краљевства. Недељом је група нас ишла да проповеда у Алпе, које су од Туна два сата вожње бициклом. У тој групи је била и Маргарита Штајнер. Једна мисао ми је изненада пала на памет: „Зар Исус није слао по два своја ученика у проповедање?“ Када сам случајно споменуо Маргарити да сам добио доделу за Бразил, она је изразила своју жељу да служи тамо где је већа потреба. Венчали смо се 31. јула 1939.

Неочекивани прекид путовања

Крајем августа 1939, испловили смо из Авра (Француска) за Сантос (Бразил). Све двокреветне кабине су биле заузете, па смо морали да путујемо у засебним кабинама. На путу смо чули вест да су Велика Британија и Француска објавиле рат Немачкој. Једна група од 30 немачких путника реаговала је тако што је запевала немачку државну химну. Тај њихов гест је толико наљутио капетана да је променио курс и пристао у Сафи (Мароко). Путници с немачким путним исправама имали су пет минута да се искрцају. То се односило и на нас.

Били смо задржани један дан у полицијској станици и онда смо били стрпани у један стари расклиматани аутобус и одведени у затвор у Маракешу, удаљен око 140 километара. Уследили су тешки дани. Наше ћелије су биле претрпане и мрачне. Заједнички тоалет — што је била једна рупа у поду — био је стално запушен. Свако од нас је добио по једну прљаву врећу за спавање, а ноћу су нам пацови гризли листове ногу. Следовање хране смо добијали у зарђалој лименци двапут дневно.

Један војни чиновник је објаснио да ћу бити пуштен ако пристанем да служим пет година у Француској легији странаца. Због одлуке коју сам донео провео сам 24 сата у нечему што би се само могло описати као црна рупа. Већину тог времена сам се молио.

После осам дана, затворска управа ми је одобрила да видим Маргариту. Била је страшно мршава и неконтролисано је плакала. Дао сам све од себе да бих је охрабрио. Били смо испитивани и онда пребачени возом до Казабланке, где је Маргарита ослобођена. Ја сам био послат у заробљенички логор у Порт Лиотеу (данашња Кенитра), који је удаљен од Казабланке око 180 километара. Швајцарски конзул је саветовао Маргарити да се врати у Швајцарску, али она је била лојална и одбила је да иде без мене. Током два месеца колико сам био у Порт Лиотеу, свакодневно је путовала из Казабланке да би ме посетила и донела ми храну.

Годину дана раније, Јеховини сведоци су објавили књигу с насловом Kreuzzug gegen das Christentum (Крсташки рат против хришћанства), да би скренули пажњу јавности на одбијање Сведока да се мешају у нацистички режим. Док сам био у затвореничком логору, подружница Јеховиних сведока у Берну писала је француским властима и приложила је примерак те књиге у покушају да докаже да ми нисмо нацисти. Маргарита је учинила дивну ствар што је посетила владине службенике и покушала да их убеди у нашу невиност. Коначно смо крајем 1939. добили дозволу да напустимо Мароко.

Само што смо се поновно укрцали за Бразил, сазнали смо да немачке подморнице нападају поморске линије у Атлантском океану и да смо ми први на мети.  Иако је наш брод Jamaique био трговачки брод, имао је топове постављене на прамцу и на крми. Дању је капетан држао цик-цак правац и непрестано испаљивао топовске гранате. Ноћу смо пазили да буде замрачено како нас Немци не би приметили. Лакнуло нам је када смо коначно 6. фебруара 1940, више од пет месеци од како смо напустили Европу, стигли у луку Сантос (Бразил)!

Натраг у затвор

Наша прва додела је био град Монтенегро, који се налази у јужној бразилској држави Рио Гранде до Сул. Црквени ауторитети су очигледно били обавештени о нашем доласку. После само два сата проповедања, полиција нас је ухапсила и запленила нашу колекцију фонографских плоча с библијским предавањима, сву нашу литературу, чак и наше ташне за службу од камиље коже које смо купили у Мароку. Један свештеник и један протестантски слуга који је говорио немачки чекали су нас у полицијској станици. Чули су један говор брата Ратерфорда који је пустио шеф полиције с нашег грамофона, који је такође морао да заплени. Брат Ратерфорд никако није околишао! Када је стигао до дела у којем је споменут Ватикан, свештеник је јако поцрвенео и бесно изјурио напоље.

На захтев бискупа Санта Марије, полиција нас је пребацила у Порто Алегре, који је престоница те државе. Маргарита је убрзо била ослобођена и тражила је помоћ од швајцарског конзулата. Конзул је предложио да се она врати у Швајцарску. Још једном није хтела да ме остави. Маргарита је увек била врло лојалан пријатељ. Тридесет дана касније био сам испитиван и ослобођен. Полиција нам је понудила два избора: да напустимо државу за десет дана или „да сносимо последице“. На предлог централе из Бруклина, отишли смо у Рио де Жанеиро.

„Молим вас, прочитајте ову картицу“

Упркос том неповољном почетку на бразилском проповедничком пољу, били смо веома радосни! На крају крајева, били смо живи, наше торбе су опет биле пуне литературе и имали смо цео Рио де Жанеиро за проповедање. Али, како смо могли  проповедати с нашим ограниченим знањем португалског језика? Помоћу картице са сведочанством. “Por favor, leia este cartão” („Молим вас, прочитајте ову картицу“), била је прва реченица коју смо научили да бисмо проповедали. И какав смо само успех постигли с том картицом! За само један месец поделили смо преко 1 000 књига. Многи који су узели нашу библијску литературу касније су прихватили истину. Да будем искрен, наше публикације су дале много снажније сведочанство него што смо то ми могли учинити. Тада сам схватио колико је важно давати публикације заинтересованим особама.

У то време је Рио де Жанеиро био главни град Бразила и наша порука је била посебно добро примљена у владиним институцијама. Имао сам предност да лично сведочим министру финансија и министру оружаних снага. У тим приликама сам видео јасан доказ деловања Јеховиног духа.

Једном приликом, док сам проповедао на једном тргу у центру Рио де Жанеира, ушао сам у Палату правде. Некако сам се нашао у једној просторији окружен људима који су били обучени у црно, како се чини усред погребне церемоније. Пришао сам једном фино обученом човеку и уручио му картицу са сведочанством. То није био погреб. У ствари прекинуо сам један судски поступак и разговарао сам са судијом. Смејући се, дао је стражарима знак да је све у реду. Љубазно је узео књигу Деца c и дао прилог. На излазу, један од чувара ми је показао упадљив натпис на вратима: Proibida a entrada de pessoas estranhas (Непознатим особама забрањен приступ).

Друго плодно поље била је лука. Једном приликом, наишао сам на морнара који је узео публикације пре него што је испловио. Касније смо га срели на једном конгресу. Цела његова породица је прихватила истину, а и он сам је добро напредовао. Због тога смо заиста били срећни.

Међутим, није све ишло тако глатко. Наша шестомесечна виза је истекла и постојала је могућност да нас депортују. Када смо писали нашој светској централи о ситуацији у којој смо се нашли, добили смо одговор пун љубави од брата Ратерфорда, који нас је охрабрио да истрајемо и саветовао како треба да поступамо. Наша жеља је била да останемо у Бразилу и уз помоћ једног адвоката коначно смо 1945. добили сталан боравак.

Дугорочна додела

Међутим, пре тога добили смо сина Јонатана 1941. и кћери Руту 1943. и Естер 1945. Да бих збринуо потребе наше све веће породице, морао сам да радим на световном послу. Маргарита је наставила с пуновременом службом све док нисмо добили треће дете.

Од самог почетка смо заједно као породица проповедали на трговима, железничким станицама, улицама као и у пословним подручјима. Суботом увече смо заједно делили Кулу стражару и Пробуди се!, што су нарочито биле срећне прилике.

Код куће је свако дете имало дневне задатке које је морало да обави. Јонатан је  био задужен за чишћење шпорета и кухиње. Девојчице су брисале фрижидер, чистиле двориште и гланцале ципеле. То им је помогло да науче да се организују и да преузимају иницијативу. Данас су наша деца марљиви радници који добро брину о свом дому и личној својини, због чега смо Маргарита и ја веома срећни.

Такође смо од деце очекивали да се добро понашају на састанцима. Пила су воду и користила тоалет пре почетка састанка. Током састанка, Јонатан је седео с моје леве стране, Рута с десне, па затим Маргарита и с њене десне стране Естер. То им је помогло да се концентришу и да усвајају духовну храну од најранијег детињства.

Јехова је благословио наш труд. Сва наша деца и даље верно служе Јехови и радосно учествују у делу проповедања. Јонатан тренутно служи као старешина у скупштини Ново Мејер, у Рио де Жанеиру.

До 1970, сва наша деца су ступила у брак и отишла од куће, тако да смо Маргарита и ја одлучили да се преселимо како бисмо служили тамо где је већа потреба. Наша прва станица је био град Покос де Калдас, у држави Минас Жераис, који је у то време имао малу групу од 19 објавитеља Краљевства. Био сам ужаснут када сам први пут видео њихово место састајања — једна подрумска просторија без прозора коју је требало много поправљати. Одмах смо почели да тражимо прикладнију Дворану Краљевства и убрзо смо пронашли једну лепу зграду на изванредној локацији. Каква разлика! Четири и по године касније, број објавитеља се повећао на 155. Године 1989, преселили смо се у Араруаму, у држави Рио де Жанеиро, где смо служили девет година. Током тог периода били смо сведоци формирања две нове скупштине.

Награђени јер смо истрајали на нашој додели

Године 1998, здравствени проблеми и жеља да будемо близу своје деце подстакли су нас да се преселимо у Сао Гонсало у држави Рио де Жанеиро. Тамо још служим као скупштински старешина. Дајемо све од себе да бисмо редовно учествовали у делу проповедања. Маргарита налази задовољство у проповедању људима у оближњем супермаркету, а скупштина нам љубазно додељује подручја у близини нашег дома, што нам олакшава проповедање колико то допушта наше здравље.

Маргарита и ја смо Јеховине предане слуге већ више од 60 година. Лично смо искусили да „ни владавине, ни оно што је сада, ни оно што ће доћи, ни силе, ни висина, ни дубина, ни било шта друго што је створено, неће моћи да нас растави од Божје љубави која је у Христу Исусу, нашем Господу“ (Римљанима 8:38, 39). И каква је радост бити сведок сакупљања ’других оваца‘, које имају величанствену наду у вечни живот на савршеној земљи, где ће бити окружене Божјим дивним стварством! (Јован 10:16) Када смо стигли 1940, Рио де Жанеиро је имао само једну скупштину са 28 објавитеља. Данас тамо постоји око 250 скупштина и преко 20 000 објавитеља Краљевства.

Постојале су прилике када смо се могли вратити нашим породицама у Европу. Али, наша додела од Јехове је овде, у Бразилу. Како нам је само драго што смо истрајали на њој!

[Фусноте]

[Слика на 21. страни]

На Фарми Краљевства, Штефизбург (Швајцарска) крајем 1930-их (ја сам на крају лево)

[Слика на 23. страни]

Кратко пре нашег венчања, 1939.

[Слика на 23. страни]

Казабланка 1940-их

[Слика на 23. страни]

Породично проповедање

[Слика на 24. страни]

Редовно учествовање у служби данас