Свима нам је потребна похвала

БИО је то леп дан за једну малу девојчицу. Иако јој је у другим приликама било потребно исправљање јер је правила грешке, тога дана она је била изузетно добра. Међутим, те вечери, након што је отишла у кревет, мајка је зачула њен плач. Када ју је упитала зашто плаче, она је јецајући одговорила: „Зар нисам данас била добра девојчица?“

То питање је пресекло мајку. Она је увек била брза да исправи своју ћерку. Али сада, упркос томе што је приметила да се њена ћерка јако трудила да буде добра, мајка није рекла ниједну реч похвале.

Потребу за похвалом и охрабрењем немају само девојчице. Ту потребу сви имамо — баш као и потребу за саветом и исправком.

Како се осећамо када примимо искрену похвалу? Зар она не радује наше срце и не улепшава нам дан? Вероватно осећамо да нас је неко запазио, да је некоме стало до нас. То нас уверава да је оно што смо урадили вредно труда и мотивише нас да се и убудуће трудимо. Не изненађује то што нас искрене похвале често привлаче особи која користи прилику да нам каже нешто охрабрујуће (Пословице 15:23).

Исус Христ је разумео потребу за давањем похвале. У параболи о талантима, господар (који представља лично Исуса), срдачно похваљује обојицу верних слугу, говорећи: „Одлично, добри и верни робе!“ Како је то само дирљиво! Чак иако су имали врло различите способности и постигнућа, добили су једнаке похвале (Матеј 25:19-23).

Сетимо се онда мајке оне мале девојчице. Не треба да чекамо да видимо друге у сузама да бисмо их похвалили. Уместо тога, можемо увек тражити прилике да их похвалимо. Заиста, имамо добре разлоге да у свакој прилици дајемо другима искрене похвале.