Пређи на садржај

Пређи на садржај

Борба за Библију на савременом грчком

Борба за Библију на савременом грчком

Борба за Библију на савременом грчком

Можда ћете бити изненађени када сазнате да је у Грчкој, земљи која се понекад назива колевком слободне мисли, превод Библије на језик обичног народа био предмет једне дуге и тешке борбе. Али ко би се противио настанку лако разумљиве Библије на грчком? Зашто би било ко желео да то спречи?

НЕКО би можда помислио да су људи који говоре грчки привилеговани јер је знатан део Светог писма првобитно био написан на њиховом језику. Међутим, савремени грчки је веома различит од грчког језика преведених Хебрејских списа у Септуагинти и од грчког језика у Хришћанским грчким списима. У ствари, задњих шест векова већина људи који говоре грчки сматрају да им је грчки на којем је написана Библија непознат као и неки страни језик. Нове речи су замениле старије изразе, а речник, граматика и синтакса су измењени.

Једна збирка манускрипата на грчком насталих у периоду између 3. и 16. века, сведочи о покушају да се Септуагинта преведе на неки новији грчки. У трећем веку, епископ Григорије (од око 213. до око 270. н. е.) из Неоцезареје, превео је из Септуагинте књигу Проповедника на поједностављен грчки језик. У 11. веку је један Јеврејин по имену Товијас бен Елиезер, који је живео у Македонији, превео делове Пентатеуха из Септуагинте на говорни грчки. Он је чак користио хебрејска слова због Јевреја из Македоније који су говорили само грчки али су читали хебрејско писмо. Овакав комплетан Пентатеух објављен је у Цариграду 1547.

Мало светлости усред мрака

Када су области Византијског царства у којима се говорио грчки у 15. веку пале под власт Отоманског царства, већина тамошњих људи је била необразована. Иако је православна црква имала велике привилегије у Отоманској империји, немарно је допустила да њено стадо постане сиромашно и неуко сељаштво. Грчки писац Тома Спелије је прокоментарисао: „Најважнији циљ православне цркве и њеног образовног система био је да заштити своје причеснике од најезде Ислама и римокатоличке пропаганде. Као последица тога, образовање на грчком било је у извесној мери заостало.“ У тако мрачној атмосфери, особе које су волеле Библију осећале су потребу да људима у невољи дају олакшање и утеху из библијске књиге Псалама. Од 1543. до 1835, постојало је 18 превода Псалама на говорном грчком.

Први грчки превод комплетних Хришћанских грчких списа припремио је 1630. Максимус Калиполитис, један грчки монах из Калиполиса. Превод је био под вођством и покровитељством Кирила Лукариса, цариградског патријарха и наводног реформатора православне цркве. Међутим, унутар цркве, Лукарис је имао противнике који не би прихватали било какве реформаторске подухвате нити би пристали на било који превод Библије на говорном језику. a Био је задављен као издајник. Упркос томе, око 1 500 примерака тог Максимусовог превода било је одштампано 1638. Као реакција на овај превод, 34 године касније Православни синод у Јерусалиму објавио је да Свето писмо „не треба да чита било ко, већ само они који испитују дубоке духовне ствари након одговарајућег истраживања“. То је значило да Писмо треба да чита само образовано свештенство.

Године 1703, Серафим, један грчки монах са острва Лезбос, покушао је да у Лондону објави прерађено издање Максимусовог превода. Када је пропало обећање енглеског двора да ће пружити финансијску помоћ, он је сам финансирао штампање тог ревидираног издања. У ватреном предговору Серафим је нагласио потребу да „сваки побожни хришћанин“ треба да чита Библију и оптужио је црквене свештенике високог ранга због „њихове жеље да прикрију своје лоше понашање тако што држе народ у незнању“. Како се могло и очекивати, његови православни противници су га ухапсили у Русији и прогнали у Сибир, где је умро 1735.

У покушају да објасни појаву велике духовне глади тадашњих људи који су говорили грчки, један грчки свештеник је о једном каснијем издању Максимусовог превода рекао: „Грци су заједно са осталима дочекали ово Свето писмо с љубављу и чежњом. Они су га прочитали и осетили су да је бол у њима умирен и да се њихова вера у Бога... распламсала.“ Међутим, њихове духовне вође су се уплашиле да ако људи разумеју Библију, тада ће се разоткрити небиблијска веровања и поступци свештенства. Због тога је 1823. а затим 1836, цариградска патријаршија издала наредбу да се спале сви примерци таквих библијских превода.

Један храбар преводилац

У тим околностима жестоког противљења и горљиве чежње за библијским спознањем, појавила се истакнута личност која ће одиграти кључну улогу у превођењу Библије на савремени грчки. Та храбра особа била је Неофитос Вамвас, један истакнути лингвиста и познати изучавалац Библије, који се уопште узев сматрао једним од „народних учитеља“.

Вамвас је јасно видео да је православна црква била крива за духовну неписменост људи. Он је снажно веровао да је за духовно буђење народа било потребно да се Библија преведе на говорни грчки тог доба. Године 1831. уз помоћ других изучавалаца почео је да преводи Библију на књижевни грчки. Његов комплетан превод је објављен 1850. Пошто Грчка православна црква није хтела да га подржи, успоставио је сарадњу с Британским и иностраним библијским друштвом (БИБД) у издавању и дистрибуцији свог превода. Црква га је обележила као „протестанта“ и убрзо је био екскомунициран из ње.

Вамвасов превод се тесно држао превода King James и наследио је недостатке тог превода због ограниченог библијског образовања и познавања лингвистике тог времена. Ипак, много година је то био најсавременији превод Библије на грчком који је био доступан народу. Интересантно је да тај превод садржи и Божје лично име које се четири пута спомиње у облику „Иеова“ (Постање 22:14; Излазак 6:3; 17:15; Судије 6:24).

Каква је била општа реакција народа поводом овог превода и других лако разумљивих превода Библије? Једноставно речено, људи су били пресрећни! Када је био у чамцу на једном од грчких острва један продавац Библија, представник Британског и иностраног библијског друштва, био је „тако опкољен чамцима пуним деце која су дошла због [Библије], да је морао... наредити капетану да исплове из луке“ како не би своју читаву залиху Библија продао на једном месту! Али противници нису седели скрштених руку.

Православни свештеници су упозоравали народ да не набављају овакве преводе. На пример, у Атини, Библија је била заплењивана. Године 1833. критски православни епископ спалио је „Нови завет“ који је пронашао у једном манастиру. Један свештеник је сакрио један примерак, а људи у суседним селима су сакрили своје примерке док епископ није напустио то острво.

Неколико година касније на острву Крфу, Свети синод Грчке православне цркве забранио је Вамвасов превод Библије. Било је забрањено продавати је, а постојећи примерци су били уништени. На острвима Хиос, Сирос и Миконос, непријатељство локалног свештенства према Библији водило је до њеног спаљивања. Али даљња забрана Библија је тек предстојала.

Краљица се интересује за Библију

Током 1870, грчка краљица Олга је схватила да већина грчког народа још увек мало зна о Библији. Верујући у то да би спознање Писма пружило утеху и окрепу народу тражила је начин да се Библија преведе на једноставнији језик од оног који је у Вамвасовом преводу.

Незванично, атински архиепископ и поглавар Светог синода Прокопије, подстицао је краљицу на овај подухват. Међутим, када је поднела молбу Светом синоду за званичну дозволу, молба је била одбијена. Ипак, била је упорна и поднела је нову молбу да би 1899. по други пут била одбијена. Не обазирући се на забрану, одлучила је да о свом трошку објави ограничен тираж Библије. То је било урађено 1900.

Непопустљиви противници

Године 1901, угледан атински лист The Acropolis, објавио је јеванђеље по Матеју на народном грчком, које је превео Александар Палис, преводилац који је радио у Ливерпулу (Енглеска). Очигледан мотив Палиса и његових колега био је да ’образује Грке‘ и да „помогне да се народ опорави“ од назадовања.

Студенти богословије и њихови професори назвали су тај превод „подсмехом највреднијој реликвији народа“, оскврнућем Светог писма. Цариградски патријарх Јоаким III издао је један документ којим је тај превод осудио. Тај спор је добио политичку димензију и кориштен је на непоштен начин од стране зараћених политичких табора.

Један утицајни део атинске штампе почео је нападати Палисов превод називајући његове присталице „атеистима“, „издајницима“ и „агентима иностраних сила“ који су решени да наруше стабилност грчког друштва. На подстицај крајње десничарских елемената Грчке православне цркве, у Атини су од 5. до 8. новембра 1901. беснели студентски немири. Студенти су напали просторије листа The Acropolis, демонстрирали су испред краљевске палате и заузели Универзитет у Атини, захтевајући оставку владе. На врхунцу тих немира, у сукобима с војском погинуло је осморо људи. Следећег дана, краљ је захтевао оставку архиепископа Прокопија, а два дана касније комплетна влада је дала оставку.

Месец дана касније, студенти су поново демонстрирали и јавно спалили један примерак Палисовог превода. Они су издали резолуцију да тај превод не буде у оптицају и тражили су строге казне за сваки такав покушај у будућности. Ово је служило као изговор да се забрани било који превод Библије на савременом грчком. Један заиста мрачан тренутак!

„Реч Јеховина остаје заувек“

Забрана коришћења Библије на савременом грчком укинута је 1924. Од тада Грчка православна црква трпи потпуни пораз у својим настојањима да народу онемогући приступ Библији. У међувремену, Јеховини сведоци су ширили библијско образовање у Грчкој, као и у многим другим државама. Од 1905, они користе Вамвасов превод да би хиљадама људи који говоре грчки помогли да стекну спознање о библијској истини.

Током година, многи изучаваоци и професори чинили су напоре вредне хвале у стварању Библије на савременом грчком. Данас постоји око 30 превода целе Библије или њених делова и сви су они разумљиви једном просечном Грку. Међу њима је прави драгуљ грчки превод New World Translation of the Holy Scriptures, који је изашао 1997. у корист 16 милиона људи широм света који говоре грчки језик. Овај превод, који су објавили Јеховини сведоци је лако читљив и преноси Божју Реч на разумљив начин, држећи се верно изворног текста.

Борба за Библију на савременом грчком расветљује једну важну чињеницу. Она јасно показује да упркос непријатељским напорима „реч Јеховина остаје заувек“ (1. Петрова 1:25).

[Фуснота]

a За више информација о Кирилу Лукарису, види Кулу стражару од 15. фебруара 2000, стране 26-9.

[Слика на 27. страни]

Први грчки превод целокупних Хришћанских грчких списа објављен је 1630. под вођством Кирила Лукариса

[Извор]

Bib. Publ. Univ. de Genève

[Слике на 28. страни]

Неки преводи на говорни грчки (године штампања и аутори): Псалми: (1) 1828, Ларион, (2) 1832, Вамвас, (3) 1643, Јулијан. „Стари завет“: (4) 1840, Вамвас

Краљица Олга

[Извори]

Библије: National Library of Greece; Краљица Олга: Culver Pictures

[Извор слике на 26. страни]

Папирус: Reproduced by kind permission Trustees of the Chester Beatty Library, Dublin

[Извор слике на 29. страни]

Папирус: Reproduced by kind permission Trustees of the Chester Beatty Library, Dublin