Питања читалаца

Да ли се завети Богу увек морају испунити?

У Библији завет представља свечано обећање дато Богу да ће се извршити неко дело, дати неки дар, ступити у службу или прихватити нека одговорност или да ће се уздржавати од извесних ствари које саме по себи нису незаконите. Библија садржи извештаје о заветима који су нечим били условљени у том смислу што су садржали обећање да ће се нешто урадити ако прво Бог нешто учини. Један од примера је Ана, мајка пророка Самуила која „учини завет, говорећи: ’Ако... не заборавиш слушкињу своју, и ако даш слушкињи својој мушко дете, посветићу га Јехови за све дане живота његова, и бритва неће прећи преко главе његове‘“ (1. Самуилова 1:11). Библија такође каже да се завети дају добровољно. Да ли се ови завети Богу морају испунити?

„Кад Богу завет учиниш“, каже Соломон, краљ древног Израела, „не оклевај испунити га.“ Он додаје: „Испуни завет што си учинио. Боље ти је не чинити завета, него га чинити и не испунити“ (Проповедник 5:3, 4). Закон дат Израелу преко Мојсија каже: „Ако учиниш завет Јехови, Богу своме, не оклевај испунити га, јер ће ти Јехова, Бог твој, рачун тражити, и ти би на себе грех навукао“ (Поновљени закони 23:21). Јасно је да је давање завета Богу озбиљна ствар. Они треба да буду дати из исправног мотива, а онај који га чини не треба да сумња у своју способност да ће испунити то што је у завету обећао. У противном, боље је да се не заветује. Међутим, када се једном да̂, да ли сваки завет мора да се испуни?

Шта ако завет од неког захтева да уради нешто за шта се касније испостави да није у складу с Божјом вољом? Претпоставимо да је то био један завет који би на неки начин повезао неморал с правим обожавањем? (Поновљени закони 23:18) Очигледно, такав завет не мора да се испуни. Уосталом, под Мојсијевим законом, један завет који би дала жена могао је да поништи њен отац или муж (Бројеви 30:3-15).

Такође размотри случај једне особе која је дала завет Богу да неће ступити у брак, али сада више није сигурна у то. Можда осећа да је жеља да испуни тај завет може довести у ситуацију да прекрши Божја начела у погледу морала. Да ли и даље треба да настоји да испуни свој завет? Зар не би било боље да не испуни тај завет и тако заштити себе од тога да постане крива за неморал, и да уместо тога преклиње Бога за милост и опроштење? Једино та особа може донети одлуку о томе. Нико други не може донети ту одлуку уместо ње.

Шта ако се неко заветује за нешто и касније установи да је то учинио непромишљено? Да ли и даље треба да тежи да испуни тај завет? За Јефтаја није било лако да испуни завет који је дао Богу, али је он то савесно учинио (Судије 11:30-40). Ако особа не испуни свој завет, то може Бога ’разгневити‘ и поништити оно добро што је особа постигла (Проповедник  5:5). Ако особа на испуњавање завета гледа олако, може због тога изгубити Божју наклоност.

Исус Христ је рекао: „Зато нека ваша реч да, значи да, ваше не, не; јер што је више од тога, од злога је“ (Матеј 5:37). Хришћанин мора бити заинтересован не само да испуни завете дате Богу већ и да се покаже поузданим у свему што каже — било Богу било људима. Шта ако се нађеш у неприлици да с неком особом склопиш уговор, који је у почетку изгледао прихватљиво, али након бољег испитивања изгледа неразумно? Тада на такве ствари не треба да гледаш олако. Али ако искрено поразговараш с том особом она може одлучити да те ослободи обавезе (Псалам 15:4; Пословице 6:2, 3).

Шта треба да буде наша главна брига у погледу завета и свега осталог? Настојмо да увек задржимо добар однос с Јеховом Богом.

[Слике на странама 30, 31]

Ана није оклевала да испуни свој завет

[Слике на странама 30, 31]

Иако то није било једноставно, Јефтај је испунио свој завет