Давати до последње паре

„МОЖЕТЕ ме звати просјаком, али мени то не смета. Ја просим за Исуса.“ Ова отворена изјава једног протестантског свештеника истиче контроверзу која постоји око финансирања религије. Изгледа да данашња религија може да преживи само уз позамашну финансијску подршку. Треба поделити плате, изградити и одржавати цркве, финансирати проповедничке кампање. Како доћи до неопходног новца?

За многе цркве решење је десетак. a „Сакупљање десетка је начин на који Бог финансира Своје краљевство на земљи“, тврди проповедник Норман Робертсон. „То је Његов економски систем којим се омогућава проповедање јеванђеља.“ Не устежући се да подсети своје следбенике на њихову одговорност да дају новац, он одрешито каже: ’Десетак не дајете зато што можете да га дате. То је чин послушности. Не дати десетак представља отворено кршење Божјих заповести. То је проневера‘ (Tithing — God’s Financial Plan).

Највероватније се слажеш да давање треба да буде део хришћанског обожавања. Међутим, да ли те узнемирава, а можда чак и вређа, упорно тражење новца? Бразилски теолог Инасио Стридер оптужује цркве да прибегавају узимању десетка како би „решиле своје институционе проблеме“, и такву праксу означава „незаконитом, увредљивом и теолошким преступом“. Последица тога је, запажа он, то што „незапослени људи, удовице, они који живе у сиротињским четвртима и они који нису способни да логички размишљају, долазе до закључка да их је Бог напустио и да су обавезни да дају ’проповеднику‘ толико много да им породице остају гладне“.

Можда се питаш: ’Да ли цркве које изнуђују десетак исправно примењују Писмо? Да ли неке религије злоупотребљавају страх од Бога да би опељешиле своје вернике? У ствари, да ли Бог од нас очекује да, како би неки рекли, дамо све до последње паре?‘

[Фуснота]