Пређи на садржај

Пређи на садржај

Давање које доноси радост

Давање које доноси радост

Давање које доноси радост

ЖЕНИВАЛ, који живи у једном сиротињском насељу на североистоку Бразила, издржавао је своју жену и децу од бедне плате коју је зарађивао радећи као портир у болници. Упркос тешкоћама с којима се суочавао, Женивал је савесно давао десетак. „Породица ми је понекад била гладна али желео сам да Богу дам најбоље, без обзира на жртве које су биле укључене у то.“

Женивал је давао десетак чак и када је изгубио посао. Свештеник га је подстицао да да̂ велики прилог и да тиме окуша Бога. Тај свештеник је гарантовао да ће га Бог сигурно богато наградити због тога. Зато је Женивал решио да прода своју кућу и да добијени новац да цркви.

Женивал није једина особа која је тако искрена када се ради о давању прилога. Многи крајње сиромашни људи савесно дају десетак зато што у црквама уче да је давање десетка библијски захтев. Да ли је то тако?

Давање десетка и Мојсијев закон

Заповест да се даје десетак била је део Закона који је пре више од 3 500 година Јехова Бог дао Израелцима. Законом је било одређено да се десети део приноса од земље, воћа и од приплода стоке даје Левијевом племену чиме је пружана подршка њиховој служби у шатору од састанка (Левитска 27:30, 32; Бројеви 18:21, 24).

Јехова је гарантовао Израелцима да им тај Закон ’неће бити претежак‘ (Поновљени закони 30:11NW). Он им је обећао да ће имати обилне жетве све док се буду верно држали његових заповести, укључујући и давање десетка. Редовно се сакупљао и додатни годишњи десетак како не би дошло до несташице хране када се нација буде окупљала ради слављења религиозних празника. На тај начин су ’странац, сироче и удовица‘ могли да се насите (Поновљени закони 14:28, 29; 28:1, 2, 11-14).

У Закону није постојала конкретна казна за онога ко не би дао десетак, али сваки Израелац је био под снажном моралном обавезом да на овај начин подупире право обожавање. У ствари, Јехова је оптужио Израелце који су занемарили давање десетка у Малахијиним данима да му ’закидају на десетку и приносу‘ (Малахија 3:8ДК). Да ли би се иста оптужба могла односити и на хришћане који не дају десетак?

Хајде да мало размислимо о следећем. Закони једне државе углавном не важе ван њених граница. На пример, закон који обавезује возаче у Британији да возе левом страном не важи за возаче у Француској. Слично томе, закон којим се захтевало давање десетка био је део једног савеза склопљеног искључиво између Бога и израелске нације (Излазак 19:3-8; Псалам 147:19, 20). Тај закон је обавезивао само Израелце.

Осим тога, иако је тачно да се Бог никада не мења, његови захтеви се понекад мењају (Малахија 3:6). Библија категорички каже да је Исусовом жртвеном смрћу, 33. н. е., ’избрисан‘ то јест ’укинут‘ тај Закон, а с њим и ’заповест да се узимају десеци‘ (Колошанима 2:13, 14; Ефешанима 2:13-15; Јеврејима 7:5, 18).

Хришћанско давање

Међутим, још увек су били потребни прилози за подупирање правог обожавања. Исус је опуномоћио своје ученике да буду ’сведоци до најудаљенијег дела земље‘ (Дела апостолска 1:8). С порастом броја верника расла је и потреба за хришћанским учитељима и надгледницима који би посећивали и јачали скупштине. С времена на време је било потребно помоћи удовицама, деци без родитеља и другима. Како су хришћани из првог века покривали трошкове који су били укључени у то?

Око 55. н. е. упућен је позив нејеврејским хришћанима у Европи и Малој Азији да помогну сиромашној скупштини у Јудеји. У својим писмима скупштини у Коринту, апостол Павле описује како је било организовано ово ’сакупљање за свете‘ (1. Коринћанима 16:1). Можда ће те изненадити оно што Павлове речи откривају о хришћанском давању.

Апостол Павле није наговарао сувернике да дају прилоге. У ствари, хришћани из Македоније који су били у ’невољи‘ и у ’крајњем сиромаштву‘, морали су ’веома усрдно да га моле за предност да љубазно дају и да учествују у служби намењеној светима‘ (2. Коринћанима 8:1-4).

Истина, Павле је охрабрио имућније Коринћане да опонашају своју великодушну браћу из Македоније. Чак и тада, примећује се у једној књизи, он ’није хтео да наређује већ је радије молио, предлагао, охрабривао и позивао. Да је постојала принуда, Коринћани не би прилоге давали спонтано и срдачно‘. Павле је знао да „Бог воли веселог даваоца“, а не онога који даје ’нерадо или из морања‘ (2. Коринћанима 9:7).

Обиље вере и спознања заједно са искреном љубављу према сухришћанима подстакло је Коринћане на спонтано давање (2. Коринћанима 8:7, 8).

„Како је одлучио у свом срцу“

Уместо да одреди неки износ или проценат, Павле је само предложио да „првог дана сваке седмице, свако... остави са стране одређену своту новца у складу са својим приходима“ (1. Коринћанима 16:2New International Version, курзив наш). Ако би планирали и редовно остављали са стране извесну своту новца, Коринћани не би били под притиском да нерадо дају, нити би њихово давање било одраз емоција које би изазвао Павлов долазак. За сваког хришћанина је одлука колико ће дати била лична ствар, онако „како је одлучио у свом срцу“ (2. Коринћанима 9:5, 7).

Да би обилно пожњели, Коринћани су морали обилно и да посеју. Никада није било ни говора о давању до последње паре. Павле их је уверио: ’Не желим да вам буде тешко.‘ Прилози су били ’нарочито прихватљиви по ономе што је неко имао, а не по ономе што није имао‘ (2. Коринћанима 8:12, 13; 9:6). У једном писму које је касније написао, овај апостол је упозорио: „Ако се неко не брине за... своје укућане, одрекао се вере и гори је од онога без вере“ (1. Тимотеју 5:8). Павле није охрабривао на давање прилога које би довело до кршења овог начела.

Значајно је то што је Павле надгледао ’сакупљање за свете‘ којима је била потребна помоћ. У Писму не можемо пронаћи извештај који говори о томе да су Павле или други апостоли организовали сакупљање десетака или да су примили десетак да би финансирали своју службу (Дела апостолска 3:6). Павле је увек био захвалан за дарове које би му послале скупштине и савесно се трудио да браћи не наметне „скуп терет“ (1. Солуњанима 2:9; Филипљанима 4:15-18).

Данашње добровољно давање

Јасно је да Христови следбеници из првог века нису практиковали давање десетка, већ добровољно давање прилога. Међутим, можда се питаш да ли је добровољно давање прилога још увек ефикасан начин да се финансира проповедање добре вести и збрињавање хришћана којима је потребна помоћ.

Осмотри следеће. Године 1879. издавачи овог часописа отворено су изјавили да „никада неће просити нити молити људе за помоћ“. Да ли је та одлука омела настојања Јеховиних сведока да шире библијску истину?

Сведоци тренутно дистрибуишу Библије, хришћанске књиге и друге публикације у 235 земаља. Кула стражара, часопис који поучава о Библији, у почетку је излазио једном месечно, на једном језику у тиражу од 6 000 примерака. Од тада је постао полумесечник који се објављује на 146 језика у тиражу од више од 24 000 000 примерака. Да би организовали своје светом раширено библијско образовно дело, Сведоци су изградили или купили административне центре у 110 земаља. Осим тога, подигли су и на хиљаде локалних места за састајање као и великих конгресних дворана за оне који су заинтересовани да још више науче о Библији.

Док је брига за духовне потребе људи приоритет, Јеховини сведоци не запостављају ни материјалне потребе суверника. Када њихова браћа трпе последице ратова, земљотреса, суша и олуја, они спремно пружају помоћ у виду лекова, хране, одеће и других потрепштина. Све се то финансира добровољним прилозима које дају како појединци тако и скупштине.

Осим што је ефикасно, давањем прилога на добровољној бази ослобађају се притиска сиромашни људи као што је раније споменути Женивал. На срећу, пре него што је продао своју кућу, Женивала је посетила Марија, пуновремени проповедник Јеховиних сведока. Женивал се присећа: „Тај разговор је поштедео моју породицу многих непотребних потешкоћа.“

Женивал је установио да Божје дело не зависи од десетка. Штавише, давање десетка више није библијски захтев. Сазнао је да су хришћани благословљени када дају великодушно, али да нису обавезни да дају више него што могу.

Добровољно давање прилога Женивалу је донело праву радост. Он то изражава на следећи начин: „Могу, али не морам да дам 10 посто, и зато сам срећан када дам колико могу, а сигуран сам да је и Јехова срећан.“

[Оквир⁄Слике на 6. страни]

Да ли су рани црквени оци научавали давање десетка?

„Богати међу нама помажу сиромашнима... Они који су имућни, и вољни, дају онолико колико мисле да треба дати“ (The First Apology, Јустин Мученик, око 150. н. е.).

„Јевреји су Њему посветили десетке од својих добара, али они који су били ослобођени одвајају све своје поседе за Господово дело... као она сиромашна удовица која је све што је имала убацила у Божју касицу“ (Against Heresies, Иринеј, око 180. н. е.).

„Ми имамо кутију за прилоге, али она не служи да би се у њу ставио новац којим би се купило спасење, као да религија има своју цену. Једном месечно, ако то жели, свако ће ставити у ту кутију мали прилог; али само ако га срце на то подстиче и ако може: јер нема принуде; све је добровољно“ (Apology, Тертулијан, око 197. н. е.).

„Како се црква ширила и како су се оснивале разне институције, постало је неопходно да се донесу закони којима би се осигурала пристојна и стална подршка свештенству. Из Старог Закона је прихваћено давање десетака... Изгледа да се најранији конкретан запис о доношењу таквог закона налази у писму које су 567. саставили бискупи који су се окупили у Туру и у [канонима] Сабора у Макону који је одржан 585“ (The Catholic Encyclopedia).

[Извор]

Новчић, горе лево: Pictorial Archive (Near Eastern History) Est

[Слика на странама 4, 5]

Добровољно давање доноси радост

[Слике на 7. страни]

Добровољним прилозима се финансира дело проповедања, хуманитарна помоћ и изградња места за састајање