Животна прича

Мисионарска додела је постала наш дом

ИСПРИЧАО ДИК ВОЛДРОН

Било је недељно поподне септембра 1953. Тек што смо стигли у Југозападну Африку (садашња Намибија). Након само неколико дана у тој земљи требало је да у главном граду, Виндхуку, водим један састанак за јавност. Шта нас је навело да из Аустралије одемо у ову афричку земљу? Моја супруга и ја, заједно с три младе жене, дошли смо као мисионари добре вести о Божјем Краљевству (Матеј 24:14).

МОЈ живот је почео кобне 1914. године у удаљеном делу Земље, у Аустралији. Био сам тинејџер у време велике економске кризе и било је неопходно да и ја радим како би наша породица преживела. Пошто није било никаквог посла, смислио сам начин како да ловим дивље зечеве којих је у Аустралији било много. Тако је редовно снабдевање зечјим месом било један од мојих главних доприноса породичним резервама хране.

До 1939, када је избио Други светски рат, успео сам да се запослим у Мелбурну, у предузећу за трамвајски и аутобуски превоз. Било је око 700 људи који су у аутобусима радили по сменама и сваки пут сам сусретао другог возача или кондуктера. Често сам их питао: „Којој религији припадате?“, и они су ми онда објаснили своја веровања. Једини који ми је дао задовољавајуће одговоре био је један Јеховин сведок. Он ми је објаснио на Библији темељену поруку о рају на земљи, где ће богобојазни људи заувек живети (Псалам 37:29).

У међувремену је и моја мајка дошла у контакт с Јеховиним сведоцима. Често би  ме, када сам касно долазио с посла, чекало јело заједно с примерком часописа Утеха (који се сада зове Пробудите се!). Оно што сам читао добро је звучало. С временом сам схватио да је то права религија и повезао сам се са скупштином, а затим сам се крстио у мају 1940.

У Мелбурну је постојао пионирски дом где је живело 25 пуновремених слугу Јеховиних сведока. Преселио сам се код њих. Из дана у дан слушао сам њихова узбудљива искуства која су имали у проповедању, и у мом срцу се развила жеља да им се придружим. На крају сам поднео молбу за пионирску службу. Моја молба је била прихваћена и био сам позван да служим у аустралијској подружници Јеховиних сведока. Тако сам постао члан бетелске породице.

Хапшења и забрана

Један од мојих задатака у Бетелу био је рад на пилани. Тамо смо секли дебла за производњу ћумура за гас. Гас је био потребан за возила подружнице јер због рата није било довољно бензина у продаји. Нас 12 смо радили на пилани и сви смо били под војном обавезом. Није прошло много и осуђени смо на шест месеци затвора због наше на Библији темељене одлуке да одбијемо војну службу (Исаија 2:4). Послани смо на принудни рад на једну затворску фарму. Шта су нам дали да радимо? Од свих послова дали су нам да сечемо дрва, онај исти посао за који смо били обучени у Бетелу!

Тако смо добро радили да нам је управник затвора дозволио да имамо Библију и библијску литературу, упркос строгим наређењима да нам се такве ствари ускрате. Тада сам научио једну корисну лекцију о међуљудским односима. Док сам радио у Бетелу тамо је био један брат с којим се нисам добро слагао. Наше личности су једноставно биле превише различите. Онда, шта мислите, кога су са мном ставили у исту затворску ћелију? Да, баш тог брата. Сада смо заиста имали времена да се боље упознамо, а резултат је био тај да смо развили блиско и трајно пријатељство.

После неког времена, у Аустралији је било забрањено дело Јеховиних сведока. Сва новчана средства су била заплењена, тако да су браћа из Бетела финансијски врло лоше стајала. У једној прилици, један од њих је дошао до мене и рекао: „Дик, желео бих да одем у град и да проповедам, али немам ципеле, имам само радне чизме.“ Био сам срећан што му могу помоћи, и он је отишао у град у мојим ципелама.

Касније смо сазнали да је због проповедања ухапшен и одведен у затвор. Нисам могао да издржим а да му не пошаљем једно писамце: „Жао ми је због тебе, али драго ми је што ја тада нисам био у својим ципелама.“ Али ускоро сам и ја због свог неутралног става по други пут ухапшен и одведен у затвор. Када су ме пустили на слободу, добио сам задатак да водим фарму која је обезбеђивала храну за бетелску породицу. До тада смо добили судску пресуду и забрана активности Јеховиних сведока је била укинута.

Венчање с ревном пионирком

Док сам био на фарми, почео сам озбиљно да размишљам о браку и тада ми се свидела једна млада пионирка, Корали Клоган. Њена бака је била прва у породици која се заинтересовала за библијску поруку. Када је била на самрти, рекла је Коралиној мајци Вери: „Одгаји своју децу да воле Бога и служе му, и једног дана ћемо се срести у Рају на Земљи.“ Касније, када је један пионир дошао на Верина врата с публикацијом Милиони који сада живе неће никада умрети, те речи су почеле добијати смисао. Та брошурица ју је уверила да је Божја намера за људе да уживају на рајској земљи (Откривење 21:4). Она се крстила почетком 1930-их и као што ју је мајка подстакла, помогла је својим ћеркама — Луси, Џин и Корали — да развију љубав према Богу. Међутим,  Коралин отац се снажно противио томе што се његова породица занимала за религију, баш као што је Исус и упозорио (Матеј 10:34-36).

Клоганови су били музикална породица, и свако дете је свирало неки инструмент. Корали је свирала виолину и 1939, када је имала 15 година добила је диплому. Избијање Другог светског рата натерало је Корали да озбиљно размисли о својој будућности. Дошло је време да одлучи шта ће радити у свом животу. С једне стране постојала је могућност да оствари музичку каријеру. Већ је била позвана да свира у мелбурнском симфонијском оркестру. С друге стране, имала је могућност да своје време посвети величанственом делу проповедања поруке о Краљевству. После озбиљног размишљања, Корали и њене две сестре су се 1940. крстиле и почеле да се припремају за пуновремену службу.

Недуго након што се Корали одлучила за пуновремену службу пришао јој је један одговоран брат из аустралијске подружнице, Лојд Бари, који је касније постао члан Водећег тела Јеховиних сведока. Након што је одржао говор у Мелбурну рекао је Корали: „Враћам се у Бетел. Зашто не кренеш са мном возом и придружиш се бетелској породици?“ Она је радо прихватила тај позив.

Корали и друге сестре у бетелској породици су током рата играле важну улогу у Аустралији око снабдевања браће библијским публикацијама у време забране. Оне су под надзором брата Малколма Вејла у ствари урадиле највећи део посла око штампања. Штампали су и увезивали књиге Нови свет и Деца, а током више од две године забране није изостало ни једно једино издање часописа Куле стражаре.

Да их полиција не би открила, штампарију су морали селити 15 пута. Једном приликом, библијска литература је штампана у подруму једне зграде где се штампало нешто друго што је служило као параван иза чега се крило штампање библијске литературе. Када би запретила било каква опасност, сестра на рецепцији је могла да притисне једно дугме и у подруму би зазвонило звоно тако да би сестре могле сакрити публикације пре него што би било ко почео да претражује.

Током једног таквог претреса, неке сестре су биле престрашене када су схватиле да један примерак Куле стражаре лежи на столу тако да га је свако могао видети. Полицајац је ушао унутра, ставио своју актенташну баш на ту Кулу стражару и наставио с претресом. Пошто није ништа пронашао, узео је своју актенташну и изашао!

Када је забрана укинута и имовина подружнице враћена браћи, многима је пружена прилика да постану специјални пионири. Тада се Корали добровољно пријавила да иде у Глен Инис. Придружио сам јој се након венчања 1. јануара 1948. Кад је дошло време да напустимо ту доделу, била је основана једна скупштина која је цветала.

Наша следећа додела је била Рокхемптон, али тамо нисмо могли наћи никакав смештај. Тако смо поставили шатор на имању једне особе која је била заинтересована за библијску истину. Требало је да тај шатор буде наш дом следећих девет месеци. Можда би био и дуже да није дошла кишна сезона и да га тропска олуја  није исцепала на парчиће а монсунске кише однеле.

Наше пресељење на страну доделу

Док смо били у Рокхемптону, примили смо позив да похађамо 19. разред библијске школе Гилеад за обуку мисионара. И тако смо после уручивања диплома 1952. послати у земљу која је тада била позната као Југозападна Африка.

Хришћанско свештенство је одмах показало шта мисли о нашем мисионарском делу. Сваке недеље у току шест узастопних седмица с проповедаонице су упозоравали своје вернике на нас. Говорили су им да нам не отварају врата и да не дозволе да им читамо из Библије јер ће их то збунити. У једном подручју, уручили смо неколико публикација, али свештеник нас је пратио од куће до куће и покупио те публикације. Једног дана смо водили разговор у свештениковој радној соби и приметили смо да је имао приличну залиху наших књига.

Није прошло много и локалне власти су такође почеле да брину због наших активности. Несумњиво су на подстицај свештенства сумњали да можда имамо везе с комунистима. Тако су нам узели отиске прстију и испитивали су неке особе које смо посећивали. Упркос овом противљењу, број присутних на нашим састанцима је стално растао.

Од самог почетка нашег боравка, жарко смо желели да ширимо библијску поруку међу урођеничким становништвом Овамбо, Хереро и Нама. Међутим, то није било лако. У то време је Југозападна Африка пала под надлежност владе апартхејда Јужне Африке. Пошто смо били белци, није нам било допуштено да без одобрења владе сведочимо у подручјима где живе црнци. С времена на време смо подносили молбу, али власти су једноставно одбиле да нам дају дозволу.

После две године наше доделе у страној земљи, доживели смо једно изненађење. Корали је остала у другом стању. Октобра 1955. родила се наша ћерка Шарлот. Иако више нисмо могли да наставимо с мисионарском службом, пронашао сам посао са скраћеним радним временом и неко време наставио с пионирском службом.

Одговор на наше молитве

Године 1960. суочили смо се с новим изазовом. Корали је добила писмо у коме је писало да је њена мајка толико болесна да ако Корали не дође кући можда је више никад неће видети. Тако смо планирали да напустимо Југозападну Африку и вратимо се у Аустралију. Тада се нешто догодило — те исте недеље када смо се припремали да кренемо, добио сам од  локалних власти одобрење да могу ући у градско подручје Катутура где живе црнци. Шта сад да радимо? Да вратимо дозволу за коју смо се седам година борили? Било је лако мислити да други могу наставити тамо где смо ми стали. Али, зар то није био благослов од Јехове, одговор на наше молитве?

Брзо сам донео одлуку да останем јер би наши напори за стални боравак били угрожени ако бисмо сви отишли за Аустралију. Следећег дана, отказао сам своју резервацију на броду и послао Корали и Шарлот у Аустралију на један дужи одмор.

Док су биле тамо, почео сам да сведочим црнцима који су живели на том градском подручју. Интересовање које су они показали било је огромно. Када су се Корали и Шарлот вратиле, велики број особа из тог црначког града присуствовало је нашим састанцима.

У то време сам имао један стари ауто којим сам могао да превозим заинтересоване особе на састанке. За сваки састанак бих направио четири или пет тура, превозећи по седам, осам или девет особа. Када би и последња особа изашла, Корали би кроз шалу упитала: „Колико их још имаш испод седишта?“

Да би проповедничко дело било још успешније, била нам је потребна литература на језику урођеника. Тако сам имао предност да се побринем да трактат Живот у Новом свету буде преведен на четири локална језика: хереро, нама, ндонга и кванјама. Преводиоци су били образовани људи с којима смо проучавали Библију, али сам морао да будем с њима да бих се уверио да је свака реченица исправно преведена. Нама је језик са оскудним фондом речи. На пример, покушао сам да објасним мисао: „У почетку је Адам био савршен човек.“ Преводилац се почешао по глави и рекао да на језику нама не може да се сети речи за „савршен“. „Сетио сам се“, најзад је рекао. „У почетку је Адам био као зрела бресква.“

Задовољни својом доделом

Прошло је око 49 година откако смо стигли у ову земљу која се сада зове Намибија. Више није потребна дозвола како би се ушло у подручја где живе црнци. У Намибији постоји једна нова влада са уставом који гарантује једнакост међу расама. Данас у Виндхуку имамо четири велике скупштине које се састају у удобним Дворанама Краљевства.

Често смо размишљали о речима које смо чули у Гилеаду: „Учини своју страну доделу својим домом.“ С обзиром како је Јехова управљао стварима, уверени смо да је његова воља била да ова страна земља постане наш дом. Заволели смо браћу с њиховом занимљивом културном разноликошћу. Смејали смо се заједно с њима када су били радосни и плакали када су били тужни. Неки од оних нових које смо возили у претрпаним колима на састанке, сада служе као стубови у својим скупштинама. Када смо стигли у ту огромну земљу 1953, тамо је било мање од десет локалних објавитеља који су проповедали добру вест. Од тих малих почетака број објавитеља је порастао на преко 1 200. У складу са својим обећањем, Јехова је дао да расте тамо где смо ми и други ’посадили и залили‘ (1. Коринћанима 3:6).

Када се осврнемо на много година службе, прво у Аустралији и сада у Намибији, Корали и ја осећамо дубоко задовољство. Надамо се да ће нам Јехова и даље давати снаге да чинимо његову вољу сада и заувек и молимо се за то.

[Слика на странама 26, 27]

Када смо се селили на доделу у Рокхемптон (Аустралија)

[Слика на 27. страни]

На доку, када смо били на путу за школу Гилеад

[Слика на 28. страни]

Сведочење у Намибији доноси нам много радости