Животна прича

Писамце које ми је променило живот

ИСПРИЧАЛА ИРЕНЕ ХОХСТЕНБАХ

Догодило се то једног уторка увече 1972. Имала сам 16 година и са својим родитељима сам присуствовала једном религиозном састанку у Ајндховену, граду у покрајини Брабант, у Холандији. Осећала сам се несигурно и желела сам да се налазим негде другде. Онда су ми две младе жене дале писамце с поруком: „Драга Ирене, јако бисмо желеле да ти помогнемо.“ Нисам имала појма колико ће ми та порука променити живот. Али пре него што испричам шта се касније догодило, дозволите да вам кажем нешто о себи.

РОДИЛА сам се на острву Белитунг, у Индонезији. Сећам се неких звукова с тог тропског острва — шума палми на ветру, тихог жубора оближње реке, смеха деце која се играју око наше куће као и музике која испуњава наш дом. Године 1960, када сам имала четири године, наша породица се преселила из Индонезије у Холандију. Наше путовање бродом трајало је дуго, и посебно се сећам звука који је правила моја омиљена играчка — један мали кловн с бубњевима. Када сам имала седам година, изгубила сам слух услед болести, и отада ништа не чујем. Све што ми је остало јесу само сећања на звукове.

Одрастање у свету тишине

Пошто су се моји родитељи с пуно љубави бринули о мени, испрва нисам потпуно схватала шта значи бити глув. Као дете, мислила сам да је чак и мој огроман слушни апарат нека играчка. Међутим, он ми није пуно помагао. Да  би са мном комуницирала, деца из комшилука су кредом пуно писала по тротоару, а ја сам им гласно одговарала, иако нисам могла да чујем свој глас.

Док сам одрастала, постала сам свесна да сам другачија од људи око мене. Такође сам почела да примећујем да су ме неки људи исмејавали због моје глувоће, док су ме други избегавали. Појавила су се осећања изолованости и усамљености. Почела сам да схватам шта значи бити глув, и како сам постајала старија, све више сам се плашила света људи који чују.

Да би ми омогућили да похађам специјалну школу за глуве, цела наша породица се преселила из села у покрајини Лимбург у град Ајндховен. Ту је мој отац потражио посао, а мој брат и сестре су кренули у нову школу. Захвална сам за сва прилагођавања која су учинили за моје добро. У школи сам научила да прилагодим јачину гласа и да се јасније изражавам. И мада учитељи нису употребљавали знаковни језик, моји школски другови научили су ме да га користим.

Живот у мом сопственом свету

Док сам одрастала, моји родитељи су се напрезали да комуницирају са мном, али постојало је много ствари које нисам разумела. На пример, нисам разумела да моји родитељи проучавају Библију с Јеховиним сведоцима. Али сећам се да је једног дана наша породица посетила место где је било много људи који су седели. Сви су гледали напред, понекад су аплаудирали, и с времена на време су устајали — али зашто су ти људи све то радили, нисам знала. Много касније, сазнала сам да сам била на једном конгресу Јеховиних сведока. Моји родитељи су такође имали обичај да ме воде у једну малу дворану у Ајндховену. Тамо сам се осећала опуштено зато што су сви били љубазни и изгледало је да је моја породица срећна, али зашто смо стално тамо ишли, нисам знала. Сада знам да је та мала дворана била Дворана Краљевства Јеховиних сведока.

Нажалост, нико од присутних на тим састанцима није могао да ми преводи програм. Сада увиђам да су присутни желели да ми помогну али нису знали како да се опходе према мени пошто сам била глува. На тим састанцима, осећала сам се запостављено и размишљала сам: ’Желела бих да сам у школи уместо овде.‘ Али управо када су ми ове мисли пролазиле кроз главу, две младе жене су написале нешто на комаду папира и то ми дале. То је било писамце које сам споменула у уводу. Нисам ни сањала да ће то писамце бити почетак једног драгоценог пријатељства које ће ме ослободити из мог изолованог света.

Развијање драгоценог пријатељства

Колет и Хермина, које су послале писамце, имале су нешто преко 20 година. Касније сам сазнала да су дошле у скупштину Јеховиних сведока коју сам посећивала да служе као општи пионири, то јест пуновремене слуге. Иако Колет и Хермина у ствари нису знале знаковни језик, док су ми говориле успевала сам да читам с њихових усана, и на тај начин комуницирале смо прилично добро.

Моји родитељи су били срећни када су Колет и Хермина питале да воде библијски студиј са мном, међутим, ове младе жене су учиниле много више од тога. Оне су се пуно трудиле да ми преводе програм састанака у Дворани Краљевства као и да ме укључе у друштво других у скупштини.  Вежбале су са мном библијске презентације које сам користила у проповедању и такође су ми помагале да припремим говоре у Теократској школи службе. Замислите само, сада сам чак имала храбрости да одржим говор пред групом људи који су могли да чују!

Штавише, Колет и Хермина су се према мени односиле тако да сам могла да имам поверење у њих. Биле су стрпљиве и слушале су ме. Иако смо се често смејале грешкама које сам правила, никада ме нису исмејавале; нити им је било непријатно што сам с њима. Настојале су да разумеју моја осећања и поступале су према мени као према неком себи равном. Ове добре девојке подариле су ми диван поклон — своју љубав и пријатељство.

Што је најважније, Колет и Хермина су ме поучиле да морам упознати нашег Бога, Јехову, као пријатеља у кога се могу поуздати. Објасниле су да ме је Јехова видео док сам седела у Дворани Краљевства и да је разумео како је на мене утицало то што сам глува. Колико сам захвална што је заједничка љубав према Јехови ујединила нас три у пријатељству! Била сам дирнута тиме што се Јехова брине о мени, и из љубави према њему, симболизовала сам своје предање крштењем јула 1975.

Пратим једног посебног пријатеља

У наредним годинама, упознала сам још више хришћанске браће и сестара. Један брат ми је постао веома добар пријатељ и венчали смо се 1980. Кратко након тога, почела сам да служим као пионир, и 1994. мој муж, Хари и ја, добили смо доделу да служимо као специјални пионири на подручју данског знаковног језика. Следеће године, суочила сам се са изазовном доделом. Требало је да пратим свог мужа, који има здрав слух, док посећује различите скупштине као заменик покрајинског надгледника.

Ево како се сналазим у нашој служби. Када први пут посетимо неку скупштину, одмах прилазим што је могуће већем броју браће и сестара и представим се. Кажем им да сам глува и замолим их да гледају у мене док ми полако говоре. Такође настојим да одмах коментаришем на скупштинским састанцима. И питам да ли је неко вољан да ми буде преводилац у тој седмици у којој учествујемо на састанцима и у служби на терену.

Овај приступ функционише тако добро да понекад моја браћа и сестре забораве  да ја не чујем, што доводи до смешних ситуација. На пример, кажу ми да када ме виде у граду, поздрављају ме сиреном из аутомобила, али наравно, ја не реагујем. И ја понекад заборавим своја ограничења — рецимо када покушам да шапнем на уво мом мужу нешто поверљиво. Када видим да изненада поцрвени, знам да је мој „шапат“ био сувише гласан.

Деца ми помажу на неочекиване начине. У једној скупштини коју смо посетили први пут, један деветогодишњи дечак је приметио да су неки у Дворани Краљевства мало оклевали да са мном разговарају, и одлучио је да учини нешто у вези с тим. Дошао је до мене, узео ме је за руку, одвео на сред Дворане Краљевства и повикао из свег гласа: „Да вас упознам са Ирене — она је глува!“ Присутни су ми пришли и представили се.

Док пратим мужа у покрајинској служби, круг мојих пријатеља стално расте. Колико је данас мој живот другачији у односу на године када сам се осећала напуштено и изоловано! Од оне вечери када су ми Колет и Хермина гурнуле писамце у руку, непрестано доживљавам снагу пријатељства и упознајем људе који ми пуно значе у животу. Изнад свега, упознала сам Јехову, најдрагоценијег Пријатеља (Римљанима 8:38, 39). Колико ми је само то писамце променило живот!

[Слика на 24. страни]

Сећам се звука моје омиљене играчке

[Слике на 25. страни]

У служби и с мојим мужем, Харијем