Животна прича

Прокушан у ’ужареној пећи‘ невоља

ИСПРИЧАО ПЕРИКЛИС ЈАНУРИС

Од влажне мемљиве ћелије увукла ми се хладноћа у кости. Док сам тамо седео са̂м, покривен само једним танким ћебетом, још увек ми је пред очима био слеђени израз лица моје младе супруге у тренутку када су ме милиционери два дана раније изводили из куће, остављајући је с наше две болесне бебе. Супруга, која није делила моја веровања, касније ми је послала пакет и једно писамце у којем је писало: „Шаљем ти ове колаче и надам се да ћеш се разболети као и твоја деца.“ Хоћу ли се икад вратити и видети своју породицу?

ТО ЈЕ била само једна епизода у дугој и тешкој борби за хришћанску веру, у борби која је укључивала противљење породице, одбаченост од друштва, законске битке и жестоко прогонство. Али како и зашто сам се ја, једна тиха и богобојазна особа, нашао на једном тако лошем месту? Дозволите ми, молим вас, да вам објасним.

Сиромашан дечак са узвишеним сном

Када сам се родио 1909. у Ставромену на Криту, земљом су харали рат, сиромаштво и глад. Касније смо четворо млађе браће и сестара и ја једва умакли налету шпанске грознице. Памтим да су нас родитељи у то време недељама држали затворене у кући како се не бисмо заразили.

Отац је био сиромашан земљорадник који је био веома религиозан, али без предрасуда. Пошто је живео у Француској и Мадагаскару, долазио је у контакт с напредним религиозним идејама. Ипак, наша породица је остала верна Грчкој православној цркви тако да смо сваке недеље  присуствовали богослужењу и током своје годишње посете у нашој кући је био смештен локални епископ. Певао сам у хору и мој животни сан је био да постанем свештеник.

Године 1929. ступио сам у полицију. Када је мој отац умро био сам на дужности у Солуну, на северу Грчке. Тражећи утеху и духовно просветљење уредио сам да будем премештен у полицију на Атосу, оближњој монашкој заједници коју православни хришћани поштују као „свету гору“. a Тамо сам служио четири године и изблиза посматрао монашки живот. Уместо да сам се приближио Богу, био сам ужаснут очигледним неморалом и поквареношћу монаха. Згрозио сам се када ми је један архимандрит кога сам поштовао упутио неморалну понуду. Упркос таквом разочарању, још увек сам искрено желео да служим Богу и да постанем свештеник. Чак сам обукао свештеничку одору и сликао се за успомену. После неког времена вратио сам се на Крит.

„Он је сам ђаво!“

Године 1942, оженио сам се једном дивном девојком, Фросином, која потиче из угледне породице. Брак је учврстио моју одлуку да постанем свештеник пошто је породица моје супруге била дубоко религиозна. b Одлучио сам да одем у Атину и студирам богословију. Крајем 1943. стигао сам у хераклионску луку на Криту, али у Атину нисам отпутовао. Можда зато јер сам у међувремену пронашао други извор духовне окрепе. Шта се десило?

Већ неколико година је Емануел Лионудакис, један енергичан и млад Јеховин сведок, широм Крита проповедао просветљујуће библијске истине. c Неки су били привучени јасним разумевањем Божје Речи које су преносили Сведоци и напустили су лажну религију. У оближњем граду Ситији, постојала је група полетних Сведока. То је сметало локалном епископу који је — пошто је живео у Сједињеним Државама — из прве руке знао колико Јеховини сведоци могу бити успешни као проповедници. Он је био решен да у свом подручју искорени ову „јерес“. На његово хушкање, полиција је редовно одводила Сведоке у затвор и изводила их пред судове на темељу различитих лажних оптужби.

Један од тих Сведока је покушао да ми објасни библијску истину, али је претпостављао да нисам био заинтересован. Зато је послао једног искуснијег Сведока да разговара са мном. Моја груба реакција је очигледно довела до тога да се тај други Сведок врати малој групи Сведока и каже: „Немогуће је да Периклис постане Сведок. Он је сам ђаво!“

Прво прогонство

Драго ми је што Бог није тако гледао на мене. Фебруара 1945. мој брат Димостенис, који је био убеђен да Јеховини сведоци поучавају истини, дао ми је брошурицу Утеха за оне који плачу. d Њен садржај ме је импресионирао. Одмах смо престали да идемо у православну цркву, придружили смо се малој групи у Ситији и сведочили нашој браћи и сестрама о својој новопронађеној вери. Сви су прихватили библијску истину. Као што сам и очекивао, одлука да напустим криву религију довела је до прогонства и непријатељства моје супруге и њене породице. Мој таст је чак неко време одбијао да разговара са мном. Код куће су постојале несугласице и стална напетост. Упркос томе, 21. маја 1945. брат Минос Кокинакис крстио је Димостениса и мене. e

Најзад сам могао да остварим свој сан и служим као прави Божји слуга! Још увек  памтим први дан у служби од куће до куће. Са 35 брошурица у торби отишао сам аутобусом са̂м до једног села. Бојажљиво сам почео да идем од куће до куће. Што сам даље ишао, био сам све храбрији. Када је стигао један гневан свештеник храбро сам се држао, игноришући његов упоран захтев да кренем с њим у полицијску станицу. Рекао сам му да ћу отићи из села само кад обиђем све људе, што сам и учинио. Био сам тако срећан да нисам ни сачекао аутобус већ сам препешачио 15 километара до куће.

У рукама окрутних убица

Септембра 1945, у новоформираној скупштини у Ситији добио сам додатне одговорности. Убрзо је букнуо грађански рат у Грчкој. Герилске групе су се с дивљачком мржњом бориле међу собом. Користећи ту ситуацију, епископ је подстицао једну локалну герилску групу да се на било који начин отараси Сведока (Јован 16:2). Када се та група герилаца аутобусом упутила  у наше село, једна госпођа која је била пријатељски настројена према нама такође је била у том аутобусу. Она је случајно чула план за извршавање њиховог „од Бога одређеног“ задатка, па нас је упозорила. Сакрили смо се, а један наш рођак је интервенисао у нашу корист. Преживели смо.

То је био увод за даљње невоље. Батинања и застрашивања су постала свакодневна појава. Наши противници су покушали да нас присиле да се вратимо цркви, да крстимо своју децу и да се прекрстимо. Једном приликом су тукли мог брата док нису мислили да је мртав. Болело ме је када сам видео како су мојим сестрама поцепали одећу и онда их тукли. Током тог периода, црква је на силу крстила осморо деце Јеховиних сведока.

Године 1949. умрла је моја мајка. Свештеник нас је поново прогонио, оптужујући нас да се нисмо повиновали законским одредбама за добијање дозволе за сахрану. Доспео сам на суд и после био ослобођен. То је било изванредно сведочанство, пошто је током уводне изјаве на суду споменуто Јеховино име. Једино што је преостало нашим противницима како би „нас уразумили“ било је да нас ухапсе и пошаљу у изгнанство. То се и десило априла 1949.

У ’ужареној пећи‘

Био сам један од тројице браће коју су ухапсили. Моја супруга није чак ни дошла да ме види у локалној полицијској станици. Прво су нас одвели у затвор у Хераклиону. Као што је описано на почетку, био сам усамљен и потиштен. Оставио сам за собом младу супругу која није делила моја веровања и два мала детета. Усрдно сам се молио Јехови за помоћ. У мисли су ми дошле Божје речи које су записане у Јеврејима 13:5: „Никако те нећу оставити и нипошто те нећу напустити.“ Схватио сам колико је мудро да се безусловно уздам у Јехову (Пословице 3:5).

Сазнали смо да ћемо бити прогнани на Макронисос, пусто острво на обали Атике (Грчка). Само спомињање тог острва било је довољно да сваког испуни страхом јер је тамошњи затвор био познат по мучењу и ропском раду. На путу до затвора, зауставили смо се у Пиреју. Иако смо имали лисице на рукама, били смо охрабрени када су неки сухришћани стигли на брод и загрлили нас (Дела апостолска 28:14, 15).

Живот на Макронисосу био је ноћна мора. Војници су малтретирали затворенике од јутра до мрака. Многи затвореници који нису били Сведоци полудели су, неки су умрли, а велики број њих су остали инвалиди. Током ноћи бисмо чули крике и јечање оних који су били мучени. Танко ћебе није могло да ме загреје за време хладних ноћи.

Постепено су Јеховини сведоци у логору постали добро познати јер се њихово име сваког јутра спомињало у току прозивке. Тако смо имали пуно прилика да дамо сведочанство. Чак сам имао предност да крстим једног политичког затвореника који је напредовао и посветио свој живот Јехови.

Током изгнанства, стално сам писао својој драгој супрузи чак иако никад нисам добио одговор од ње. То ме није спречило да јој с нежношћу пишем, тешим је и уверавам да је ово само привремена патња и да ћемо поново бити срећни.

У међувремену, наш број је порастао јер су стигла још нека браћа. Радећи у канцеларији упознао сам се с пуковником тог логора. Будући да је поштовао Сведоке, прикупио сам храброст да га питам да ли бисмо могли из наше подружнице у Атини да примимо нешто библијске литературе. „То је немогуће“, рекао је, „али зашто ваши људи из Атине не би спаковали ту литературу и послали је овде на моје име?“ Стајао сам запрепашћен! Неколико дана касније, када смо истоваривали један чамац који је тек пристигао, један полицајац је салутирао том пуковнику и обавестио га: „Господине, стигао је ваш пакет.“ „Какав пакет?“, одговорио је. Случајно сам се задесио у близини и чуо тај разговор па  му шапнуо: „То је вероватно наше и како сте ви наредили послато је на ваше име.“ Био је то један од начина на који се Јехова бринуо за духовну храну.

Неочекивани благослов — затим још невоља

Био сам ослобођен пред крај 1950. Вратио сам се кући — болешљив, блед и испијен, са страхом како ћу бити дочекан. Како сам само био срећан што сам поново могао да видим своју жену и децу! Што је било још лепше, изненадио сам се кад сам сазнао да Фросини више није непријатељски расположена према мени. Писма из затвора су била делотворна. Фросини је била дирнута мојом истрајношћу и упорношћу. Кратко после тога, с њом сам дуго разговарао како бисмо се помирили. Она је прихватила библијски студиј и изградила веру у Јехову и његова обећања. Један од најсрећнијих дана у мом животу био је када сам је 1952. крстио као преданог Јеховиног слугу!

Године 1955, започели смо с акцијом у којој смо свим свештеницима делили по примерак брошурице Хришћански свет или хришћанство — шта је „светлост света“? Био сам ухапшен и изведен пред суд с много других Сведока. Било је покренуто тако много судских процеса против Јеховиних сведока да је суд морао да одржи једно посебно заседање како би све саслушао. Тог дана, у судници су биле многе важне личности из правосуђа те покрајине као и много свештеника. Епископ је шетао тамо-амо између седишта. Један од свештеника је поднео тужбу против мене због прозелитизма. Судија га је упитао: „Да ли је ваша вера толико слаба да се читањем једне брошуре можете преобратити?“ Свештеник је остао без речи. Био сам ослобођен, али нека браћа су била осуђена на шест месеци затвора.

Наредних година смо више пута били хапшени и број судских парница се повећавао. Адвокати који су нас заступали имали су пуне руке посла. Био сам извођен на суд укупно 17 пута. Упркос прогонству, били смо редовни у нашој служби проповедања. С радошћу смо прихватили тај изазов и жестоке кушње су прочистиле нашу веру (Јаков 1:2, 3).

Нове предности и изазови

Преселили смо се у Атину 1957. Убрзо сам био наименован да служим у једној новоформираној скупштини. Уз свесрдну подршку моје супруге, водили смо једноставан живот и били смо усредсређени на духовне активности. Тако смо већину свог времена могли посветити проповедању. Током година смо били замољени да се селимо у многе скупштине којима је била потребна помоћ.

 Мој син је 1963. напунио 21 годину и морао је да се јави на регрутацију. Због свог неутралног става многи Сведоци који су добили позив за регрутацију подносили су батинања, ругања и понижења. То је доживео и мој син. Да бих га охрабрио, дао сам му своје ћебе с Макронисоса, што је у симболичном смислу значило да следи пример ранијих чувара беспрекорности. Браћа која су била позивана на регрутацију, извођена су пред војни суд и обично осуђивана на две до четири године затвора. Након њиховог ослобађања били су позвани и поново осуђени. Као религиозни слуга, могао сам да посетим разне затворе и имао сам ограничене контакте са својим сином и другим верним Сведоцима. Мој син је провео у затвору више од шест година.

Јехова нас је подржавао

Када је уведена религиозна слобода у Грчкој, имао сам предност да служим као привремени специјални пионир на острву Родос. Онда се 1986. указала потреба у Ситији на Криту, где сам раније и започео своју хришћанску службу. Одушевљено сам прихватио ову доделу, да поново служим с драгим суобожаваоцима које познајем још од своје младости.

Као најстарији члан фамилије, срећан сам што могу видети да готово свих 70 мојих рођака лојално служе Јехови. Тај број се и даље повећава. Неки служе као старешине, слуге помоћници, пионири, бетелити и путујући надгледници. Више од 58 година моја вера је била испитивана у ’ужареној пећи‘ невоља. Сада имам 93 године и када се осврнем, ни за чим не жалим у својој служби Богу. Он ми даје снагу како бих се одазвао на његов љубазни позив: „Дај ми, сине, срце своје; уживале очи твоје у путевима мојим!“ (Пословице 23:26).

[Фусноте]

[Оквир на 27. страни]

Макронисос острво терора

У периоду од десет година, од 1947. до 1957, на неплодном и пустом острву Макронисос било је више од 100 000 затвореника. Међу њима је било мноштво верних Сведока који су тамо послати због своје хришћанске неутралности. Обично је Грчка православна црква била та која је подстицала на прогонство Сведока, лажно их оптужујући да су комунисти.

У погледу процеса „преваспитавања“ који се користио на Макронисосу, једна грчка енциклопедија наводи: „Методе суровог мучења... услови живота који су за цивилизован свет неприхватљиви и понижавајуће опхођење чувара према затвореницима... представљају срамни део грчке прошлости.“

Неким Сведоцима је речено да никада неће бити пуштени све док се не одрекну својих религиозних уверења. Па ипак, беспрекорност тих Сведока није била сломљена. Штавише, неки политички затвореници су прихватили библијску истину јер су били у контакту са Сведоцима.

[Слика на 27. страни]

Минос Кокинакис (трећи с десна) и ја (четврти слева) на кажњеничком острву Макронисос

[Слика на 29. страни]

Сарадња са Сведоцима у Ситији на Криту, где сам служио у младости