Сигуран и задовољавајућ посао је угрожен

„ПРАВО на рад“ је елементарно право свих људи, према Универзалној декларацији људских права коју су објавиле Уједињене нације. Међутим, то право није увек загарантовано. На стабилност посла утичу многе ствари — од стања привреде у земљи до стања на светском тржишту. Ипак, када је посао доведен у питање или када се остане без њега тада често уследе демонстрације, немири и штрајкови. Мало је земаља које то не погађа. Чак и сама реч „посао“, како каже један писац, „одувек је узбуркавала страсти“.

Посао нам је важан из много разлога. Поред тога што нам обезбеђује приход, посао доприноси нашем менталном и емоционалном задовољству. Посао задовољава жељу људи да буду продуктивни чланови друштва и даје смисао њиховом животу. Такође, помаже нам да стекнемо одређену меру самопоштовања. Због тога неки настављају да раде чак иако имају више новца него што им је потребно или су у прилици да се пензионишу. Да, посао је толико важан да када га нема тада обично долази до озбиљних социјалних проблема.

С друге стране, има и оних који имају посао али се суочавају с толико притисака на послу да у њему више не налазе задовољство. На пример, због изражене конкуренције на тржишту, све већи број компанија смањује број радника како би се смањили трошкови. На тај начин се радници који остају у компанији могу наћи у ситуацији да се од њих више тражи тако да морају више и да раде.

Премда се од ње очекивало да учини живот лакшим а посао продуктивнијим, савремена технологија је у ствари допринела томе да се повећа притисак на радном месту. На пример, компјутер, факс и Интернет омогућавају људима да на крају радног времена свој посао наставе код куће, тако да не постоји јасна граница између куће и радног места. Један радник је имао осећај да су његов пејџер и мобилни телефон попут једне невидљиве узице коју држи његов шеф.

С обзиром да се економска ситуација и радно окружење могу нагло променити, многи старији људи страхују да ће се на њих пре времена гледати као на радно неспособне. У вези с тим, бивши  комесар за људска права Крис Сидоти је изјавио: „Изгледа да постоји једно стереотипно гледиште да, уколико сте прешли четрдесету, нећете бити у стању да овладате компјутерима и новом технологијом.“ Зато многе марљиве раднике који би по некадашњим мерилима били у пуној радној снази данас сматрају престарим да би били од користи. Каква трагедија!

Разумљиво је што су етика рада и лојалност компанији озбиљно уздрмане протеклих година. „Када корпорације отпуштају људе при најмањем поремећају на берзи, лојалност њима постаје ствар прошлости“, каже француски часопис Libération. „Наравно да морате да радите, али за себе, а не за компанију.“

Иако су проблеми ове врсте све већи, они не могу угушити основну људску потребу за радом. Стога, у нашем времену које се брзо мења, како можемо развијати уравнотежен став према световном послу и, у исто време, сматрати га стабилним и задовољавајућим?

[Слика на 3. страни]

Модерна технологија је допринела повећању притисака на радном месту