Живот у избегличком логору

ШТА помислите када чујете израз „избеглички логор“? Да ли сте га икад посетили? Како уопште изгледа неки такав логор?

У време писања овог чланка, у западном делу Танзаније било је 13 различитих избегличких логора. Расељени због грађанских ратова, око 500 000 избеглица из других афричких земаља добили су помоћ од владе у Танзанији, у сарадњи с Високим комесаријатом Уједињених нација за избеглице (УНХЦР). Како изгледа живот у логору?

Долазак у избеглички логор

Тинејџерка по имену Кандида објашњава шта се десило пре неколико година када су она и њена породица стигли: „Они су нашој породици дали картицу следовања с личним бројем и рекли да одемо у избеглички логор Њаругусу. Тамо смо добили број парцеле и број улице. Показали су нам где да сечемо дрва и скупимо траву како бисмо изградили малу кућу. Направили смо цигле од блата. УНХЦР нам је дао најлон који смо ставили на кров. Био је то тежак посао, али смо били срећни када је наш скроман дом био готов.“

Картица следовања се добија сваке друге среде. „Да, стојимо у реду испред кантине да бисмо узели основне животне намирнице које дели УНХЦР“, наставља Кандида.

Какав је дневни јеловник за једну особу?

„Свако добије око 3 шоље кукурузног брашна, 1 шољу грашка, 20 грама соје, 2 кашике уља и 10 грама соли. Понекад добијемо и један сапун, за читав месец.“

А шта је с водом за пиће? Да ли је има? Једна млада жена по имену Ризики каже: „Вода се пумпа из оближњих река и спроводи кроз цевовод до великих резервоара. Прочишћава се хлором пре него што стигне до многих цистерни у сваком логору. И даље углавном прокувавамо  воду пре него што је пијемо како се не бисмо разболели. Често смо запослени од јутра до мрака доношењем воде и прањем наше одеће. Можемо узети само кофу и по дневно.“

Ако се провозате кроз један од тих избегличких логора, приметићете предшколске установе, основне и средње школе. Тамо се можда чак одржава и настава за одрасле. Полицијска станица и канцеларија владе које су одмах до логора гарантују безбедност и сигурност избегличком логору. Можете да видите велику пијацу с многим радњицама где избеглице могу наћи поврће, воће, рибу, пилетину и друге основне намирнице. Неки од мештана дођу на пијацу да тргују. Али, одакле избеглице добијају новац да би нешто купиле? Неки имају мали повртњак и продају поврће на пијаци. Други можда продају део брашна или грашка који добију и на тај начин долазе до меса или воћа. Да, избеглички логор вероватно више личи на велико село него на логор. Уобичајено је видети неке на пијаци како се смеју и забављају, управо онако како би то чинили у својој домовини.

Ако станете код болнице, доктор ће вам можда рећи да у логору има неколико амбуланти где се лече лакши случајеви, док се хитни и тешки случајеви упућују у болницу. Разумљиво је да су акушерско одељење и породилиште у болници веома важни, с обзиром да у  логору има 48 000 избеглица и да месечно може да буде око 250 порођаја.

Добра духовна исхрана

Јеховини сведоци широм света можда се питају како је њиховој духовној браћи која бораве у избегличким логорима у Танзанији. Све у свему, у њима постоји око 1 200 Сведока који су организовани у 14 скупштина и 3 групе. Како је тој браћи?

Једна од првих ствари које су ти предани хришћани учинили када су дошли било је да траже парче земљишта на којем ће изградити Дворану Краљевства. То би омогућило избеглицама да знају где могу да нађу Сведоке и да присуствују седмичним састанцима. У избегличком логору Лугуфу има 7 скупштина са укупно 659 активних Сведока. На њиховим састанцима недељом обично је укупан број присутних из свих тих 7 скупштина око 1 700.

Сведоци у свим избегличким логорима имају такође користи од већих хришћанских скупова и конгреса. Када је одржан први обласни конгрес у избегличком логору Лугуфу, биле су присутне 2 363 особе. Сведоци су направили базен за крштење одмах до места где је одржан конгрес. Базен је у ствари била једна рупа у земљи која је обложена најлоном да би се задржала вода. Браћа су бициклом пренела воду из једне реке која је удаљена око два километра. Пошто су могли да понесу само 20 литара у једној тури, то је значило да су ишли у више наврата. Кандидати за крштење, који су били обучени у пристојну одећу, стали су у ред да би се крстили. Свих 56 били су крштени потпуним подрањањем у воду. Један пуновремени слуга који је био интервјуисан на конгресу, објаснио је да је водио 40 библијских студија са 40 различитих особа. Његових четворо студената се крстило на том конгресу.

Подружница Јеховиних сведока се побринула за редовне посете путујућих надгледника. Један од њих каже: „Наша  браћа су ревна у служби. Они имају велико подручје за проповедање и у једној скупштини сваки Сведок проведе месечно око 34 сата у служби. Многи воде пет или више студија са заинтересованим особама. Једна пионирка [пуновремени слуга] рекла је да није могла имати боље подручје. Људи у избегличким логорима веома цене наше публикације.“

Како литература стиже до избегличких логора? Подружница им возом шаље литературу до Кигоме, града на источној обали језера Тангањика. Тамо је браћа преузимају и превозе до скупштина. Понекад они изнајмљују комби и сами испоручују литературу до свих логора. За то је потребно три или четири дана преко врло неравних путева.

Материјална помоћ

Јеховини сведоци из Француске, Белгије и Швајцарске посебно су се потрудили да помогну избеглицама у тим логорима. Неки су посетили избегличке логоре у Танзанији, уз одобрење Министарства унутрашњих послова и УНХЦР-а. Сведоци у Европи су сакупили на тоне сојиног млека, одеће, обуће, школских књига и сапуна. Ове ствари су биле поклоњене да би се дале свим избеглицама, у складу с библијским начелом: „Док за то имамо погодно време, чинимо добро свима, а нарочито онима који су нам сродни по вери“ (Галатима 6:10).

Ово пружање хуманитарне помоћи дало је веома добре резултате јер се помогло великом броју избеглица. Комитет за избеглице из једног од ових логора изразио је цењење следећим речима: „У име читавог друштва, имамо част да вам захвалимо на хуманитарном гесту који је ваша организација показала три пута... Одећа је добро дошла за 12 654 мушкараца, жена и деце којима је потребна, као и за новорођену децу... У три избегличка насеља у избегличком логору Мујовози тренутно има 37 000 особа. Свеукупно, дата је помоћ за 12 654 избеглица, што представља 34,2 процента од укупног броја.“

У једном другом избегличком логору, 12 382 избеглица је добило по три одевна предмета, док је хиљаде књига за основну и средњу школу поклоњено деци из другог логора, као и центрима за дневни боравак деце. Службеник који ради у логистичком центру УНХЦР-а у једној од тих области, прокоментарисао је: „Веома смо захвални за примљену донацију [која је задовољила] огромне потребе људи у избегличким логорима. У недавно примљеној пошиљци било је 5 контејнера књига, које су наше службе разделиле избеглицама... Пуно вам хвала.“

Чак су локалне новине коментарисале о пруженој помоћи. Један наслов у часопису Sunday News од 20. маја 2001, гласио је: „Стиже одећа за избеглице у Танзанији.“ У издању од 10. фебруара 2002, речено је: „Избеглице цене ту донацију зато што нека деца која су престала да иду у школу јер нису имала одећу сада редовно присуствују часовима.“

Притиснути, али не без излаза

Већини избеглица је потребно отприлике годину дана да би се адаптирали на нов начин живота. Они воде једноставан живот. Јеховини сведоци који су у овим логорима проводе доста времена да би своје комшије избеглице утешили добром вешћу из Божје Речи, Библије. Они говоре о новом свету где ће сви „од мачева својих раонике сковати од копаља својих српове; неће више народ мач на народ дизати и неће се више рату учити“. Тада ће свако „код своје лозе седети и под својом смоквом, и нико их бунити неће; јер су уста Јехове над војскама проговорила“. Без сумње, с Божјим благословом биће то свет без избегличких логора (Михеј 4:3, 4; Псалам 46:10).

[Слика на 8. страни]

Куће у избегличком логору Ндута

[Слике на 10. страни]

Дворана Краљевства Луколе (десно) Крштење у Лугуфу (доле)

[Слика на 10. страни]

Обласни конгрес у избегличком логору Лугуфу