Пређи на садржај

Пређи на садржај

Олтар које је његово место у обожавању?

Олтар које је његово место у обожавању?

Олтар које је његово место у обожавању?

ДА ЛИ сматраш да је олтар важан у твом обожавању? За многе који посећују цркве такозваног хришћанства, олтар може бити у средишту пажње. Да ли си се икада питао шта Библија каже о употреби олтара у обожавању?

Први олтар који је споменут у Библији јесте онај који је подигао Ноје да би принео животињске жртве када је после Потопа изашао из арке a (Постање 8:20).

Када је у Вавилону дошло до пометње језика, човечанство се расуло по читавој планети (Постање 11:1-9). Са урођеном склоношћу ка обожавању људи су настојали да се приближе Богу, кога су све мање и мање познавали и слепо ’напипавали‘ (Дела апостолска 17:27; Римљанима 2:14, 15). Од Нојевих дана, многи народи су градили олтаре својим божанствима. Људи различитих религија и култура користили су олтаре за криво обожавање. Пошто су отуђени од правог Бога, неки су често користили олтаре за ужасне обреде у које су биле укључене и људске жртве, чак и деца. Када су напустили Јехову, неки израелски краљеви су подигли олтаре паганским боговима као што је Вал (1. Краљевима 16:29-32). Али шта је са употребом олтара у правом обожавању?

Олтари и право обожавање у Израелу

После Ноја су и други верни мушкарци градили олтаре како би их користили у обожавању правог Бога, Јехове. Аврам је изградио олтаре у Сихему, на месту близу Ветиља, у Хеврону и на брду Морији, где је жртвовао овна којег је Бог обезбедио уместо Исака. Касније су Исак, Јаков и Мојсије сами подигли олтаре да би их користили у свом обожавању Бога (Постање 12:6-8; 13:3, 18; 22:9-13; 26:23-25; 33:18-20; 35:1, 3, 7; Излазак 17:15, 16; 24:4-8).

Када је Бог дао израелском народу свој Закон, заповедио је да се подигне један шатор који ће моћи да се преноси и он је назван „шатор од састанка“, као главно обележје припреме за приступање њему (Излазак 39:32, 40). Шатор од састанка је имао два олтара. Један је служио за жртве паљенице. Био је направљен од багремовог дрвета и обложен бакром; налазио се пред вратима од шатора и коришћен је за приношење животињских жртава (Излазак 27:1-8; 39:39; 40:6, 29). Кадиони олтар је такође био од багремовог дрвета али је био обложен чистим златом и налазио се у шатору од састанка, испред завесе Светиње над светињама (Излазак 30:1-6; 39:38; 40:5, 26, 27). Ту је био паљен посебан ка̂д двапут дневно, ујутро и увече (Излазак 30:7-9). Храм, који је изградио Соломон, био је сличан шатору од састанка — имао је два олтара.

’Прави шатор‘ и симболични олтар

Када је Јехова дао Закон Израелцима, дао је много више од правила за уређење њиховог живота и начина на који ће му приступати када приносе жртве и када му се моле. Многе од тих припрема су биле оно што је Павле назвао ’симболичан приказ‘, „симболична слика“ или ’сенка небеских ствари‘ (Јеврејима 8:3-5; 9:9; 10:1; Колошанима 2:17). Другим речима, многи аспекти Закона не само што су водили Израелце до Христовог доласка већ су такође били предслика Божје намере која ће се остварити посредством Исуса Христа (Галатима 3:24). Да, аспекти Закона су имали пророчанско значење. На пример, пасхално јагње, чија је крв коришћена као знак спасења за Израелце, предочавало је Исуса Христа. Он је „Јагње Божје које односи грех света“, чија је крв проливена да бисмо ми били ослобођени од греха (Јован 1:29; Ефешанима 1:7).

Многе ствари које су биле повезане са службом у шатору од састанка и у храму предочавале су духовну стварност (Јеврејима 8:5; 9:23). У ствари, Павле пише о ’правом шатору што је подигао Јехова, а не човек‘. Он наставља: „Христ је дошао као првосвештеник добрих ствари које су се догодиле, ушао је, посредством већег и савршенијег шатора који није рукама начињен, то јест није од овога стварства“ (Јеврејима 8:2; 9:11). ’Већи и савршенији шатор‘ било је уређење Јеховиног великог духовног храма. Писмо показује да је велики духовни храм уређење које постоји да би људи могли приступити Јехови на основу помирбене жртве Исуса Христа (Јеврејима 9:2-10, 23-28).

Када из Божје Речи сазнамо о неким припремама и мерилима Закона које предочавају већу, значајнију духовну стварност, то сигурно изграђује нашу веру у надахнутост Библије. То такође повећава цењење према Божјој мудрости која се на јединствен начин испољава у Писму (Римљанима 11:33; 2. Тимотеју 3:16).

Пророчанско значење има и олтар за жртве паљенице. Он изгледа представља Божју ’вољу‘, или његову спремност да прихвати Исусову савршену људску жртву (Јеврејима 10:1-10).

Павле је касније у посланици Јеврејима дао овај занимљив коментар: „Имамо олтар с ког они који у шатору обављају свету службу нису овлашћени да једу“ (Јеврејима 13:10). На који олтар је он указивао?

Многи католички преводиоци тврде да се олтар, који је споменут у Јеврејима 13:10 користио за причест, „сакрамент“ приликом чега се, како је речено, Христова жртва обнављала током мисе. Али из контекста можеш видети да је Павле говорио о симболичном олтару. Неколико изучавалаца је изразу „олтар“ који се налази у овом стиху приписало симболично значење. За Ђузепеа Бонсирвена, једног језуита, „ово се савршено слаже с целокупном симболиком те посланице [Јеврејима]“. Он примећује: „Реч ’олтар‘ се у почетку у хришћанској терминологији користила у духовном смислу и тек после Иринеја, посебно после Тертулијана и светог Кипријана она се почела односити и на причест, а нарочито на причесни сто.“

Како је известио један католички часопис, употреба олтара се проширила у „време Константина“ са „изградњом базилика“. Часопис Rivista di Archeologia Cristiana је приметио: „Нико не може са сигурношћу тврдити да је током прва два века постојало стално место обожавања, већ се оно вршило у собама приватних кућа... које су одмах после обожавања поново служиле првобитној намени.“

Употреба олтара у хришћанском свету

„Олтар“, каже католички лист La Civiltà Cattolica, „не представља само централно место црквеног здања већ централно место саме Цркве.“ Ипак, Исус Христ није увео ниједну религиозну церемонију која би била извођена на олтару; нити је заповедио својим ученицима да то чине. Када је Исус спомињао олтар у Матеју 5:23, 24 и на другим местима, говорио је о религиозним обичајима који су преовладавали међу Јеврејима, али није говорио да његови следбеници треба да користе олтар у обожавању Бога.

Амерички историчар Џорџ Фут Мур (1851-1931), написао је: „Главне карактеристике хришћанског обожавања биле су увек исте, али с временом су једноставни обреди које је Јустин описао средином другог века били до детаља разрађени у импресивни култ.“ Католички обреди и јавне религиозне церемоније су тако бројни и сложени да су постали предмет студирања — под називом литургија — у католичким семеништима. Мур је наставио: „Када је хришћанско свештенство почело да се сматра наследником некадашњег јеврејског свештенства, ова тежња ка сложеним обредима, која се огледа у свим ритуалима, била је великим делом унапређивана под утицајем Старог завета. Величанствена одећа првосвештеника, церемонијална свештеничка одежда других свештеника, свечане поворке, хорови Левита који певају псалме, облаци дима од тамјана из размаханих кадионица— све је то изгледало као да је од Бога дат облик религиозног обожавања, којим се црква оправдавала у покушају да се изједначи с раскошем древних култова или да их надмаши.“

Можда ћеш бити запањен када сазнаш да многи обреди, церемоније, свештеничка одећа и друге појединости које разне цркве користе у обожавању, потичу од обичаја и обреда Јевреја и пагана, а не од хришћанских учења из Јеванђеља. Дело Enciclopedia Cattolica наводи да је католицизам „наследио употребу олтара из јудаизма и делимично из паганизма“. Муниције Феликс, апологета из трећег века н.е., написао је да хришћани нису имали ’ни храмове ни олтаре‘. Енциклопедијски речник Religioni e Miti слично тврди: „Рани хришћани су одбацили употребу олтара како би се у обожавању разликовали од Јевреја и пагана.“

Пошто се хришћанство пре свега базирало на начелима која је требало прихватити и применити у свакодневном животу и у свакој земљи, више није било потребе да на земљи постоји свети град или дословни храм са олтарима, нити људски свештеници посебног ранга који су обучени у неку карактеристичну одећу. „Долази час“, рекао је Исус, „када Оца нећете обожавати ни на овој гори ни у Јерусалиму... Прави обожаваоци ће обожавати Оца духом и истином“ (Јован 4:21, 23). Сложеност обреда и употреба олтара у многим црквама коси се са оним што је Исус рекао у вези са обожавањем истинитог Бога.

[Фуснота]

a Изгледа да су пре тога Каин и Авељ приликом приношења жртава Јехови користили олтар (Постање 4:3, 4).