Како може Бог, који је савршен, ’зажалити‘?

ВЕЋИНА случајева у којима се хебрејска реч нахам употребљава у смислу „зажалити“ односи се на Јехову Бога. Постање 6:6, 7 наводи да се ’Јехова покаја [’зажали‘, NW] што је створио човека на земљи, и би му жао у срцу‘ због тога што су људи постали толико зли да је одлучио да их глобалним Потопом уништи. Будући да је ’савршено његово дело‘, то не значи да је Бог зажалио у том смислу да је погрешио приликом стварања (Поновљени закони 32:4, 5). Жаљење је супротно задовољству или радости. Дакле, јасно је да је Бог осетио жаљење зато што је након стварања људи њихово понашање постало тако лоше да је, изузев Ноја и његове породице, био принуђен да (с правом) уништи читаво човечанство. Да, Бог ’не жели да бездушник умре‘ (Језекиљ 33:11).

Дело Cyclopaedia од Маклинтока и Стронга коментарише: „За Бога се каже да се покајао [нахам, зажалити]; али то се може схватити само у том смислу да он мења начин поступања према својим створењима, било тако што награђује добро, било тако што кажњава зло — а та промена у начину на који Бог поступа последица је промене у начину на који поступају његова створења; зато се, нашим речима речено, за Бога може рећи да се покајао.“ (1894, том VIII, стр. 1042). Божја праведна мерила су постојана, стабилна и непроменљива (Малахија 3:6; Јаков 1:17). Ни под каквим околностима он неће одустати од њих, заобићи их или их напустити. Међутим, ставови и реакције његових интелигентних створења према тим савршеним мерилима и према начину на који их Бог примењује могу бити позитивни или негативни. Позитивни ставови и реакције угађају Богу; негативни га жалосте. Штавише, став интелигентних створења се може поправити или покварити, а пошто Бог не мења своја мерила како би их прилагодио њима, његово задовољство (и благослови) може се стога променити у жаљење (и дисциплину или казну) или обратно. Дакле, у његовим пресудама и одлукама нема хирова, променљивости, непоузданости или грешака па због тога у његовом начину поступања нема неправилности (Језекиљ 18:21-30; 33:7-20).

Чињеница да Јехова Бог каже да је ’зажалио‘ у случају неких његових слугу као у случају краља Саула, који је престао да поступа праведно, показује да Бог не одређује будућност таквих особа. То што је Бог жалио због Сауловог одступања не значи да је погрешио када га је изабрао за краља и да је зато требало да жали. Уместо тога, Бог је зажалио зато што Саул, будући да је имао слободну вољу, није добро искористио изузетну предност и прилику коју му је Бог дао и зато што је промена Сауловог понашања захтевала да Бог промени своје опхођење према њему (1. Самуилова 15:10, 11, 26).

Када је пророк Самуило објавио Божју неповољну одлуку за Саула, навео је да „сила Израелова не лаже нити се раскаје, јер није он човек да би се раскајао“ (1. Самуилова 15:28, 29). Људи често пропуштају да одрже своју реч, своја обећања или да поштују договор; пошто су несавршени, они праве грешке у просуђивању због чега могу да жале. Богу се то никада не може догодити (Псалам 132:11; Исаија 45:23, 24; 55:10, 11).

На пример, савез који је Бог након Потопа склопио са „сваким телом“ безусловно  је гарантовао да он више никада неће проузроковати глобални Потоп (Постање 9:8-17, NW). Према томе, не постоји могућност да што се тиче тог савеза, Бог промени своју одлуку или да „зажали“. Слично томе, када је склопио савез са Аврахамом, Бог је „иступио са заклетвом“ као ’правним јамством‘ тако да „наследницима обећања у обилнијој мери покаже непроменљивост своје намере“ (Јеврејима 6:13-18).

Међутим, када даје обећање или склапа савез, Бог може поставити захтеве, то јест услове онима којима даје обећање или с којима склапа савез. Он је обећао Израелу да ће постати ’његови‘ и да ће бити „краљевство свештеника и свет народ“ ако буду слушали његов глас и чували његов савез (Излазак 19:5, 6). Бог се држао савеза, али Израелци нису; кршили су тај савез увек изнова (Малахија 3:6, 7; упореди с Немијом 9:16-19, 26-31). Из тог разлога, када је Бог на крају с потпуним правом поништио тај савез, одговорност за то што није испунио своје обећање била је искључиво на Израелцима који су згрешили (Матеј 21:43; Јеврејима 8:7-9).

Такође, Бог се може ’сажалити‘ и ’одвратити се‘ од кажњавања када његово упозорење о могућој казни доведе до промене у ставу и понашању оних који греше (Поновљени закони 13:17, NW; Псалам 90:13, NW).

Божја спремност да опрости онима који се кају, као и то што он милосрдно опрашта чак и у случају греха који се понављају, пример је за све његове слуге (Матеј 18:21, 22; Марко 3:28; Лука 17:3, 4; 1. Јованова 1:9).