Татијан — апологет или јеретик?

ПРЕД крај свог трећег мисионарског путовања, апостол Павле се састао са старешинама из скупштине у Ефесу. Рекао им је: „Ја знам да ће после мог одласка међу вас ући окрутни вукови који неће обзирно поступати са стадом, и између вас самих устаће људи који ће говорити изопачене ствари да би одвукли ученике за собом“ (Дела апостолска 20:29, 30).

У складу с Павловим речима, други век н. е. показао се као време промена и прореченог отпада. С временом је постајао популаран гностицизам, један веома раширен религиозни и филозофски покрет који је искварио веру неких верника. Гностици су веровали да је све оно што је духовно добро, а да је све материјално зло. Образлажући да је тело зло, одбацили су брак и рађање, тврдећи да је то Сатанино дело. Неки од њих су веровали да, с обзиром да је добро само оно што је духовно, није важно шта човек ради са својим телом. Таква гледишта су довела до екстремног начина живота, било да је то аскетизам или искључиво задовољавање телесних жеља. Гностик тврди да спасење долази само кроз мистични гностицизам, или самоспознање, чиме не оставља места за истину из Божје Речи.

Како су они који су се изјашњавали као хришћани реаговали на претњу коју је представљао гностицизам? Неки образовани људи су говорили против овог лажног учења, док су други потпали под његов утицај. На пример, Иринеј се до краја живота борио против јеретичких учења. Њега је поучавао Поликарп, човек који је био савременик апостола. Поликарп је заступао снажну приврженост учењима Исуса Христа и његових апостола. Међутим, Иринејевом пријатељу Флоринеју допала су се учења Валентина, најистакнутијег вође гностичког покрета. То су заиста била бурна времена.

За осветљавање религиозне климе тог времена заслужни су списи које је оставио Татијан, истакнути писац из другог века. Какав је човек био Татијан? Како је постао номинални хришћанин? И како је на њега утицала гностичка јерес? Његове збуњујуће изјаве и лични пример пружају вредне поуке за оне који данас трагају за истином.

Сусрет са „извесним варварским списима“

Татијан је био родом из Сирије. Захваљујући бројним путовањима и томе што  је много читао научио је доста о грчко-римској култури свог времена. Татијан је дошао у Рим као путујући говорник. Међутим, док је био тамо, његову пажњу је привукло хришћанство. Почео је да проводи време с Јустином Мучеником и можда је постао његов ученик.

У једном извештају који открива како се преобратио на номинално хришћанство, Татијан тврди: „Трагао сам како могу да откријем истину.“ Говорећи о томе како је Писмо на њега значајно утицало, рекао је: „Случајно сам дошао у контакт са извесним варварским списима који су били и сувише стари да би се поредили са схватањима Грка и превише узвишени да би се поредили с њиховим грешкама; и био сам наведен да положим веру у њих због једноставности језика, искрености писаца, као и због изнесеног предвиђања будућих догађаја, поука одличног квалитета, и објашњења да се владавина универзумом своди на једно Биће.“

Татијан се није устезао да позове своје савременике да испитају хришћанство свог времена и да размотре његову једноставност и јасноћу која је стајала насупрот тами паганства. Шта ми можемо научити из његових списа?

Шта откривају његови списи?

Татијанови списи га приказују као апологета, то јест писца који брани своју веру. Имао је строг и непријатељски став према паганској филозофији. У свом делу Address to the Greeks, Татијан наглашава безвредност паганства и разумност номиналног хришћанства. Његов стил је веома оштар док изражава презир према грчким веровањима. На пример, у вези с филозофом Хераклитом, написао је: „Међутим, смрт овог човека је показала колико је био глуп; оболевши од водене болести он се, упркос томе што је студирао медицину као и филозофију, премазао крављом балегом која је, када се стврднула, скупила месо целог његовог тела, тако да је био искидан на делове, и тако је умро.“

Татијан је веома ценио веровање у једног Бога, Створитеља свих ствари (Јеврејима 3:4). У делу Address to the Greeks, он указује да је Бог „Дух“ и каже: „Једино је Он без почетка, а Он сам је почетак  свих ствари“ (Јован 4:24; 1. Тимотеју 1:17). Одбацујући употребу ликова у обожавању, Татијан пише: „Како о балванима и камењу могу говорити као о боговима?“ (1. Коринћанима 10:14). Веровао је да је небески Отац прво створио Реч, или Логос, и да је та Реч учествовала у стварању материјалног свемира (Јован 1:1-3; Колошанима 1:13-17). Што се тиче ускрсења у одређено време, Татијан изјављује: „Верујемо да ће бити ускрсење телеса након свршетка свих ствари.“ На питање зашто умиремо, он каже: „Нисмо створени да умремо, него умиремо сопственом кривицом. Наша слободна воља нас уништава; ми који смо били слободни постали смо робови; продани смо због греха.“

Збуњујуће је објашњење које Татијан даје о души. Он каже: „О, Грци, душа није сама по себи бесмртна већ смртна. Ипак, могуће је да душа не умре. Заиста, ако не познаје истину она умире и напушта тело, али поново устаје с телом, ако не раније онда на крају света и добија смрт као вечну казну.“ Није јасно шта је Татијан мислио овом изјавом. Да ли је могуће да је, док се држао извесних библијских учења, такође покушавао да задржи наклоност својих савременика и да је зато помешао истину из Писма с паганским филозофијама?

Још једно пажње вредно Татијаново дело јесте Диатерасон, или Зборник четири Јеванђеља. Татијан је био први који је превео Јеванђеља за сиријске скупштине. Веома се ценило то што је саставио четири Јеванђеља у један текст. Тај текст је користила и сиријска црква.

Хришћанин или јеретик?

Пажљиво разматрање Татијанових списа открива да је добро познавао Писмо и да га је веома ценио. У вези с тим како је оно утицало на њега, он пише: „Не жудим за богатством; одбијам војни налог; гнушам се на блуд; нисам подстакнут незаситом љубављу према добитку да бих постао морнар... Поштеђен сам лудачке жеђи за славом... Исто сунце сија свима и иста смрт чека све, било да живе у раскоши или немаштини.“ Татијан опомиње: „Умри у очима света и одбаци лудило које је у њему. Живи за Бога и у страху од Њега, одбаци своју стару нарав“ (Матеј 5:45; 1. Коринћанима 6:18; 1. Тимотеју 6:10).

Међутим, осмотри Татијанов рукопис под насловом О савршенству — према учењу Спаситеља. У овом делу он Ђаволу приписује оснивање брака. Татијан снажно осуђује брак јер тврди да би људи њиме везали своје тело за искварени свет.

Изгледа да је око 166. н. е., након смрти Јустина Мученика, Татијан или основао или се придружио аскетској секти по имену Енкратити. Њене присталице су наглашавале строгу самоконтролу и владање над својим телом. Практиковали су аскетизам који је захтевао уздржавање од вина, брака и поседовања материјалних ствари.

Вредна поука

Зашто је Татијан толико одступио од Писма? Да ли је постао „заборавни слушач“? (Јаков 1:23-25). Да ли је пропустио да одбије да слуша лажне приче и зато постао плен људске филозофије? (Колошанима 2:8; 1. Тимотеју 4:7). С обзиром да су заблуде које је подржавао биле тако велике, да ли је посреди био неки ментални поремећај?

Шта год да је било посреди, Татијанови списи и његов пример пружају летимичан поглед на религиозну климу његовог времена. Они показују колико утицај светске филозофије може бити штетан. Примимо к срцу упозорење апостола Павла да се клонимо „испразних разговора који скрнаве оно што је свето и противречја која се лажно називају ’спознање‘“ (1. Тимотеју 6:20).