Давање које се допада Богу

ИСУС и његови ученици су уживали у укусном оброку у Витанији с неколико блиских пријатеља, међу којима су били Марија, Марта и недавно ускрснули Лазар. Када је Марија узела око 300 грама скупоценог уља и њиме намазала Исусове ноге, Јуда Искариотски је љутито приговорио: „Зашто се ово мирисно уље није продало за триста денара [што одговара отприлике једногодишњој плати] и да се то да сиромашнима?“ Одмах су и други на сличан начин реаговали (Јован 12:1-6; Марко 14:3-5).

Међутим, Исус је одговорио: „Пустите је... Јер сиромашне увек имате са собом, и кад год хоћете можете увек да им чините добро, а мене немате увек“ (Марко 14:6-9). Јеврејске религиозне вође су научавале да је давање милостиње не само похвално већ и да може искупити грехе. С друге стране, Исус је показао да давање које се допада Богу није ограничено на давање дарова сиромашнима које је подстакнуто милосрђем.

Кратко разматрање тога како се давање практиковало у раној хришћанској скупштини истаћи ће неке практичне начине на које можемо показати бригу за друге и тиме својим давањем угодити Богу. Такође ћемо указати на један посебан вид давања које доноси највише добра.

„Дајте дарове милосрђа“

У неколико прилика Исус је подстакао своје ученике да ’дају дарове милосрђа‘, или према једном другом преводу, да ’дају милостињу‘ (Лука 12:33, Бакотић). Међутим, Исус је упозорио да то не би требало јавно истицати јер би се тада славио онај ко даје, а не Бог. „Кад дајеш дарове милосрђа“, рекао је, „не труби пред собом, као што то раде лицемери у синагогама и на улицама, да их славе људи“ (Матеј 6:1-4). Примењујући ово упозорење, рани хришћани су пазили да се не би јавно истицали попут лицемерних религиозних вођа свог времена па су лично помагали или давали поклоне онима који су били у оскудици.

На пример, у Луки 8:1-3 читамо да су Марија Магдалена, Јована, Сусана и друге жене на неупадљив начин користиле  ’своју имовину‘ да би служиле Исусу и његовим апостолима. Ти људи нису били сиромашни. Ипак, они су напустили свој посао како би се потпуно усредсредили на службу (Матеј 4:18-22; Лука 5:27, 28). Тиме што су им помагале да испуне задатак који им је Бог доделио, ове жене су заправо славиле Бога. Бог је за узврат показао своје цењење тиме што је у Библији за све будуће генерације сачувао извештај о њиховом великодушном милосрђу (Пословице 19:17; Јеврејима 6:10).

Дорка је још једна добра жена која је „обиловала добрим делима и даровима милосрђа“. Она је у приморском граду Јопи шила одећу за удовице које су биле у оскудици. Не знамо тачно да ли је она и куповала материјал или је само бесплатно шила. Било како било, због њених добрих дела заволеле су је удовице којима је помагала, као и Бог, који је милосрдно благословио њену спремност (Дела апостолска 9:36-41).

Важан је исправан мотив

Шта је мотивисало ове особе да дају? Мотив је био нешто више од саосећања подстакнутог усрдном молбом за помоћ. Они су осећали личну моралну обавезу да сваки дан ураде оно што могу како би помогли онима који су били сиромашни, болесни, у невољи, или другим тешкоћама (Пословице 3:27, 28; Јаков 2:15, 16). Ова врста давања се допада Богу. Такво давање је првенствено мотивисано дубоком љубављу према Богу и жељом да опонашамо његову милосрдну и великодушну личност (Матеј 5:44, 45; Јаков 1:17).

Апостол Јован је истакао овај важан аспект давања када је питао: „Ко год има средства овог света која су потребна за живот и види да му је брат у потреби, а ипак пред њим затвори врата своје нежне самилости, како љубав према Богу остаје у њему?“ (1. Јованова 3:17). Одговор је очигледан. Божја љубав покреће људе да буду милосрдни. Бог цени и награђује оне који, попут њега, показују великодушност (Пословице 22:9; 2. Коринћанима 9:6-11). Да ли данас видимо такву врсту великодушности? Размотри шта се недавно догодило у једној скупштини Јеховиних сведока.

Дом једне старије хришћанке требало је хитно поправити. Она је живела сама и није имала породицу да јој помогне. Годинама је њен дом био на располагању за хришћанске састанке, и често је позивала на оброк све који су хтели да дођу (Дела апостолска 16:14, 15, 40). Када су видели њену невољу, чланови скупштине су се удружили да јој помогну. Неки су дали новац, док су други били спремни да раде. Током неколико викенда, добровољци су поставили нови кров, направили ново купатило, омалтерисали и окречили цело приземље и поставили нове кухињске елементе. Тиме не само да су биле задовољене  њене потребе већ је то зближило скупштину и, као један пример правог хришћанског давања, оставило је утисак на комшије.

Постоји тако много начина на које ми лично можемо помагати другима. Можемо ли издвојити време за дечака или девојчицу без оца? Можемо ли ићи у куповину или сашити нешто за неку старију удовицу коју познајемо? Можемо ли припремити оброк или материјално помоћи некоме ко је сиромашан? Да бисмо пружили помоћ не морамо бити богати. Апостол Павле је написао: „Ако најпре постоји спремност, она је нарочито прихватљива по ономе што неко има, а не по ономе што нема“ (2. Коринћанима 8:12). Међутим, да ли је овакво лично, директно давање једина врста давања коју ће Бог благословити? Не, није.

Организована помоћ

Понекад лични напори нису довољни. У ствари, Исус и његови апостоли су имали заједничку касу за сиромашне, и прихватали су прилоге од милосрдних људи на које су наилазили у служби (Јован 12:6; 13:29). Слично томе, скупштине у првом веку су сакупљале прилоге када се појавила потреба и организовале помоћ на широј основи (Дела апостолска 2:44, 45; 6:1-3; 1. Тимотеју 5:9, 10).

До једне такве ситуације је дошло око 55. н. е. Скупштине у Јуди су биле у оскудици, што је можда било последица једне велике глади која их је пре тога задесила (Дела апостолска 11:27-30). Будући да је апостол Павле увек бринуо за сиромашне, затражио је помоћ чак и од скупштина у Македонији. Лично је организовао сакупљање прилога и расподелио их је уз помоћ људи које су скупштине препоручиле (1. Коринћанима 16:1-4; Галатима 2:10). Он није био плаћен за помоћ коју је пружио, а ни они који су били укључени у ту акцију (2. Коринћанима 8:20, 21).

Данас су Јеховини сведоци исто тако спремни да помогну када се догоди нека катастрофа. На пример, током лета 2001. жестоке олује су проузроковале велике поплаве у Хјустону (Тексас, САД). Укупно је било оштећено 723 куће Сведока, од којих многе поприлично. Одмах је формиран одбор за пружање помоћи којег су сачињавале способне хришћанске старешине како би се процениле појединачне потребе и расподелио прикупљени новац за помоћ локалним Сведоцима у борби против те недаће и за поправку домова. Сав рад су обавили спремни добровољци из оближњих скупштина. Једна Сведокиња је била толико захвална за помоћ коју је добила да је примљени новац од осигуравајућег друштва за поправку свог дома одмах дала у фонд за помоћ другима.

 Међутим, када се ради о хуманитарним организацијама, треба да будемо опрезни када процењујемо многе апеле које нам упућују. Неке од тих организација троше много новца на административно особље или на рекламе којима подстичу људе да дају, због чега само мали део сакупљеног новца иде за оно што је предвиђено. Пословице 14:15 наводе: „Луд све верује што му се говори, ал’ паметан пази на своје кораке.“ Дакле, мудро је пажљиво испитати чињенице.

Давање које доноси највише добра

Постоји врста давања која је још важнија од давања у хуманитарне сврхе. Исус је алудирао на то када је један богати млади поглавар питао шта треба да ради да би добио вечни живот. Исус му је рекао: „Иди и продај своје имање и дај сиромашнима и имаћеш благо на небу, па дођи и буди мој следбеник“ (Матеј 19:16-22). Запази да Исус није само рекао: ’Дај сиромашнима и добићеш вечни живот.‘ Уместо тога, додао је: ’Дођи и буди мој следбеник.‘ Другим речима, иако је похвално и корисно давати у хуманитарне сврхе, бити хришћански ученик укључује више од тога.

Исус је пре свега био заинтересован да помаже другима у духовном погледу. Кратко пре своје смрти, он је рекао Пилату: „Ја сам се зато родио и зато сам дошао на свет, да сведочим за истину“ (Јован 18:37). Док је пружао пример у показивању бриге за сиромашне, лечењу болесних и обезбеђивању хране за гладне, Исус је првенствено обучавао своје ученике да проповедају (Матеј 10:7, 8). У ствари, међу последњим упутствима које им је дао била је и заповест: „Идите дакле и стварајте ученике од људи из свих нација“ (Матеј 28:19, 20).

Наравно, проповедање неће решити све светске проблеме. Ипак, преношење добре вести о Божјем Краљевству свим врстама људи слави Бога јер се проповедањем извршава Божја воља и отвара пут ка вечним благословима за оне који прихватају божанску поруку (Јован 17:3; 1. Тимотеју 2:3, 4). Зашто не би следећи пут када ти дођу Јеховини сведоци саслушао оно што имају да кажу? Они долазе с једним духовним поклоном. И знају да је то најбољи поклон који ти могу дати.

[Слике на 6. страни]

На много начина можемо показати да бринемо за друге

[Слика на 7. страни]

Када проповедамо добру вест то се допада Богу и отвара пут ка вечним благословима