Животна прича

Неупоредива радост!

ИСПРИЧАО РЕЏИНАЛД ВОЛВОРК

„Не постоји ништа на овом свету што би могло да се упореди с радостима које смо имали док смо као мисионари пуновремено служили Јехови!“ Ову белешку сам пронашао међу дневницима и писмима моје жене, кратко након њене смрти у мају 1994.

ДОК размишљам о Ајрининим речима, у мисли ми навиру сећања на 37 срећних, испуњених година које смо као мисионари провели у Перуу. Уживали смо у драгоценој хришћанској сарадњи све време откако смо се венчали у децембру 1942. — и мислим да је добро да баш одатле започнем своју причу.

Ајрин је одрасла као Јеховин сведок у Ливерпулу у Енглеској. Била је једна од три ћерке. Током Првог светског рата, изгубила је оца. Касније се њена мајка удала за Винтона Фрејзера, и добили су сина Сиднија. Непосредно пре Другог светског рата, породица се преселила у Бонгор у северном Велсу, где се 1939. Ајрин крстила. Сидни се крстио годину дана раније, тако да су Ајрин и он заједно служили као пионири — пуновремени јеванђелизатори — дуж северне обале Велса, од Бонгора до Карнарвона и на острву Англси.

У то време сам био у скупштини Ранкорн, неких 20 километара југоисточно од Ливерпула, где сам служио као, како то данас зовемо, председавајући надгледник. Ајрин ми је пришла на једном покрајинском састанку и замолила ме за неко подручје на ком би могла да проповеда, пошто је требало да остане код своје сестре Вере која се удала и преселила у Ранкорн. Ајрин и ја  смо се лепо слагали током две седмице које је провела с нама и после тога сам је више пута посетио у Бонгору. Колико сам само био срећан када је једног викенда Ајрин пристала да се уда за мене!

У недељу сам се вратио кући и одмах почео да правим планове за наше венчање, али у уторак ми је стигао телеграм. „Жао ми је што ће те овај телеграм повредити“, гласио је. „Отказујем наше венчање. Послала сам ти писмо.“ Био сам запрепашћен. Шта је могло да се догоди?

Њено писмо је стигло следећег дана. Написала ми је да иде у Хорсфорт у Јоркширу да пионири с Хилдом Паџет. a Објаснила је да се годину дана раније ставила на располагање да, уколико буде замољена, служи тамо где је већа потреба. Написала је: „То је било као завет Јехови и осећам да то морам испунити јер сам му то обећала пре него што сам тебе упознала.“ Иако сам био тужан, веома сам се дивио њеној беспрекорности и послао сам јој телеграм: „Иди. Ја ћу те чекати.“

Док је била у Јоркширу, Ајрин је била кажњена на три месеца затвора због тога што је савесно одбијала да подупре рат. Али, годину и по дана касније, у децембру 1942, венчали смо се.

Моје детињство

Године 1919, моја мајка је купила комплет Студија Писма. b Иако никада раније није читала књиге, што је и мој отац тада приметио, мајка је била одлучна да уз Библију пажљиво проучи ове књиге. Проучила их је и 1920. се крстила.

Мој отац није био строг и није спречавао моју мајку да ради шта жели, а то је укључивало да њихово четворо деце — моје две сестре, Гвен и Ајви; мог брата Алека и мене — васпитава у складу са истином. Стенли Роџерс и други верни Сведоци из Ливерпула путовали су у Ранкорн да би држали библијска предавања и ускоро је тамо основана нова скупштина. Заједно с том скупштином, наша породица је духовно напредовала.

Гвен је одлазила у англиканску цркву и припремала се за обред кризме, али је престала чим је уз мајку почела да проучава Библију. Када нам је у посету дошао свештеник како би сазнао зашто више не долази у цркву, наишао је на море питања која уопште није очекивао. Гвен га је питала које је значење Господове молитве а на крају му је објаснила њено значење! Разговор је закључила тако што је цитирала 1. Коринћанима 10:21, стављајући му до знања да не жели више ’да једе с два стола‘. Док је излазио из куће, свештеник је рекао да ће се молити за Гвен и да ће се вратити да јој одговори на питања, али то никада није учинио. Убрзо након крштења, Гвен је постала пуновремени јеванђелизатор.

Наша скупштина је била за пример јер су у њој бринули о младима. Сећам се једног предавања које је одржао један гостујући старешина када сам имао седам година. После састанка ми је пришао да попричамо. Рекао сам му да сам читао о Аврахаму и о томе како је покушао да принесе на жртву свог сина Исака. „Попни се на подијум и испричај ми све што знаш о томе“, рекао ми је. Како сам само био узбуђен што сам могао да станем тамо и одржим своје прво „јавно предавање“!

Крстио сам се 1931. када сам имао 15 година. Исте те године је моја мајка умрла, а ја сам напустио школу да бих постао шегрт код електричара. Године 1936, у служби су се пуштали снимљени библијски говори и једна старија сестра је охрабрила мог брата и мене да се ангажујемо у овој грани службе. Тако смо Алек и ја отишли у Ливерпул да купимо бицикл и да набавимо приколицу на којој бисмо вукли фонограф. Звучник смо поставили на врх два метра високе цеви, коју смо после употребе могли  да склопимо, а налазила се на задњем делу приколице. Мајстор нам је рекао да никада раније није направио ништа слично, али добро је функционисало! Са одушевљењем смо обрадили своје подручје и били смо захвални за охрабрење које нам је пружила она старија сестра и за све предности које су нам биле поверене.

Други светски рат — време испита

Док су се надвијали облаци рата, Стенли Роџерс и ја смо ревно најављивали јавно предавање „Суочи се с чињеницама“, које је 11. септембра 1938. било одржано у лондонском Ројал Алберт Холу. Касније сам учествовао у дистрибуисању овог говора у облику брошурице, заједно с брошурицом Фашизам или слобода, која је објављена следеће године. Обе брошурице су јасно изложиле тоталитарне тежње Хитлерове Немачке. До тада сам већ постао веома познат у Ранкорну по својој јавној служби због чега су ме други поштовали. Заиста, касније ми је користило то што сам увек био у првим редовима у погледу теократских активности.

Предузеће за које сам радио уговорило је посао да уради електричарске радове у једној новој фабрици у предграђу. Када сам сазнао да ће то бити фабрика за производњу ратног оружја, јасно сам ставио до знања да не желим да радим тамо. Иако послодавци нису били задовољни, мој пословођа је био на мојој страни и добио сам друго радно место. Касније сам сазнао да је имао тетку која је такође била Јеховин сведок.

Један колега ме је веома охрабрио када је рекао: „Ништа друго нисмо ни очекивали од тебе Реџ, с обзиром да се тим библијским делом бавиш већ толико много година.“ Ипак, морао сам да будем на опрезу, јер су многе колеге хтеле да ми направе проблеме.

У јуну 1940, суд у Ливерпулу је усвојио моју изјаву о приговору савести, под условом да наставим да радим као електричар. Наравно, то ми је омогућило да наставим са својом хришћанском службом.

У пуновременој служби

Како се рат ближио крају, одлучио сам да напустим посао и придружим се Ајрин у пуновременој служби. Године 1946, направио сам пет метара дугу приколицу која је постала наш дом. Наредне године били смо замољени да се преселимо у Елвестон, једно мало место у Глостерширу. Затим смо пионирили у древном граду Сајренстеру и у граду Бат. Године 1951, позван сам да као путујући надгледник посећујем скупштине у јужном Велсу, али после мање од две године, били смо на путу за Библијску школу Гилеад Watchtower-а како бисмо се обучили за мисионаре.

 Двадесет први разред одржан је у Саут Ленсингу, у северном делу државе Њујорк и добили смо дипломе 1953. на конгресу Друштво новог света који је био одржан у Њујорку. Ни Ајрин ни ја нисмо знали која ће нам бити додела све до дана дипломирања. Колико смо само били узбуђени када смо сазнали да је наше одредиште био Перу. Зашто смо били тако узбуђени? Зато што су Сидни Фрејзер, Ајринин полубрат, и његова жена Маргарет служили у подружници у Лими већ више од годину дана након што су дипломирали у 19. разреду Гилеада!

Док смо чекали на визе, провели смо неко време радећи у бруклинском Бетелу, али ускоро смо били на путу за Лиму. Прва од наших десет мисионарских додела била је Каљао, главна перуанска лука, западно од Лиме. Иако смо научили нешто мало шпанског језика, ни Ајрин ни ја нисмо могли да разговарамо на том језику. Како ћемо обављати своје дело?

Изазови и предности проповедања

У Гилеаду су нам рекли да мајка не даје часове језика својој беби. Уместо тога, беба учи док јој мајка говори. Дакле, савет који су нам дали био је: „Почните да проповедате одмах, а језик ћете научити од људи. Они ће вам помоћи.“ Док сам се напрезао да схватим суштину овог новог језика, замислите како сам се осећао када сам две седмице након нашег доласка наименован за председавајућег надгледника скупштине Каљао! Отишао сам код Сиднија Фрејзера, али је његов савет био исти као и савет који смо добили у Гилеаду — стопи се са скупштином и с људима на свом подручју. Одлучио сам да послушам овај савет.

Једне суботе ујутру, отишао сам у радњу једног столара. „Морам да радим свој посао“, рекао је, „али молим вас седите, па да разговарамо.“ Рекао сам му да ћу то урадити под једним условом: „Молим вас да ме исправите када погрешим. Нећу се увредити.“ Насмејао се и пристао. Посећивао сам га двапут седмично и открио да је то одличан начин да се добро упознам са својим новим језиком, баш као што су ми раније рекли.

Сасвим случајно, у Ики, нашој другој мисионарској додели, срео сам другог столара и објаснио му какав сам договор имао у Каљау. Сложио се да ми на сличан начин помогне, тако да сам све лакше и лакше савладавао шпански језик, иако ми је требало три године да овладам њиме. Овај човек је увек био веома запослен, али сам успео да водим библијски студиј тако што сам читао Писмо и објашњавао му значење стихова. Када сам једном приликом отишао код њега, његов послодавац ми је рекао да је добио други посао у Лими. Након неког времена, када смо Ајрин и ја отишли у Лиму на конгрес, поново сам га срео. Колико сам само био узбуђен када сам сазнао да је потражио Сведоке да би наставио свој студиј, и да су он и цела његова породица постали предане Јеховине слуге!

У једној скупштини смо сазнали да један млади пар живи невенчано, а да су упркос томе обоје били крштени. Када смо разговарали с њима о библијским начелима у вези с тим, одлучили су да озаконе своју заједницу, што би им омогућило да се поново крсте као Сведоци. Одвео сам их у општину да региструју свој брак. Али онда се појавио проблем јер су имали четворо деце која такође нису била уписана у матичну књигу рођених, а то је законска обавеза. Наравно, питали смо се шта ће градоначелник одлучити. „Због тога што су се ови добри људи, ваши пријатељи Јеховини сведоци, постарали да будете законски венчани“, рекао је градоначелник, „нећу против вас покретати судски поступак и без новчане надокнаде уписаћу вашу децу у матичну књигу рођених.“ Колико смо само били захвални, с обзиром да је то била сиромашна породица и свака новчана казна била би велики терет за њих!

Касније нас је посетио Алберт Д. Шродер из бруклинске централе Јеховиних сведока и препоручио нам да нови мисионарски дом буде саграђен у другом делу Лиме. Тако смо се Ајрин и ја с још две сестре, Франсес и Елизабет Гуд из Сједињених Држава, и једним брачним паром из Канаде преселили у област Сан Борха. Тамо смо имали много благослова и за две или три године  основана је још једна напредна скупштина.

Док смо служили у Хуанкају, планинском градићу који се налазио на висини од преко 3 000 метара, придружили смо се скупштини од 80 Сведока. Тамо сам био укључен у градњу друге Дворане Краљевства у овој земљи. Био сам наименован за правног заступника Јеховиних сведока, с обзиром да смо три пута морали да идемо на суд да бисмо утврдили своја законска права за земљу коју смо купили. Таквим радом, заједно са обимним делом стварања ученика у ком су учествовали многи верни мисионари током тих раних година, постављен је добар темељ за изврстан пораст који сада видимо у Перуу — од 283 Сведока 1953, до преко 83 000 данас.

Тужан растанак

Имали смо дивно друштво мисионара у свим мисионарским домовима, у којима сам често имао предност да служим као надгледник дома. Сваког понедељка ујутру састајали смо се да се договоримо око активности за предстојећу седмицу и да расподелимо дужности око дома. Као што смо сви увидели, најважније је било проповедање и то смо сви имали на уму док смо сложно радили. Драго ми је да ни у једном дому никада нисмо имали неки већи неспоразум.

Наша последња додела била је Брења, још једно предграђе Лиме. У тамошњој скупштини пуној љубави било је 70 Сведока. Број објавитеља је убрзо нарастао на више од 100 и у Паломинији је оформљена нова скупштина. Тада се Ајрин разболела. Најпре сам приметио да повремено није могла да се сети шта је рекла и да је понекад заборављала како да стигне кући. Иако је имала одличну медицинску негу, њено стање се постепено погоршавало.

Нажалост, 1990. године сам морао да организујем наш повратак у Енглеску где нас је моја сестра Ајви љубазно примила у свој дом. Четири године касније, у својој 81. години, Ајрин је умрла. Ја сам наставио с пуновременом службом, служећи као старешина у једној од три скупштине у мом родном граду. С времена на време, такође отпутујем у Манчестер да охрабрим тамошњу групу на шпанском језику.

Недавно ми се десило нешто заиста дирљиво. Пре неколико деценија сам помоћу фонографа станарима пуштао петоминутне говоре. Још увек ми је пред очима слика једне ученице која је стајала на вратима иза своје мајке и слушала поруку.

Ова девојчица се касније одселила у Канаду, а њена пријатељица која још увек живи у Ранкорну, и која је сада Сведок, остала је у контакту с њом. Недавно је написала да су је две Сведокиње посетиле и да су користиле изразе који су неочекивано дозвали у сећање оно што је чула током оног петоминутног снимка. Пошто је препознала звук истине, постала је предани Јеховин слуга и замолила је да каже младићу који је дошао у дом њене мајке пре више од 60 година, колико је само захвална! Заиста, никада не знамо на који начин ће семе истине пустити корен и изнићи (Проповедник 11:6).

Да, с великом захвалношћу размишљам о свом животу који сам провео у Јеховиној драгоценој служби. Још од свог предања 1931, никада нисам пропустио ниједан конгрес Јеховиног народа. Иако Ајрин и ја нисмо имали деце, срећан сам што имам преко 150 духовних синова и кћери који служе нашем небеском Оцу, Јехови. Као што је моја вољена жена написала, наше предности заиста су биле неупоредива радост.

[Фусноте]

[Слика на 24. страни]

Мајка, почетком 1900-их

[Слика на странама странама 24, 25]

Лево: Хилда Паџет, ја, Ајрин и Џојс Роули у Лидсу, у Енглеској, 1940.

[Слика на 25. страни]

Изнад: Ајрин и ја испред наше приколице

[Слика на 27. страни]

Док најављујем јавно предавање у Кардифу, у Велсу, 1952.