Људи скромног порекла преводе Библију

ГОДИНЕ 1835, Хенри Нот, зидар из Енглеске, и Џон Дејвис из Велса, који је радио код једног трговца, завршили су један огроман пројекат. Након више од 30 година мукотрпног рада, завршили су превод целе Библије на тахићански језик. С каквим изазовима су се сусретала ова два човека скромног порекла и који су били резултати њиховог труда мотивисаног љубављу?

„Велико буђење“

У другој половини 18. века, чланови протестантског покрета под називом Велико буђење, или једноставно Буђење, проповедали су на сеоским пијацама и у оближњим рудницима и фабрикама у Британији. Њихов циљ је био да дођу до људи из радничке класе. Проповедници покрета Буђење су са одушевљењем подупирали дистрибуисање Библије.

Оснивач тог покрета, баптиста по имену Вилијам Кери, допринео је томе да се 1795. године оснује Лондонско мисионарско друштво. То Друштво је обучавало људе који су били вољни да уче домородачке језике и да служе као мисионари у јужнопацифичкој области. Циљ ових мисионара био је да проповедају Јеванђеље на језику локалног становништва.

Острво Тахити, које је откривено непосредно пре тога, постало је прво мисионарско поље Друштва. Члановима Буђења су сва острва у том подручју изгледала као ’мрачна места‘ где је владало паганство, и сматрали су их пољима спремним за жетву.

Људи скромног порекла дорасли задатку

Да би обавили жетву, око 30 журно одабраних и неспремних мисионара укрцало се на Даф, брод који је Друштво купило. У једном извештају стоји да су међу њима били „четворица заређених пастора [без редовне обуке], шесторица тесара, двојица обућара, двојица зидара, двојица ткача, двојица кројача, по један магационер, седлар, кућни слуга, баштован, лекар, ковач, бачвар, произвођач памука, шеширџија, произвођач платна, столар, пет жена и троје деце“.

Једина помоћ за упознавање са изворним библијским језицима која је овим мисионарима  стајала на располагању био је један грчко-енглески речник и једна Библија с хебрејским речником. Током седам месеци проведених на мору, мисионари су научили неке тахићанске речи које су записали они који су пре њих били на Тахитију, углавном побуњеници с брода Баунти. Коначно је Даф стигао на Тахити, и мисионари су се искрцали 7. марта 1797. Па ипак, у року од годину дана, већина њих се обесхрабрила и вратила кући. Остала су само седморица мисионара.

Међу том седморицом налазио се и бивши зидар Хенри Нот, који је имао само 23 године. Судећи по првим писмима која је написао, имао је само основно образовање. Ипак, од самог почетка је доказао да је имао дара за учење тахићанског језика. Описан је као искрен, миран и пријатан човек.

Године 1801, Нот је изабран да држи часове тахићанског језика деветорици новопридошлих мисионара. Међу њима је био и 28-годишњи Велшанин Џон Дејвис, који се показао као способан ученик и вредан радник благе нарави и племенита духа. Њих двојица су убрзо одлучили да преведу Библију на тахићански језик.

Изузетно тежак задатак

Ипак, показало се да је превођење на тахићански језик изузетно тежак задатак, јер тај језик није имао писмо. Мисионари су комплетан језик морали да науче само слушањем. Нису имали ни речник ни граматику тог језика. Звукови који настају при издисању ваздуха и који су прекидани праскавим сугласницима, бројни узастопни самогласници (чак и до пет у једној јединој речи) и ретки сугласници, доводили су мисионаре до очаја. „Многе речи се састоје искључиво од самогласника, од којих се сваки засебно изговара“, јадали су се. Признали су да нису били у стању да „довољно јасно чују речи“. Чак су мислили да чују гласове који и не постоје!

Да ствари буду још горе, с времена на време су неке речи у тахићанском језику биле забрањене за употребу и зато су морале бити замењене. Синоними су стварали додатну главобољу. На тахићанском језику је за реч „молитва“ постојало више од 70 израза. Синтакса, која је потпуно различита од енглеске, била је још један изазов. Мало по мало, упркос проблемима, мисионари су саставили списак речи који ће 50 година касније Дејвис објавити у облику речника с 10 000 речи.

Писати на тахићанском језику је такође био изазов. Мисионари су покушали да ураде то користећи стандардизовани енглески правопис. Ипак, употреба латиничног писма није се поклапала с тахићанским гласовима. Из тога су проистекле бескрајне расправе о фонетици и правопису. С обзиром да су мисионари били први у Јужним морима који су један усмени језик претворили у писану форму, често би састављали нове правописе. Нису ни слутили да ће њихов рад у будућности служити као основа за многе јужнопацифичке језике.

Мало помоћи, много сналажљивости

Преводиоци су на располагању имали само неколико књига. Друштво им је наложило да као основни текст користе Textus Receptus и King James Version. Нот је од Друштва затражио да му пошаље још речника на хебрејском и грчком језику, као и Библије на ова два језика. Није познато да ли их је и добио. Што се Дејвиса тиче, он је од пријатеља из Велса добио неке научне књиге. Записи показују да је, ако ништа друго, имао бар грчки речник, Библију на хебрејском, Нови завет на грчком и Септуагинту.

У међувремену, проповедничка активност ових мисионара и даље је била без резултата. Иако су мисионари на Тахитију били већ 12 година, ниједан од локалних становника се није крстио. На крају, непрестани грађански ратови су  присилили све мисионаре осим одлучног Нота да побегну у Аустралију. Неко време он је био једини мисионар на Виндвордовим острвима која се налазе у архипелагу Друштвених острва, али је с краљем Помареом II морао да побегне на оближње острво Моореа.

Међутим, то га није спречило да настави с превођењем, а Дејвис му се придружио након што је две године провео у Аустралији. У међувремену, Нот је почео да проучава грчки и хебрејски и овладао је тим језицима. Зато је почео да преводи на тахићански језик неке делове Хебрејских списа. Изабрао је делове Библије са извештајима који би домороцима били блиски.

Док је тесно сарађивао с Дејвисом, Нот је почео да преводи Јеванђеље по Луки, које је завршио у септембру 1814. Он је састављао превод који је на тахићанском звучао природно, а Дејвис је проверавао да ли је тај превод у складу са изворним текстовима. Године 1817, краљ Помаре II је желео да лично он одштампа прву страницу Јеванђеља по Луки. То је и урадио на једној малој ручној преси коју су мисионари донели на Моореу. Прича о тахићанском преводу Библије не би била комплетна ако се не би споменуо један верни Тахићанин по имену Туахине, који је годинама остао с мисионарима и помогао им да схвате чак и нијансе тахићанског језика.

Превод је завршен

Године 1819, након шест година напорног рада, преведена су Јеванђеља, Дела апостолска и Псалми. Штампарска преса коју су донели новопридошли мисионари олакшала је штампање и дистрибуисање ових библијских књига.

Уследио је период интензивног рада на превођењу, коректури и ревизији. Након 28 година проведених на Тахитију, Нот се 1825. разболео и Друштво му је дозволило да се врати у Енглеску. Срећом, превод Грчких списа је до тада већ био скоро завршен. Остатак Библије је наставио да преводи док је пловио за Енглеску. Нот се вратио на Тахити 1827. Осам година касније, у децембру 1835, оставио је перо. Након више од 30 година мукотрпног рада, преведена је цела Библија.

Године 1836, Нот је отпутовао у Енглеску како би у Лондону одштампао целу Библију на тахићанском језику. Одушевљени Нот је 8. јуна 1838. краљици Викторији уручио прву Библију на тахићанском језику. Сасвим разумљиво, био је то веома узбудљив тренутак за бившег зидара који се 40 година раније укрцао на Даф и који се стопио с тахићанском културом како би довршио овај  огроман задатак, којем је посветио читав живот.

Два месеца касније, Нот је кренуо назад према Јужном Пацифику са 27 сандука у којима се налазило првих 3 000 примерака целе Библије на тахићанском језику. Када се зауставио у Сиднеју, опет се разболео, али је одбио да се одвоји од драгоцених сандука. Након што је оздравио, 1840. је стигао на Тахити, где је становништво, у жељи да дође до примерка Библије на тахићанском језику, извршило прави јуриш на његов товар. Нот је умро на Тахитију у мају 1844, у старости од 70 година.

Далекосежни утицај

Ипак, Нотово дело је надживело свог творца. Његов превод је имао далекосежан утицај на полинежанске језике. Тиме што су саставили тахићански језик у писани облик, мисионари су га сачували. Један књижевник је изјавио: „Нот је очувао класичну граматику тахићанског језика. Да би особа научила тахићански језик у свој његовој чистоти, увек ће морати да се обрати Библији.“ Неуморан рад ових преводилаца сачувао је хиљаде речи од заборава. Цео век касније, један писац је рекао: „Нотов изванредан превод Библије је ремек-дело тахићанског језика — сви се слажу с тим.“

Ово важно дело не само да је користило Тахићанима већ је такође поставило темељ за друге преводе на јужнопацифичким језицима. На пример, као узор су га користили преводиоци с Кукових острва и Самое. „Ја сам у суштини следио г. Нота, чији сам превод пажљиво проучио“, изјавио је један преводилац. Постоји извештај да је неки други преводилац, док је ’преводио један од Давидових псалама на самоански, имао пред собом и енглеско и тахићанско издање хебрејског Псалтира‘.

У складу с примером чланова Буђења из Енглеске, мисионари на Тахитију су одушевљено унапређивали писменост. У ствари, ова Библија је више од једног века била једина књига доступна тахићанском становништву. Зато је и постала битан део тахићанске културе.

Једно од најзначајнијих обележја Библије Nott Version јесте то што се Божје име у Хебрејским и Грчким списима појављује на бројним местима. Као резултат тога, данас је на Тахитију и његовим острвима Јеховино име опште познато. Чак се појављује и на неким протестантским црквама. Па ипак, Божје име се сада повезује првенствено с Јеховиним сведоцима и њиховом ревном проповедничком активношћу у којој они много користе Библију на тахићанском језику коју су превели Нот и његови сарадници. Напоран рад преводилаца, међу које спада и Хенри Нот, подсећа нас на то колико треба да будемо захвални што је данас Божја Реч лако доступна скоро целом човечанству.

[Слике на 26. страни]

Први преводи Библије на тахићанском језику, 1815. Појављује се Јеховино име

Хенри Нот (1774-1844), први који је превео Библију на тахићански језик

[Извори]

Библија на тахићанском језику: Copyright the British Library (3070.a.32); Хенри Нот и писмо: Collection du Musée de Tahiti et de ses Îles, Punauia, Tahiti; катехизам: With permission of the London Missionary Society Papers, Alexander Turnbull Library, Wellington, New Zealand

[Слика на 28. страни]

Двојезични тахићански и велшки катехизам из 1801. где се појављује Божје име

[Извор]

With permission of the London Missionary Society Papers, Alexander Turnbull Library, Wellington, New Zealand

[Слика на 29. страни]

Avec la permission du Pasteur Teoroi Firipa

[Извор]

Јеховино име на протестантској цркви на острву Хуахин (Француска Полинезија)