Зашто не можемо живети сами

„Двојица вреде више него један... ако падну, [’ако један од њих падне‘, NW ] друг ће подигнути друга свога“ (краљ Соломон).

СОЛОМОН, краљ древног Израела, изјавио је: „Двојица вреде више него један, јер добијају добру плату за свој труд. Јер ако падну, [’ако један од њих падне‘, NW] друг ће подигнути друга свога, а тешко ономе који је сам и падне, и нема друга да га подигне!“ (Проповедник 4:9, 10). На тај начин, овај мудри човек који је посматрао понашање људи истиче колико нам је потребно друштво и колико је важно да се не изолујемо. Међутим, то није било мишљење само неког човека. Соломонову изјаву је надахнуо Бог и та изјава је плод Божје мудрости.

Није мудро изоловати се. Људи су потребни једни другима. Други људи нам могу бити ослонац и могу нам пружити потребну помоћ. Једна библијска пословица каже: „Онај ко се изолује ићи ће за својим себичним жељама; буниће се против сваке практичне мудрости“ (Пословице 18:1, NW). Зато не изненађује што социолози охрабрују људе да се придруже некој групи и да се интересују за друге.

Међу препорукама које даје за оживљавање друштвеног живота, професор Роберт Патнам помиње „јачање утицаја вере у Бога“. Јеховини сведоци представљају истакнут пример у овом погледу зато што они имају заштиту у скупштинама које су попут породица, а које постоје широм света. У складу с речима апостола Петра, они ’имају љубав према целој заједници браће‘, која се с пуно поштовања ’боји Бога‘ (1. Петрова 2:17). Осим тога, Сведоци избегавају изоловање и последице које то оставља зато што су, захваљујући многим изграђујућим активностима које су повезане с правим обожавањем, укључени у помагање својим ближњима да спознају истину која се налази у Божјој Речи Библији (2. Тимотеју 2:15).

Љубав и дружење су променили њихов живот

Јеховини сведоци сачињавају једну уједињену заједницу у којој сваки члан игра важну улогу. Рецимо, осмотри пример Мигела, Фројлана и Алме Рут, три члана једне латиноамеричке породице. Они су рођени с једним коштаним обољењем због ког су остали патуљастог раста. Све троје су везани за инвалидска колица. Како је то што су се дружили са Сведоцима утицало на њихов живот?

 Мигел коментарише: „Пролазио сам кроз кризе, али мој живот се променио када сам почео да се дружим с Јеховиним народом. Веома је опасно изоловати се. То што сам се сваке седмице дружио са суверницима на хришћанским састанцима много ми је помогло да пронађем задовољство и радост.“

Алма Рут додаје: „Дешавало ми се да западнем у тешку депресију; била сам врло тужна. Међутим, како сам почела да учим о Јехови, тако сам почела да схватам да могу имати близак однос с њим. То је постало нешто највредније у мом животу. Породица нам пружа снажну подршку и то нас још више зближава.“

Мигелов отац је с пуно љубави учио Мигела да чита и пише. Затим је Мигел поучавао Фројлана и Алму Рут. То је било изузетно важно за њихову духовност. „То што смо научили да читамо много нам је помогло, зато што захваљујући читању Библије и на Библији темељених публикација можемо да се духовно хранимо“, каже Алма Рут.

Мигел сада служи као хришћански старешина. Фројлан је девет пута прочитао Библију. Алма Рут је проширила своју службу Јехови тако што од 1996. служи као пионир, то јест пуновремени објавитељ Краљевства. Она каже: „Овај циљ сам постигла захваљујући Јеховином благослову. Моје драге духовне сестре ми не помажу само да проповедам већ и да поучавам тако што водим 11 библијских студија које сам започела.“

Још један леп пример нам пружа Емилија, која је због повреде ногу и кичме у једној несрећи везана за инвалидска колица. Јеховини сведоци из града Мексика су с њом проучавали Библију и она се крстила 1996. Емилија каже: „Пре него што сам упознала истину, желела сам да извршим самоубиство; нисам желела да живим. Осећала сам огромну празнину и плакала сам дан и ноћ. Међутим, када сам почела да се дружим с Јеховиним народом, осетила сам љубав браће и сестара. Храбри ме то што се лично интересују за мене. Један од старешина ми је као брат или отац. Он и неке слуге помоћници ме у мојим инвалидским колицима гурају на састанке и у проповедање.“

Хосе, који се 1992. крстио као Јеховин сведок, живи сам. Има 70 година и у пензији је од 1990. Хосе је често био депресиван, али након што му је један Сведок  проповедао, одмах је почео да долази на хришћанске састанке. Свидело му се то што је тамо чуо и видео. На пример, запазио је да међу браћом влада пријатељство и осетио је да им је заиста стало до њега. Старешине и слуге помоћници из његове скупштине сада брину о њему (Филипљанима 1:1; 1. Петрова 5:2). Такви суверници су „помоћ која јача“ (Колошанима 4:11). Они га воде код лекара, посећују га и били су уз њега приликом четири операције које је имао. Он каже: „Они брину за мене. Права су ми породица. Уживам у њиховом друштву.“

Права срећа је у давању

Непосредно пре него што је краљ Соломон рекао да „двојица вреде више него један“, он је говорио о томе колико је бескорисно када особа сву своју енергију усмери на стицање материјалног богатства (Проповедник 4:7-9). То је управо оно за чим данас многи жудно теже, чак и поред тога што то подразумева жртвовање међуљудских односа како унутар тако и изван породице.

Тај дух похлепе и себичности многе је навео да се изолују. То им није донело ни срећу, а ни задовољство у животу зато што су фрустрација и безнађе уобичајени међу људима који подлегну том духу. Насупрот томе, малопре наведена искуства показују који добри резултати проистичу из дружења са особама које служе Јехови и које су мотивисане љубављу према њему и ближњима. Редовно присуствовање хришћанским састанцима, подршка и брига сухришћана, и ревно учешће у служби били су важни фактори који су помогли тим особама да савладају негативна осећања која су повезана са изолованошћу (Пословице 17:17; Јеврејима 10:24, 25).

Пошто зависимо једни од других, сасвим је природно што осећамо задовољство када радимо нешто за друге. Алберт Ајнштајн, човек чији је рад користио другима, рекао је: „Вредност једног човека... не треба мерити по ономе што прима већ по ономе што даје.“ Ова изјава је у складу са следећим речима нашег Господа Исуса Христа: „Више има среће у давању, него у примању“ (Дела апостолска 20:35). Стога, премда је добро примати љубав, веома је здраво и показивати је према другима.

Један путујући надгледник који годинама посећује скупштине да би пружао духовну помоћ и који помаже у изградњи места за састајање за хришћане који имају ограничена новчана средства, своја осећања изражава на следећи начин: „Радост коју осећам док служим браћи и цењење које они показују покреће ме да и даље тражим прилике да им помогнем. Установио сам да је показивање личног занимања за друге кључ за срећу. Сем тога, знам да ми старешине треба да будемо ’као заклон од ветра... као потоци живе воде у пресухој земљи, као сенка од велике стене у земљи зажареној‘“ (Исаија 32:2).

Како је лепо живети заједно!

Несумњиво је да дружење са онима који служе Јехови доноси много користи и истинску срећу. „Гле“, ускликнуо је псалмиста, „како је добро и како је дивно кад браћа живе заједно у јединству!“ (Псалам  133:1, NW). Пример Мигела, Фројлана и Алме Рут показује да је породично јединство један врло важан фактор у међусобном помагању. Какав је само благослов бити уједињен с другима у правом обожавању! Након што је дао савет хришћанским супрузима и супругама, апостол Петар је написао: „На крају, будите сви сложних мисли, показујте саосећање, имајте братску наклоност, будите нежно самилосни, понизни у мислима“ (1. Петрова 3:8).

Право пријатељство доноси много користи, како емоционалних тако и духовних. Обраћајући се суверницима, апостол Павле их је подстакао: „Говорите утешно депресивним душама, пружајте подршку слабима, будите дуготрпљиви са свима... стално [се] трудите да чините добро једни другима и свима осталима“ (1. Солуњанима 5:14, 15).

Стога, тражи конкретне начине да чиниш добро другима. ’Чини добро свима, а нарочито онима који су ти сродни по вери‘ зато што ће то дати прави смисао твом животу и пружиће ти истинско задовољство и радост (Галатима 6:9, 10). Исусов ученик Јаков је написао: „Ако су брат или сестра голи и немају храну потребну за тај дан, а неко од вас им каже: ’Идите с миром, грејте се и добро се наједите‘, али им не дате оно што им је потребно за тело, од какве је то користи?“ (Јаков 2:15, 16). Одговор на ово питање је очигледан. Ми треба да ’гледамо с личним занимањем не само на своје сопствене интересе него и на интересе других‘ (Филипљанима 2:4).

Осим помагања другима у материјалном погледу када постоји нека посебна потреба за тим или када дође до неке катастрофе, Јеховини сведоци свесрдно помажу ближњима на један врло важан начин — тако што проповедају добру вест о Божјем Краљевству (Матеј 24:14). У објављивању ове поруке наде и утехе учествује више од 6 000 000 Сведока и њихово учешће у томе доказује да су искрено и с пуно љубави заинтересовани за друге. Међутим, пружање помоћи на темељу Светог писма помаже да се задовољи још једна људска потреба. Која?

Задовољавање важне потребе

Да бисмо били заиста срећни, потребно је да имамо исправан однос с Богом. У погледу овога је речено: „Чињеница да је човек, на сваком месту и у свако време, од самог свог почетка па све до данашњих дана, осећао потребу да се обрати нечему за шта је веровао да је више и моћније од њега, показује да је религија нешто што нам је урођено и да наука треба да је призна... Треба да осећамо страхопоштовање и дивљење према свеопштој потрази за врховним бићем и према вери у њега“ (Man Does Not Stand Alone, од Кресија Морисона).

Исус Христ је изјавио: „Срећни су они који су свесни својих духовних потреба“ (Матеј 5:3). За људе није добро када су дуго изоловани од других. Међутим, далеко је озбиљније ако се изолујемо од нашег Створитеља (Откривење 4:11). Стицање и примењивање ’правог спознања о Богу‘ треба да буде важан део нашег живота (Пословице 2:1-5, NW). Заиста, треба да будемо одлучни да задовољимо своје духовне потребе, јер не можемо живети сами и бити независни од Бога. Срећан и заиста испуњен живот зависи од доброг односа с Јеховом, ’Свевишњим над целом земљом‘ (Псалам 83:19).

[Слика на 5. страни]

Мигел: „Пролазио сам кроз кризе, али мој живот се променио када сам почео да се дружим с Јеховиним народом“

[Слика на 5. страни]

Алма Рут: „Како сам почела да учим о Јехови, тако сам почела да схватам да могу имати близак однос с њим“

[Слика на 6. страни]

Емилија: „Пре него што сам упознала истину... осећала сам огромну празнину“

[Слика на 7. страни]

Дружење с правим обожаваоцима помаже нам да задовољимо своје духовне потребе