„Две жене су покуцале на наша врата“

„БИЛО је то две године након смрти наше ћеркице, чији губитак нам је донео велику жалост.“ Тако започиње једно писмо објављено у новинама Le Progrès, које излазе у Сент-Етјену, у Француској.

„Мелиса је имала три месеца и боловала је од ужасног поремећаја који се назива тризомија хромозома 18. Човек се никада сасвим не опорави од једне трагедије која изгледа тако неправедно. Иако смо одрасли у католичкој породици, били смо опседнути мишљу: ’Боже, ако постојиш, зашто дозвољаваш да се овакве ствари дешавају?‘“ Очигледно је да је мајка која је написала ово писмо била веома потресена и да се осећала беспомоћно. Она у писму даље каже:

„Убрзо након тога, две жене су покуцале на наша врата. Одмах сам препознала да су то Јеховини сведоци. Намеравала сам да их учтиво одбијем, али онда сам запазила брошуру коју су нудиле. Говорила је о томе зашто Бог допушта патњу. Зато сам одлучила да их позовем унутра, с намером да побијем њихове аргументе. Када је реч о патњи, сматрала сам да је моја породица заиста пуно пропатила, и доста нам је било фраза попут оне: ’Бог дао, Бог узео.‘ Сведокиње су остале нешто дуже од сат времена. Слушале су ме с дубоким саосећањем, а када су одлазиле, ја сам се осећала много боље и зато сам пристала да ме поново посете. То је било пре две године. Нисам постала Јеховин сведок, али сам почела да проучавам Библију с њима и посећујем њихове састанке кад год могу.“