Животна прича

Јехова увек брине за нас

ИСПРИЧАЛА ЕНЕЛЕСИ МЗАНГА

Било је то 1972. године. Десеторица младих мушкараца, чланови Савеза омладине Малавија, провалили су у нашу кућу, зграбили ме и одвукли до оближњег поља шећерне трске. Тамо су ме претукли и оставили, јер су мислили да сам мртва.

Много Јеховиних сведока из Малавија претрпело је жестоке нападе попут овог. Зашто су их прогањали? Шта им је помогло да истрају? Молим вас, дозволите ми да вам испричам искуство моје породице.

РОЂЕНА сам 31. децембра 1921. године у једној побожној породици. Мој отац је био пастор Централне презбитеријанске цркве у Африци. Одрасла сам у Нкоми, једном градићу у близини Лилонгвеа, престонице Малавија. Са 15 година сам се удала за Емаса Мзангу.

Једнога дана нас је посетио пријатељ мог оца, који је такође био пастор. Он је приметио да близу нас живе Јеховини сведоци и упозорио нас је да је боље да немамо ништа с њима. Рекао нам је да су Сведоци демонизирани и да и нас могу почети опседати демони ако не будемо пажљиви. Ми смо се толико уплашили због тога да смо се преселили у друго село, где је Емас пронашао посао трговца. Ипак, убрзо смо сазнали да у близини наше нове куће такође живе Јеховини сведоци!

Међутим, врло брзо је Емаса његова дубока љубав према Библији покренула да разговара с једним Сведоком. Након што је добио уверљиве одговоре на многа питања која је поставио, Емас је пристао  да проучава Библију с тим Сведоком. У почетку је библијски студиј вођен у продавници где је Емас радио, али касније се студиј сваке седмице одржавао у нашој кући. Сваки пут кад би Јеховини сведоци дошли, ја бих одлазила од куће, јер сам их се плашила. Упркос томе, Емас је наставио да проучава Библију. У априлу 1951, неких шест месеци након што је почео да проучава, Емас се крстио. Међутим, није ми рекао ништа о томе, јер се бојао да ће то окончати наш брак.

Тешке седмице

Ипак, једнога дана, моја пријатељица Елен Кадзалеро ми је рекла да се мој муж крстио као Јеховин сведок. Киптела сам од беса! Од тог дана, престала сам да разговарам с њим и да му припремам храну. Такође сам престала да му доносим и загревам воду за купање — што се према нашим обичајима сматра дужношћу жене.

Након што је три седмице трпео такво моје понашање, Емас ме је љубазно замолио да разговарам с њим и тада ми је рекао зашто је одлучио да постане Сведок. Прочитао ми је и објаснио неколико стихова, између осталих и 1. Коринћанима 9:16. То ме је дубоко дирнуло и осећала сам да и ја треба да проповедам добру вест. Зато сам одлучила да почнем да проучавам Библију с Јеховиним сведоцима. Те исте вечери, на велико задовољство мог вољеног мужа, спремила сам му укусан оброк.

Сведочење породици и пријатељима

Када су наши родитељи чули да смо повезани с Јеховиним сведоцима, оштро су нам се супротставили. Чланови моје породице су нам написали писмо у ком су нам саопштили да не желе да их више посећујемо. Њихова реакција нас је растужила, па ипак, веровали смо у Исусово обећање да ћемо добити много духовне браће и сестара, и очева и мајки (Матеј 19:29).

Брзо сам напредовала и крстила сам се у августу 1951. године, само три и по месеца после мог мужа. Желела сам да сведочим својој пријатељици Елен. На моју радост, она је пристала да проучава Библију са мном. Елен се крстила у мају 1952. и тако постала моја духовна сестра, што је ојачало наше пријатељство. И данас смо најбоље пријатељице.

Емас је 1954. године наименован да посећује скупштине као покрајински надгледник. У то време смо већ имали шесторо деце. Тада би путујући надгледници који су имали породицу једне седмице посетили неку скупштину, а наредне седмице би остајали код куће са својом женом и децом. Међутим, Емас је увек водио рачуна о томе да га ја заменим на породичном библијском студију када он није код куће. Трудили смо се да деца уживају у студију. Такође смо са уверењем које долази из срца говорили о својој љубави према Јехови и према истини из његове Речи, и учествовали смо у служби заједно као породица. Овакво духовно васпитање ојачало је веру наше деце и опремило их је за прогонство с којим ћемо се касније суочити.

Почиње религиозно прогонство

Малави је 1964. године постао независна држава. Када су званичници владајуће партије сазнали за наш неутралан став у вези с политиком, покушали су да нас присиле да купимо партијске књижице. a Пошто смо Емас и ја одбили да то урадимо, чланови Савеза омладине су уништили нашу њиву кукуруза — наш основни извор хране за предстојећу годину. Док су секли кукуруз, певали су: „Свима који одбију да  купе књижицу Камузуа [председника Банде], термити ће појести зелени кукуруз и ти људи ће плакати за њим.“ Ипак, иако смо изгубили свој извор хране, нисмо очајавали. Осећали смо да Јехова брине о нама. Он нас је с пуно љубави јачао (Филипљанима 4:12, 13).

Касно једне ноћи у августу 1964, била сам код куће сама с децом. Спавали смо, али мене је пробудило певање које се чуло у даљини. То су били чланови Гулевамкулуа, једног застрашујућег тајног друштва племенских плесача који су нападали људе и претварали се да су духови мртвих предака. Савез омладине је послао Гулевамкулу да нас нападне. Брзо сам пробудила децу, и пре него што су нападачи стигли до наше куће, ми смо побегли у жбуње.

С места на ком смо се сакрили видели смо јако светло. Чланови Гулевамкулуа су запалили нашу кућу, чији је кров био покривен сламом. Спаљена је до темеља, заједно са свим што смо имали. Док су се нападачи удаљавали од згаришта које је остало на месту наше куће, чули смо их како говоре: „Запалили смо лепу ватру за тог Сведока, да се загреје.“ Како смо били захвални Јехови што смо умакли на сигурно место! Истина, они су уништили сву нашу имовину, али нису уништили нашу одлучност да се поуздамо у Јехову, а не у човека (Псалам 118:8).

Сазнали смо да је Гулевамкулу на сличан ужасан начин напао још пет породица Јеховиних сведока које су живеле на нашем подручју. Како смо само били срећни и захвални када су нам браћа из оближњих скупштина прискочила у помоћ! Они су поново изградили наше куће и снабдели нас храном за неколико седмица.

Прогонство постаје све жешће

У септембру 1967, у земљи је спроведена кампања чији је циљ био да се сакупе сви Јеховини сведоци. Да би нас пронашли, немилосрдни и насилни млади људи — чланови Савеза омладине и Пионири Малавија, наоружани мачетама — тражили су Сведоке од куће до куће. Када су их пронашли, нудили су им да купе политичке партијске књижице.

Кад су стигли до наше куће, питали су нас да ли имамо партијску књижицу. Рекла сам: „Не, нисам је купила. Нећу ни сада да је купим, а не намеравам то да урадим ни у будућности.“ Тада су зграбили мог мужа и мене и одвели нас у локалну полицијску станицу, не дозволивши нам да ишта понесемо са собом. Када су се наша млађа деца вратила из школе, нису нас затекла код куће, па су се веома забринула. Срећом, наш старији син Данијел вратио се кући убрзо након њих и од једног комшије је сазнао шта се десило. Сместа се са својом млађом браћом и сестрама упутио ка полицијској станици. Стигли су баш кад нас је полиција укрцавала у камионе да би нас одвела у Лилонгве. И деца су пошла с нама.

У Лилонгвеу, у полицијској станици, били смо изведени пред преки суд. Полицајци су нас питали: „Хоћете ли и даље бити Јеховини сведоци?“ Одговорили смо: „Да!“, иако је овај одговор аутоматски значио да ћемо бити осуђени на седам година затвора. За „вође“ у организацији, казна је била 14 година.

Након што смо провели ноћ без одмора и хране, полиција нас је одвела у затвор у Маули. Тамо су ћелије биле толико препуне да чак ни на поду нисмо могли наћи место за спавање! Уместо тоалета, користила се само једна кофа на сваку препуну ћелију. Оброци које смо добијали били су оскудни и лоше припремљени. Након две седмице, затворски службеници су схватили да смо ми мирољубиви људи и дозволили су нам да користимо затворско двориште које је служило за вежбање. Сад када смо сви били заједно, сваки дан смо имали прилике да охрабрујемо једни друге и да дамо добро сведочанство другим затвореницима. Били смо изненађени када смо, након отприлике три месеца проведена у затвору, били ослобођени због међународног притиска који је вршен на владу Малавија.

 Полицајци су нас пожуривали да се вратимо својим кућама, али су нам такође рекли да су Јеховини сведоци забрањени у Малавију. Ова забрана је трајала од 20. октобра 1967. до 12. августа 1993 — скоро 26 година. То су биле тешке године, али уз Јеховину помоћ смо успели да останемо потпуно неутрални.

Гоњени као животиње

У октобру 1972, једна владина одредба је изазвала нови талас насилног прогонства. По тој одредби, требало је да сви Јеховини сведоци буду отпуштени с посла и да сви Сведоци који живе на селима буду отерани из својих кућа. Сведоци су били гоњени као животиње.

У то време, један млади хришћански брат је дошао у нашу кућу с хитном поруком за Емаса, која је гласила: ’Савез омладине кује заверу да ти одруби главу, стави је на колац и однесе локалним вођама.‘ Емас је брзо побегао од куће, али се најпре побринуо да и ми кренемо за њим што је пре могуће. Брзо сам послала децу од куће. Онда, баш кад сам и ја пошла, појавила су се десеторица чланова Савеза омладине који су тражили Емаса. Провалили су у нашу кућу, али су тада видели да је Емас отишао. Пуни гнева, одвукли су ме до оближњег поља шећерне трске, где су ме шутирали и тукли стабљикама шећерне трске. Тада су ме оставили мислећи да сам мртва. Када сам дошла к свести, отпузала сам до куће.

Те ноћи, под окриљем мрака, Емас је ризиковао свој живот како би дошао кући по мене. Када је видео да сам претучена, он и један наш пријатељ су ме нежно ставили у кола тог пријатеља. Тада смо се одвезли до куће једног брата у Лилонгвеу, где сам се полако опоравила од напада који сам доживела и Емас је почео да прави планове како да побегнемо из земље.

Избеглице које немају куда да оду

Наша ћерка Динеси и њен муж имали су камион носивости пет тона. Ангажовали су једног возача који је некад био члан Пионира Малавија, али је после почео да саосећа с нама због ситуације у којој смо се налазили. Он се понудио да помогне нама и другим Сведоцима. Неколико вечери је тај возач одлазио до уговорених места, где су се Сведоци крили, како би их повезао. Тада је обукао своју униформу коју је имао као Пионир Малавија и тако је могао да с пуним камионом прође кроз неколико полицијских барикада на путу. Он је много ризиковао да би помогао стотинама Сведока да пређу границу и оду у Замбију.

Замбијске власти су нас након неколико месеци вратиле у Малави, али ипак нисмо  могли да се вратимо у своје село. Сва имовина коју смо оставили била је покрадена. Чак су и металне кровне плоче с наше куће биле скинуте. Немајући сигурно место где бисмо могли да одемо, побегли смо у Мозамбик, у избеглички логор у Млангенију, где смо остали две и по године. Међутим, у јуну 1975, нова влада Мозамбика је затворила овај логор и присилила нас да се вратимо у Малави, где се за Јеховин народ ситуација није променила. Нисмо имали другог избора него да по други пут побегнемо у Замбију. Отишли смо у избеглички логор Чигумукире.

Два месеца касније, конвој аутобуса и војних камиона се паркирао дуж главног пута и стотине замбијских војника наоружаних до зуба упали су логор. Рекли су нам да су за нас саграђене лепе куће и да су нам они обезбедили превоз до њих. Знали смо да то није истина. Војници су почели да гурају људе у камионе и аутобусе и настала је паника. Почели су да својим аутоматским оружјем пуцају у ваздух, и на хиљаде браће и сестара се разбежало у страху.

Емас је у тој гужви случајно био оборен и изгажен, али један брат му је помогао да устане. Мислили смо да је то био почетак велике невоље. Све избеглице су потрчале назад према Малавију. Док смо још били у Замбији, стигли смо до једне реке и браћа су се поређала, формирајући тако неколико живих зидова како би помогла свима да безбедно прођу. Али, на другој страни реке су нас окружили замбијски војници и присилно нас вратили у Малави.

Кад смо се поново вратили у Малави, нисмо знали куда да идемо. Сазнали смо да су путем политичких митинга и новина људи били упозорени да припазе на „нова лица“ која стижу у њихова села, што се односило на Јеховине сведоке. Зато смо одлучили да одемо у главни град где не бисмо били толико упадљиви као у неком селу. Успели смо да изнајмимо малу кућу и Емас је наставио да у тајности посећује скупштине као путујући надгледник.

Присуствовање скупштинским састанцима

Шта нам је помогло да останемо верни? Скупштински састанци! У избегличким логорима у Мозамбику и Замбији слободно смо присуствовали састанцима који су се одржавали у једноставним Дворанама Краљевства, чији су кровови били покривени сламом. У Малавију је било опасно и тешко састајати се — па ипак, увек је било вредно труда. Да бисмо избегли да нас открију, обично смо одржавали састанке касно ноћу на удаљеним местима. Да наши скупови не би привукли пажњу, нисмо аплаудирали како бисмо изразили цењење за говор, него смо једноставно трљали руке.

Крштења су се обављала касно у ноћ. Наш син Абијуди се крстио у једној таквој прилици. Након говора за крштење, он и други кандидати су под окриљем мрака били одведени у мочварно подручје где је била ископана плитка рупа. Тамо су били крштени.

Наша мала кућа — скровиште

Током последњих година владине забране, наша кућа у Лилонгвеу била је коришћена као скровиште. Пошта и литература из подружнице у Замбији тајно је стизала у нашу кућу. Браћа која су служила као курири на бициклима долазили су у нашу кућу да узму пошиљку из Замбије и затим су преносили пошту и литературу до свих делова Малавија. Кула стражара је била танка зато што је била штампана на папиру на ком се обично штампа Библија. То је омогућило куририма да преносе два пута више часописа него што би могли пренети да су часописи били штампани на обичном папиру. Курири су такође разносили минијатурна издања Куле стражаре у којима су се налазили само студијски чланци. Ова минијатурна издања је било лако сакрити у џеп од кошуље јер су се састојала само од једног листа папира.

Ови курири су ризиковали своју слободу и живот кад су се возили бициклом кроз  шуму, понекад и ноћу, с картонским кутијама пуним забрањене литературе која је била натрпана на њиховим бициклима. Упркос томе што су наилазили на полицијске барикаде и друге опасности, они су преваљивали стотине километара по свакаквом времену да би духовну храну доставили својој браћи. Како су храбри били ови драги курири!

Јехова брине за удовице

У децембру 1992, док је као покрајински надгледник држао говор током једне посете, Емас је доживео шлог. Након тога више није могао да говори. После неког времена, доживео је и други шлог, због чега му се одузела једна страна тела. Емасу је било веома тешко да се бори с болешћу, али скупштина нам је пружила подршку пуну љубави, што је ублажило мој очај. Бринула сам о свом мужу код наше куће све док није умро новембра 1994, када је имао 76 година. Били смо у браку 57 година и Емас је доживео да забрана буде укинута. Још увек жалим јер сам изгубила свог верног животног сапутника.

Након што сам постала удовица, мој зет је преузео обавезу да се брине о мени, поред тога што се већ бринуо о својој жени и петоро деце. Нажалост, умро је после краће болести у августу 2000. године. Како ће моја ћерка обезбедити храну и смештај за нас? Поново сам се уверила да Јехова брине за нас и да је он заиста ’Отац сиротама [„дечацима без оца“, NW] и судија удовицама‘ (Псалам 68:6). Јехова је користио своје слуге на земљи како би нам обезбедио једну лепу нову кућу. Како се то десило? Када су браћа и сестре из наше скупштине видели у каквим се тешким околностима налазимо, саградила су нам кућу за само пет седмица! Браћа из других скупштина која су зидари дошла су да помогну. Љубав и доброта коју су сви ти Сведоци показали према нама одушевила нас је јер многи од њих немају тако добру кућу. То што је скупштина на овај начин показала љубав према нама било је лепо сведочанство за наш комшилук. Када падне ноћ и одем на спавање имам осећај као да сам у рају! Да, наша лепа, нова кућа је саграђена од цигала и малтера, али као што су многи рекли, то је кућа која је заиста саграђена с љубављу (Галатима 6:10).

Јехова и даље брине

Иако сам понекад била на ивици крајњег очајања, Јехова је увек био добар према мени. Од моје деветоро деце, седморо њих су још живи, и у мојој породици сада има 123 члана. Како сам захвална што велика већина њих верно служи Јехови!

Сада имам 82 године и испуњена сам радошћу кад видим шта је Божји дух постигао у Малавију. Пре четири године у Малавију је била само једна Дворана Краљевства, а сада их има више од 600. Сада имамо и нову подружницу у Лилонгвеу, и уживамо у томе што несметано добијамо духовну храну која нас јача. Заиста сам доживела испуњење Божјег обећања записаног у Исаији 54:17, где нам је засигурано: „Свако ће оружје против тебе тупо бити.“ С обзиром да иза себе имам више од 50 година службе Јехови, уверена сам да Он увек брине за нас, без обзира с каквим се искушењима суочавамо.

[Фуснота]

[Слика на 24. страни]

Мој муж Емас се крстио у априлу 1951.

[Слика на 26. страни]

Група храбрих курира

[Слика на 28. страни]

Кућа која је грађена с љубављу