Животна прича

Јехова ме је учио од младости

ИСПРИЧАО РИЧАРД АБРАХАМСОН

„Ти си мене, Боже, од младости моје учио, и до данас казујем чудеса твоја.“ Дозволите ми да вам објасним зашто ми ове речи из Псалма 71:17 посебно значе.

МОЈА мајка Фани Абрахамсон је 1924. дошла у контакт са Истраживачима Библије, како су се Јеховини сведоци тада називали. Ја сам имао само годину дана. Чим би мајка научила нове библијске истине, одмах би отишла до комшија и причала им о ономе што је научила, а томе је поучавала и мене и мог старијег брата и сестру. Пре него што сам научио да читам, она ми је помогла да запамтим многе библијске стихове о благословима које ће донети Божје Краљевство.

Крајем 1920-их, наша мала група Истраживача Библије у Ле Гранду у држави Орегон (САД), где сам се родио и одрастао, састојала се од неколико жена и деце. Иако смо били изоловани, једном или двапут годишње посећивале су нас путујуће слуге, познате као пилгрими. Они су држали охрабрујућа предавања, ишли с нама у службу од куће до куће и показивали љубазно занимање за децу. Неки од тих драгих особа били су Шилд Тутџин, Џин Орел и Џон Бут.

На конгресу у Колумбусу у Охају 1931. године, када су Истраживачи Библије усвојили име Јеховини сведоци, нико из наше групице није могао да присуствује. Али групе, како су се скупштине тада називале, и групице које због велике удаљености нису могле да присуствују овом конгресу, појединачно су се састале у  августу исте године да би усвојиле резолуцију о промени имена. И наша групица у Ле Гранду је учинила исто. Затим сам 1933. године, током кампање за дистрибуцију брошуре Криза, напамет научио једну библијску презентацију и први пут сведочио од куће до куће.

Током 1930-их почело је све веће противљење нашем делу. Да би изашле на крај с тим, групе су се поделиле у мање групе, које су одржавале мале скупове и учествовале једном или двапут годишње у проповедничким акцијама. На тим скуповима смо учили како да проповедамо и како да се с поштовањем опходимо према полицији када би интервенисала. Пошто су Сведоци редовно извођени пред полицијски или редовни суд, вежбали смо материјал с једног листа с упутствима под називом Судски поступак. Захваљујући томе били смо спремни да се суочимо с противљењем.

Први кораци у истини

Све више сам ценио библијску истину и имао све јачу наду у вечни живот на земљи под Божјим небеским Краљевством, о којој се говори у Библији. У то време се није стављао велики нагласак на крштење оних који нису имали наду да ће владати с Христом на небу (Откривење 5:10; 14:1, 3). Без обзира на то, речено ми је да могу да се крстим ако сам у срцу одлучио да вршим Јеховину вољу. То сам и учинио августа 1933.

Када сам имао 12 година, наставница је приметила да сам добар у јавном говорништву, па је наговарала моју мајку да ми обезбеде додатну обуку. Мајка је сматрала да ми то може помоћи да боље служим Јехови. Зато је часове платила тако што је годину дана прала веш наставници која ме је поучавала. Показало се да је ова обука била врло корисна за моју службу. Када сам имао 14 година, оболео сам од реуматске грознице, због чега више од годину дана нисам ишао у школу.

Године 1939, пуновремени слуга по имену Ворен Хеншел дошао је у наше подручје. a Он је био мој старији брат у духовном смислу, и заједно смо по цео дан ишли у службу на терену. Убрзо ми је помогао да започнем с феријалном пионирском службом, што је био један вид повремене пуновремене службе. Тог лета, наша групица је постала група. Ворен је био наименован за слугу групе, а ја за водитеља Студија Куле стражаре. Када је Ворен отишао да служи у Бетелу, то јест у међународној централи Јеховиних сведока у Бруклину у Њујорку, ја сам постао слуга групе.

Започињање с пуновременом службом

Све веће одговорности које сам имао као слуга групе још више су оснажиле моју жељу да започнем са сталном пуновременом службом, што сам и учинио по завршетку трећег разреда средње школе, када сам имао 17 година. Отац није делио наша религиозна веровања, али је био добар домаћин и човек од начела. Он је желео да наставим школовање на колеџу.  Ипак је рекао да могу да радим шта год изаберем све док се сам бринем за стан и храну. Тако сам започео с пионирском службом 1. септембра 1940.

Када сам одлазио од куће, мајка ми је прочитала Пословице 3:5, 6: „Свим се срцем својим уздај у Јехову а на своју мисао немој се ослањати. Познај га на свима путевима својим, и он ће ти стазе твоје уравнити.“ Потпуно поуздање у Јехову заиста ми је увек било од велике помоћи.

Убрзо сам се придружио Џоу и Маргарети Харт у служби у центру северног дела државе Вашингтон. Ово подручје је било разнолико — било је сточних фарми, фарми са овцама, индијанских резервата, као и многих градића и села. Пролећа 1941, додељен сам да служим као слуга групе у скупштини Венечи у Вашингтону.

На једном од наших конгреса у Вола Воли у Вашингтону, служио сам као редар, изражавајући добродошлицу онима који су долазили у дворану. Приметио сам да један млади брат безуспешно покушава да оспособи озвучење. Зато сам му предложио да преузме мој задатак, а ја да преузмем његов. Када се слуга области Алберт Хофман вратио и видео да сам напустио своје задужење, уз пријатељски осмех ми је објаснио колико је важно да останемо на свом задатку док не добијемо неки други. Још увек се сећам његовог савета.

У августу 1941, Јеховини сведоци су организовали велики конгрес у Сент Луису у Мисурију. Хартови су ставили цераду на задњи део камионета и поставили клупе. Нас деветоро пионира путовали смо у овом камионету 2 400 километара до Сент Луиса. Било нам је потребно око недељу дана у једном правцу. Према процени полиције, највећи број присутних на конгресу био је 115 000. Иако је присутних вероватно било мање од тог броја, у то време је у Сједињеним Државама сигурно било више од 65 000 Сведока. Овај конгрес је заиста био духовно изграђујућ.

Служба у бруклинском Бетелу

По повратку у Венечи, добио сам позив да се јавим у Бетел у Бруклину. Када сам стигао 27. октобра 1941, одвели су ме у канцеларију Натана Нора, надгледника штампарије. Он ми је љубазно објаснио како изгледа живот у Бетелу и нагласио да је близак однос с Јеховом пресудан за успешан живот на том месту. Затим су ме одвели у Одељење за отпрему, где сам припремао пакете с литературом за слање.

Џозеф Ратерфорд, који је предводио међу Јеховиним сведоцима, умро је 8. јануара 1942. Пет дана касније директори Друштва изабрали су брата Нора да преузме његове одговорности. Када је Ван Амбург, дугогодишњи благајник Друштва, саопштио ову вест бетелској породици, рекао је: „Сећам се када је Расел умро [1916] и када га је заменио Ратерфорд. Господ је наставио да усмерава и унапређује своје дело. Сада сам потпуно уверен да  ће ово дело наставити да напредује и с Натаном Нором као председником, јер је ово Господово дело а не човечје.“

Фебруара 1942, објављено је да ће започети „Напредни курс теократске службе“. Овај курс је замишљен тако да се обуче бетелски радници како би се побољшали у истраживању библијских тема, правилном припремању материјала и у његовом ефикасном излагању. Захваљујући својој ранијој обуци у јавном говорништву, брзо сам напредовао у овом програму.

Убрзо сам додељен у Службено одељење које је надгледало службу Сведока у Сједињеним Државама. Касније те исте године, одлучено је да се поново уведе програм којим је предвиђено да слуге посећују групе Сведока. С временом су ове путујуће слуге, тада познате као слуге братства, назване покрајински надгледници. Током лета 1942, у Бетелу је организован један курс ради обуке браће за овај вид службе и ја сам имао предност да будем међу онима који су примили ту обуку. Посебно се сећам брата Нора, који је био један од инструктора и који је нагласио следећу мисао: „Не покушавајте да угодите људима. На крају ћете завршити као неко ко никоме не може да угоди. Угодите Јехови и тада ћете угодити свима који воле Јехову.“

Путујуће дело је започело у октобру 1942. Неколико нас из Бетела учествовало је у том делу преко викенда, посећујући скупштине у Њујорку које су биле удаљене до 400 километара. Прегледали смо скупштинске извештаје о проповедничкој активности и присуствовању на састанцима, имали састанке са онима који брину о скупштинским одговорностима, одржали једно или два предавања и ишли у службу с локалним Сведоцима.

Године 1944, био сам међу онима који су из Службеног одељења послати у путујуће дело на шест месеци и служио сам у Делаверу, Мериленду, Пенсилванији и Вирџинији. Касније сам током неколико месеци посећивао скупштине у Конектикату, Масачусетсу и Род Ајленду. По повратку у Бетел, радио сам по неколико сати у канцеларији брата Нора и његовог секретара Милтона Хеншела, где сам се упознао с нашим делом које се обавља широм света. Такође сам по неколико сати радио у благајни под надзором Ван Амбурга и његовог помоћника Гранта Сјутера. Затим сам 1946. постао надгледник неколико одељења у Бетелу.

Велике промене у мом животу

Док сам служио у скупштинама током 1945. године, у Провиденсу на Род Ајленду упознао сам Џулију Чарноскес. Средином 1947. планирали смо брак. Веома сам волео бетелску службу, али у то време није било могуће довести брачног друга да служи у Бетелу. Тако сам јануара 1948. напустио Бетел, и Џулија (Џули) и ја смо се венчали. Нашао сам посао са скраћеним радним временом у једном супермаркету у Провиденсу и заједно смо започели с пионирском службом.

У септембру 1949. позван сам у покрајинску службу у северозападни Висконсин. Проповедање у углавном малим градовима и сеоским подручјима, где су се мештани махом бавили производњом млека и млечних прерађевина, била је велика промена за Џули и мене. Зиме су биле дуге и хладне, с пуно снега и температуром која је седмицама била испод 20 степени Целзијуса. Нисмо имали ауто. Међутим, увек би нас неко превезао до следеће скупштине.

На самом почетку моје покрајинске службе, имали смо покрајински састанак. Сећам се да сам све пажљиво проверавао да бих био сигуран да све функционише како треба, због чега су неки били мало нервозни. Зато ми је обласни надгледник Николас Ковалек љубазно објаснио да су локална браћа навикла да обављају послове на свој начин и да не морам да бринем о сваком детаљу. Овај савет ми још од онда помаже да успешно обављам многа задужења.

Године 1950. сам добио једну привремену доделу — да надгледам обезбеђивање  смештаја за делегате на првом од многих великих конгреса на Јенки стадиону у Њујорку. Овај конгрес, на ком су се окупили делегати из 67 земаља и с највећим бројем присутних од 123 707, био је узбудљив од почетка до самог краја! После конгреса, Џули и ја смо наставили с нашом путујућом службом. Били смо врло срећни у овој покрајинској служби. Међутим, сматрали смо да треба да се ставимо на располагање за неки вид пуновремене службе. Зато смо сваке године попуњавали молбе и за Бетел и за мисионарску службу. Онда смо 1952. године с радошћу примили позив да похађамо 20. разред Библијске школе Гилеад Watchtower-а, где смо се обучили за мисионарско дело.

Служба у иностранству

Након градуације 1953, наша додела била је Британија и обласна служба у јужној Енглеској. После мање од годину дана у овој служби, у којој смо Џули и ја неизмерно уживали, били смо изненађени када само добили позив да се преселимо у Данску. Тамо су била потребна нова браћа која ће надгледати подружницу. Пошто сам био у близини и био обучен за такав посао у Бруклину, послат сам да помогнем. Трајектом смо отпутовали до Холандије, а одатле возом до Копенхагена. Стигли смо 9. августа 1954.

Један од проблема с којим је требало изаћи на крај био је тај што је неколико браће на одговорним местима одбијало да прими упутства из централе у Бруклину. Поред тога, троје од њих четворо који су преводили наше публикације на дански језик напустило је Бетел и на крају прекинуло сваки контакт с Јеховиним  сведоцима. Али, Јехова је одговорио на наше молитве. Два пионира, Јирген и Ана Ларсен, који су радили као преводиоци по неколико сати, понудили су се да раде пуно радно време. Тако се превођење наших часописа на дански наставило, а да при том није изостало ниједно издање. Ларсенови су још увек у Бетелу у Данској, а Јирген је координатор Одбора подружнице.

Редовне посете брата Нора биле су током првих година прави извор охрабрења. Он би одвојио време да седне и разговара са сваким од нас и да нам прича искуства која су нам помогла да схватимо како можемо да решимо проблеме. Током једне посете 1955, одлучено је да се изгради нова подружница са штампаријом, где би се штампали часописи за Данску. Обезбеђено је земљиште у северном предграђу Копенхагена и до лета 1957. уселили смо се у новоизграђене објекте. Хари Џонсон, који тек што је стигао у Данску са својом супругом Карин после градуације у 26. разреду Гилеада, помогао нам је да оспособимо штампарију и пустимо је у рад.

Побољшали смо организовање великих конгреса у Данској, при чему је користило искуство које сам стекао док сам радио на организовању конгреса у Сједињеним Државама. Велики међународни конгрес у Копенхагену који је одржан 1961. угостио је делегате из више од 30 земаља. Највећи број присутних износио је 33 513. Године 1969. били смо домаћини, како се показало, највећег од свих конгреса одржаних у Скандинавији, с највећим бројем присутних од 42 073!

Године 1963, позван сам да похађам 38. разред Гилеада. То је био један обновљени десетомесечни курс посебно обликован за обуку браће која су служила у подружницама. Било је право задовољство поново се срести с бетелском породицом у Бруклину и извући користи из искустава оних који су годинама ту радили и бринули се о пословима у централи.

После овог курса, вратио сам се у Данску да бих и даље бринуо о одговорностима у тој земљи. Поред тога, имао сам предност да као зонски надгледник посећујем подружнице у западној и северној Европи и да храбрим браћу која служе у Бетелима и помогнем им да испуне своје одговорности. Недавно сам с тим циљем посетио подружнице у западној Африци и на Карипским острвима.

Крајем 1970-их, браћа из Данске су почела да траже локацију где би изградили још већи комплекс објеката за преводилачке и штампарске послове. Једно фино парче земљишта налазило се око 60 километара западно од Копенхагена. Заједно с другима, радио сам на пројектовању нових објеката и Џули и ја смо се унапред радовали животу с бетелском породицом у овом новом лепом дому. Међутим, није испало како смо се надали.

Повратак у Бруклин

Новембра 1980, Џули и ја смо позвани да служимо у бруклинском Бетелу, где смо стигли почетком јануара 1981. Тада смо имали скоро 60 година и пошто смо провели готово пола свог живота служећи с нашом драгом браћом и сестрама у Данској, није нам било лако да се вратимо у Сједињене Државе. Ипак, нисмо размишљали о томе где би радије били, већ смо покушали да се усредсредимо на наша нова задужења без обзира на изазове које су носила са собом.

Стигли смо у Бруклин и сместили се. Џули је додељена у књиговодство, где је радила сличан посао као у Данској. Ја сам  био додељен у Одељење за писање да би помагао око прављења распореда за израду наших публикација. Почетком 1980-их дошло је до промена у начину рада у Бруклину, пошто смо прешли с писаћих машина и слагања слова у врелом олову на компјутерску обраду и офсет штампу. Нисам знао ништа о компјутерима, али сам имао нешто знања о организацији посла и раду с људима.

Недуго после тога, било је потребно побољшати организацију у Уметничком одељењу пошто смо прешли на офсет штампу у боји и на употребу илустрација и слика у боји. Иако нисам имао искуства као уметник, могао сам да помогнем око организације. Тако сам имао предност да девет година надгледам то одељење.

Године 1992, добио сам задужење да помажем у Одбору за издавање при Водећем телу и био сам премештен у благајну. Ту и даље обављам послове који су везани за финансије Јеховиних сведока.

Служба од младости

Од ране младости и током 70 година предане службе, Јехова ме је стрпљиво поучавао преко своје Речи, Библије, и преко сусретљиве браће у његовој величанственој организацији. Радостан сам што сам више од 63 године у пуновременој служби, од којих преко 55 година служим са својом лојалном супругом Џули. Заиста осећам да ме је Јехова богато благословио.

Давне 1940. године, када сам напустио кућу да бих постао пионир, отац је исмејао ову моју одлуку и рекао: „Сине, када одлазиш од куће да би то радио, немој мислити да можеш да се вратиш и тражиш од мене било какву помоћ.“ Током свих ових година, никада нисам морао то да учиним. Јехова се великодушно бринуо за моје потребе, често преко сухришћана који су били спремни да помогну. Касније је мој отац стекао поштовање према нашем делу и чак напредовао у спознању библијске истине пре него што је умро 1972. године. Мајка, која је имала наду у небески живот, верно је служила Јехови све до своје смрти 1985, када је имала 102 године.

Иако се проблеми појављују и у пуновременој служби, Џули и ја никада нисмо размишљали о томе да напустимо своје доделе. Јехова нас је увек подржавао у овој одлуци. Чак и када су моји родитељи остарили и када им је требала помоћ, моја сестра Викторија Марлин се понудила да помогне и с пуно љубави се бринула о њима. Дубоко смо јој захвални за њену љубазну помоћ која нам је омогућила да наставимо с пуновременом службом.

Џули ме лојално подупире на свим нашим доделама, сматрајући то делом свог предања Јехови. Иако сада имам 80 година и неке здравствене проблеме, осећам да сам богато благословљен од Јехове. Налазим велико охрабрење у речима псалмисте, који је након што је рекао да га је Бог учио од његове младости, додао: ’Ни у старости мојој не остави ме, Боже, док не казујем силу твоју колену будућему‘ (Псалам 71:17, 18).

[Фуснота]

[Слика на 20. страни]

С мајком 1940, када сам почео да пионирим

[Слика на 21. страни]

С пионирима Џоом и Маргарет Харт

[Слика на 23. страни]

На дан нашег венчања, јануара 1948. године

[Слика на 25. страни]

С полазницима Гилеада, 1953. године. Слева надесно: Дон и Вирџинија Ворд, Гертројда Стегенга, Џули и ја

[Слика на 23. страни]

С Фредериком Францом и Натаном Нором у Копенхагену у Данској, 1961. године

[Слика на 25. страни]

Џули и ја, данас