Развијај дух давања

НИКО се не рађа с духом давања. Природна склоност малог детета је да задовољи своје жеље и потребе, и оно није свесно потреба оних који брину о њему. Међутим, дете с временом схвати да оно није центар света. Оно мора научити да узима у обзир и туђе потребе и мора научити не само да добија већ и да даје и дели. Дух давања треба развијати.

Дух давања немају сви они који нешто дају — па чак ни они који су врло дарежљиви. Неки прилажу новац у добротворне сврхе да би унапређивали сопствене интересе. Неки то раде да би побрали хвале од људи. Међутим, давање које практикују прави хришћани је другачије. Шта онда карактерише давање на које храбри Божја Реч? Одговор на ово питање добићемо ако накратко осмотримо какво су давање практиковали хришћани из првог века.

Примери хришћанског давања

Хришћанско давање које је описано у Библији у суштини је било ’дељење  с другима‘ којима је нешто стварно било потребно (Јеврејима 13:16; Римљанима 15:26). То није требало радити под присилом. Апостол Павле је написао: „Нека свако учини како је одлучио у свом срцу, не нерадо нити од морања, јер Бог воли веселог даваоца“ (2. Коринћанима 9:7). Сем тога, сврха давања није била да се неко истиче. Ананија и Сапфира су то урадили и због тога су скупо платили (Дела апостолска 5:1-10).

Потреба за давањем дошла је до изражаја 33. н. е. када су се многи Јевреји и прозелити из удаљених места окупили у Јерусалиму да би прославили Пентекост. Тамо су Исусови следбеници ’испуњени светим духом и почели су да говоре различитим језицима‘. Око њих се тада окупило велико мноштво људи пред којим је Петар одржао узбудљив говор о Исусу Христу. Касније су ти људи видели како су Петар и Јован код храмских врата излечили једног хромог човека и још једном су чули Петра како говори о Исусу и потреби за покајањем. Хиљаде људи се покајало и крстили су се као Христови следбеници (Дела апостолска, 2. и 3. поглавље).

Нови обраћеници су желели да остану у Јерусалиму и да од Исусових апостола науче још више. Међутим, како су апостоли успели да збрину потребе свих тих посетилаца? Библијски извештај нам каже: „Сви који су имали њиве или куће продавали су их и износ добијен продајом доносили и стављали пред ноге апостолима. Затим се свакоме делило колико је коме требало“ (Дела апостолска 4:33-35). Новоформирана скупштина у Јерусалиму заиста је имала дух давања!

Касније су и друге скупштине показале исти дух давања. На пример, хришћани из Македоније су и сами били сиромашни, али и поред тога су преко својих стварних могућности сакупили прилоге за сиромашну браћу у Јудеји (Римљанима 15:26; 2. Коринћанима 8:1-7). Скупштина у Филипима се нарочито истицала по томе што је пружала подршку Павловој служби (Филипљанима 4:15, 16). Скупштина у Јерусалиму је свакодневно делила храну сиромашним удовицама и апостоли су именовали седморицу способних људи да се старају да ниједна достојна удовица не буде превиђена (Дела апостолска 6:1-6).

Ране хришћанске скупштине су брзо притицале у помоћ чак и онда када су очекивана тешка времена. На пример, када је пророк Агав прорекао да ће наступити велика глад, ученици из скупштине у Сиријској Антиохији су ’према својим могућностима одлучили да послуже браћи која живе у Јудеји тако што ће им послати помоћ‘ (Дела апостолска 11:28, 29). Они су предвидели шта ће другима бити потребно и тиме су показали заиста изврстан дух!

Шта је прве хришћане подстакло да буду тако великодушни и пуни љубави? Како су они уопште стекли дух давања? Много тога можемо научити ако накратко осмотримо пример краља Давида.

Давидова великодушна подршка правом обожавању

Готово 500 година, ковчег савеза — свети ковчег који је представљао Јеховину присутност — није имао трајно боравиште. Док је Израел лутао по пустоши и касније када је ушао у Обећану земљу, тај ковчег се налазио у шатору од састанка који је био премештан с места на место. Краљ Давид је жарко желео да ковчег више не буде у шатору, већ да Јехови изгради одговарајући дом у којем би се налазио свети ковчег. Говорећи пророку Натану, Давид је рекао: „Гле, ја станујем у дому од кедрова дрвета, а ковчег је Јеховин под шатором“ (1. Летописа 17:1).

Међутим, Давид је био ратник. Зато је Јехова одлучио да Давидов син Соломон, који ће владати у миру, сагради храм у који ће бити смештен ковчег савеза (1. Летописа 22:7-10). Ово ипак није угушило Давидов дух давања. Он је окупио  много радника и прикупио је материјал који се користио приликом градње храма. Касније је рекао Соломону: „Припремио сам за дом Јеховин сто хиљада таланти злата, хиљаду пута хиљаду таланти сребра, а бакра и гвожђа толико да се не може ни измерити. Припремио сам и дрва и камена“ (1. Летописа 22:14). Све то му још увек није било довољно тако да је Давид приложио свог злата и сребра чија би данашња вредност износила више од милијарду евра. Штавише, и народни поглавари су дали великодушне прилоге (1. Летописа 29:3-9). Давид је очигледно био великодушан, то јест испољио је дух давања!

Шта је подстакло Давида да буде тако великодушан? Био је свестан да је све што је стекао било резултат Јеховиног благослова. У једној молитви је то и признао: „Из твоје руке долази, Јехова Боже, све ово благо што ти приправисмо за грађење дома имену твоме светоме, и све је твоје. Ја знам, Боже мој, да ти срца испитујеш, и да волиш оно што је праведно, а ја сам и принео све ове драговољне прилоге у чистоти срца свога,  и видео сам сад с радошћу народ твој који је овде сакупљен, како ти драговољно приноси прилоге своје“ (1. Летописа 29:16, 17). Давид је ценио свој однос с Јеховом. Разумео је да Богу треба да служи „оданим срцем, и душом спремном“ и у томе је налазио радост (1. Летописа 28:9). Исте те особине подстицале су и прве хришћане да испољавају дух давања.

Јехова — највећи Давалац

Јехова нам је најбољи пример особе која радо даје. Он има толико пуно љубави и толико је брижан да „даје да његово сунце излази и злима и добрима и да киша пада и на праведне и на неправедне“ (Матеј 5:45). Он целом човечанству даје „живот и дах и све“ (Дела апостолска 17:25). Заиста, како је ученик Јаков указао, „сваки добар дар и сваки савршен поклон одозго је, јер долази од Оца небеских светлости“ (Јаков 1:17).

Највећи дар који нам је Јехова дао представља то што је послао свог „јединорођеног Сина, да нико ко исказује веру у њега не буде уништен, него да има вечни живот“ (Јован 3:16). Нико не може да  тврди да заслужује тај дар „јер сви су сагрешили и не достижу Божју славу“ (Римљанима 3:23, 24; 1. Јованова 4:9, 10). На основу Христове откупнине и захваљујући њој добили смо тај ’неописиви бесплатни дар‘, то јест ’Божју ненадмашну незаслужену доброту‘ (2. Коринћанима 9:14, 15). Павле је ценио тај Божји дар и то га је подстакло да свој живот посвети ’давању темељног сведочанства за добру вест о Божјој незаслуженој доброти‘ (Дела апостолска 20:24). Он је увидео да је Божја воља да се „све врсте људи спасу и дођу до тачног спознања истине“ (1. Тимотеју 2:4).

То се данас постиже путем једног великог дела проповедања и поучавања које се одвија у 234 земље широм света. Исус је прорекао напредак овог дела када је рекао: „Ова добра вест о краљевству проповедаће се по целој настањеној земљи за сведочанство свим нацијама; и онда ће доћи крај“ (Матеј 24:14). Заиста, „у свим нацијама прво мора да се проповеда добра вест“ (Марко 13:10). Прошле године је више од шест милиона објавитеља добре вести провело 1 202 381 302 сата у том делу и водили су више од 5 300 000 библијских студија. С обзиром да су животи у опасности, ова поука је од пресудне важности (Римљанима 10:13-15; 1. Коринћанима 1:21).

Да би се онима који чезну за библијском истином пружила помоћ, сваке године се одштампа на милионе публикација — укључујући и Библије, књиге и брошуре. Сем тога, укупан тираж часописа Кула стражара и Пробудите се! премашује једну милијарду. Људи се одазивају на добру вест, због чега Јеховини сведоци граде све више Дворана Краљевства и Конгресних дворана, које служе као центри библијске поуке. Сваке године се организују Покрајински састанци, Дани посебног састанка и Обласни конгреси. Мисионари, путујући надгледници, старешине и слуге помоћници се исто тако непрекидно обучавају. Захвални смо Јехови за све што нам пружа преко ’верног и разборитог роба‘ (Матеј 24:45-47). Нема сумње да нам је стало да Јехови покажемо да смо му захвални због свега тога!

Показати захвалност Јехови

Као што је било приликом изградње храма и у случају излажења у сусрет потребама првих хришћанских скупштина, новац који је потребан за финансирање свега овога сакупља се искључиво путем добровољних прилога. Међутим, морамо задржати на уму да нико не може да обогати Јехову, Власника свега (1. Летописа 29:14; Агеј 2:8). Стога, прилозима показујемо да волимо Јехову и да желимо да пружамо подршку правом обожавању. Овакви изрази великодушности, каже Павле, представљају „израз захвалности Богу“ (2. Коринћанима 9:8-13). Јехова нас храбри на такво давање, зато што тиме показујемо да имамо исправан дух и да га волимо. Они који су великодушни и који се ослањају на Јехову добиће његов благослов и духовно ће напредовати (Поновљени закони 11:13-15; Пословице 3:9, 10; 11:25). Исус нас је уверио да ћемо због великодушности бити радосни када је рекао: „Више има среће у давању, него у примању“ (Дела апостолска 20:35).

Хришћани који имају дух давања не седе скрштених руку, чекајући да искрсне нека ситуација када је потребно нешто дати. Уместо тога, они траже прилике да ’чине добро свима, а нарочито онима који су им сродни по вери‘ (Галатима 6:10). Када је храбрио на великодушност попут Божје, Павле је написао: „Не заборављајте чинити добро и делити с другима, јер се таквим жртвама угађа Богу“ (Јеврејима 13:16). Јехова Бог је веома радостан када оно што имамо — време, снагу и материјална средства — користимо да бисмо помагали другима и да бисмо унапређивали чисто обожавање. Он заиста воли дух давања.

[Оквир⁄Слика на странама странама 28, 29]

Начини на који се неки одлучују да дају

ПРИЛОЗИ ЗА СВЕТСКО ДЕЛО

Многи одвоје на страну, то јест одреде извесну суму новца коју стављају у кутије за прилоге с натписом „Прилози за дело Краљевства (Матеј 24:14)“.

Сваког месеца скупштине прослеђују тај новац локалној подружници. Добровољне донације у новцу такође се могу послати директно локалној подружници или подружници која је надлежна за вашу земљу. Такође се може поклањати накит или друге драгоцености. Уз такве прилоге треба приложити кратко писмо у коме се наводи да је то непосредан поклон.

СПОРАЗУМ О УСЛОВНОЈ ДОНАЦИЈИ

Новац се може поверити Заједници уз посебан споразум по којем би се донација вратила донатору, уколико би он имао неку личну потребу. За даљње информације, молимо вас ступите у везу с подружницом у вашој земљи.

ПЛАНИРАЊЕ У ДОБРОТВОРНЕ СВРХЕ

Осим директних поклона у новцу и условних новчаних донација, постоје и други начини давања у корист службе за Краљевство широм света. У њих спадају:

Осигурање. Заједница може бити именована као корисник полисе животног осигурања или пензијског осигурања.

Банковни рачуни. Банковни рачуни, депозитне потврде или појединачни пензијски рачуни могу се депоновани поверити Заједници или се могу учинити наплативим у случају смрти, у складу с локалним банковним захтевима.

Вредносни папири и обвезнице. Вредносни папири и обвезнице могу се дати Заједници као директан дар.

Некретнине. Некретнине које се могу продати могу се поклонити Заједници, било као директан дар или уз задржавање права власништва донатора, који може доживотно да их користи. Контактирај с подружницом у својој земљи пре вршења преноса права власништва било какве некретнине.

Тестаменти и задужбине. Имовина или новац могу се завештати Заједници путем законски састављеног тестамента или Заједница може бити именована као корисник задужбине. Тестамент у корист религиозне организације може омогућити одређене пореске олакшице.

Они који су заинтересовани за било који од ових споразума о планирању у добротворне сврхе, треба да ступе у везу с локалном подружницом, или с подружницом која је надлежна за њихову земљу.

Јеховини сведоци — хришћанска верска заједница

П. Фах 173, 11 080 Београд

Телефони (011) 196-224 и 197-109

Зашто су први хришћани били великодушни?