Животна прича

„Како ћу вратити Јехови?“

ИСПРИЧАЛА МАРИЈА КЕРАСИНИС

Са својих 18 година била сам велико разочарање за родитеље, црна овца у породици и предмет подсмеха у селу. Да би сломили моју беспрекорност према Богу, преклињали су ме, присиљавали и претили — али без успеха. Била сам уверена да ће ми чврсто држање уз библијску истину донети духовне благослове. Када се осврнем на више од 50 година службе Јехови, могу само да потврдим псалмистине речи: „Како ћу вратити Јехови за сва добра што ми учини?“ (Псалам 116:12).

РОЂЕНА сам 1930. године у Ангелокастру, селу које се налази око 20 километара од луке Кенхреје на источној обали Коринтског земљоуза, где је у првом веку била основана скупштина правих хришћана (Дела апостолска 18:18; Римљанима 16:1).

Моја породица је водила миран живот. Отац је као председник месне заједнице био веома поштован. Ја сам била треће од петоро деце у породици. Родитељи су нас васпитали као одане чланове Грчке православне цркве. Одлазила сам на литургију сваке недеље. Исповедала сам се пред иконама, палила свеће у сеоским црквама и држала све постове. Често сам размишљала о томе да постанем монахиња. Па ипак, с временом сам постала прва у породици која је разочарала родитеље.

Библијска истина ме је дирнула

Када сам имала око 18 година, сазнала сам да Катина, сестра једног од мојих зетова која је живела у суседном селу, чита  публикације Јеховиних сведока и да је престала да иде у цркву. Веома сам се забринула због тога, па сам зато одлучила да јој помогнем да се врати ономе што је по мом мишљењу био прави пут. Зато, када је дошла код нас, побринула сам се да одем с њом у шетњу, с намером да свратимо код свештеника. Свештеник је разговор отпочео с бујицом увреда против Јеховиних сведока, називајући их јеретицима који су завели Катину. Дискусија се наставила и следеће три вечери. Катина је све његове тврдње побила чврстим доказима из Библије. На крају јој је свештеник рекао да би требало да једна тако лепа и паметна девојка као што је она ужива у својој младости док може, а да се за Бога интересује када остари.

Родитељима нисам ништа причала о том разговору, али следеће недеље нисам отишла у цркву. У подне је свештеник дошао право у нашу продавницу. Смислила сам изговор да сам морала да останем у продавници да помогнем оцу.

„Да ли је то прави разлог, или је та девојка утицала на тебе?“, питао ме је свештеник.

„Ти људи имају боља веровања него ми“, отворено сам му рекла.

Окренувши се према мом оцу, свештеник је рекао: „Господине Икономос, сместа избаците из куће своју рођаку; она представља велику опасност за вашу породицу.“

Породица се окреће против мене

Крајем 1940-их, грађански рат је беснео у Грчкој. Плашећи се да би ме герилци могли киднаповати, отац се побринуо да одем из села и да будем код моје сестре, која је живела у истом селу у ком и Катина. Тамо сам била два месеца, и за то време Катина ми је помогла да разумем шта Библија каже о многим темама. Разочарала сам се када сам сазнала да многе доктрине православне цркве нису у складу с Писмом. Схватила сам да Бог не прихвата обожавање које се врши преко икона, да многе религиозне традиције, као и обожавање крста, немају хришћанско порекло и да онај ко жели да угоди Богу мора да га обожава „духом и истином“ (Јован 4:23; Излазак 20:4, 5). Што је најважније, сазнала сам да Библија пружа светлу наду у вечни живот на земљи! Те драгоцене библијске истине биле су међу првим добрим стварима које сам добила од Јехове.

Моја сестра и њен муж приметили су да сам престала да се крстим пре оброка и да се молим пред иконама. Једне ноћи су ме њих двоје истукли. Сутрадан сам одлучила да одем од њих код своје тетке. Зет је обавестио мог оца о томе. Отац је убрзо дошао, сав у сузама, и молио ме да се предомислим. Зет је клекнуо преда мном тражећи опроштај, и ја сам му опростила. Да би се изгладила цела ситуација, замолили су ме да се вратим у цркву, али ја сам остала при своме.

Када сам се вратила у своје село, притисак се наставио. Ни на који начин нисам могла да будем у контакту с Катином, нити сам имала ишта од литературе, па чак ни Библију. Била сам тако срећна када је једна рођака покушала да ми помогне. Када је била у Коринту, срела је једну Сведокињу, и кад се вратила донела ми је књигу „Нека Бог буде истинит“ и један примерак Хришћанских грчких списа, што сам почела да читам у тајности.

Мој живот се изненада мења

Три године сам доживљавала снажно противљење. Нисам имала контакт ни са једним Сведоком и нисам добијала ништа од литературе. Међутим, мој живот ће се ускоро драстично променити, о чему тада нисам ни сањала.

Отац ми је рекао да морам да идем код ујака у Солун. Пре него што сам пошла за Солун, отишла сам у кројачку радњу у Коринту да бих сашила капут. Како сам се изненадила када сам видела да Катина ради у тој радњи! Биле смо тако срећне што смо се опет среле после толико  времена. Када смо излазиле из радње, среле смо једног веома пријатног младог човека који се бициклом враћао кући с посла. Звао се Харалампос. Када смо се након извесног времена боље упознали, одлучили смо да се венчамо. Такође сам се у то време, тачније 9. јануара 1952, крстила у знак предања Јехови.

Харалампос је већ био крштен. Он се такође суочавао с противљењем породице. Био је веома реван. Служио је као помоћник скупштинског слуге и водио је много библијских студија. Убрзо су и његова браћа прихватила истину, и сада скоро сви чланови њихових породица такође служе Јехови.

Мом оцу се Харалампос заиста допао, тако да се сложио да се ја удам за њега, али мајка се није лако помирила с тим. Упркос свему томе, Харалампос и ја смо се венчали 29. марта 1952. године. На наше венчање су дошли само мој старији брат и један рођак. Тада још нисам знала какав ће благослов Харалампос бити за мене — прави дар од Јехове! Као његов животни сапутник, могла сам да градим живот око службе Јехови.

Јачање наше браће

Харалампос и ја смо 1953. године одлучили да се преселимо у Атину. Пошто је желео да уради више у служби проповедања, Харалампос је оставио породично занимање и пронашао посао са скраћеним радним временом. Имали смо обичај да после подне заједно идемо у службу и водили смо многе библијске студије.

Пошто су власти наметнуле ограничења нашем делу, морали смо да будемо сналажљиви. На пример, одлучили смо да једну Кулу стражару ставимо у излог киоска у центру Атине у ком је мој муж радио. Један полицајац с високим чином рекао нам је да је тај часопис забрањен. Па ипак, питао је да ли би могао да добије један примерак да би се код службе безбедности распитао о часопису. Када га је особље службе безбедности уверило да је часопис законски дозвољен, вратио се да нам то каже. Чим су то чула друга браћа која су имала киоске, и они су почели да стављају примерке Куле стражаре у излоге. Један човек који је добио Кулу стражару из нашег киоска постао је Сведок, и сада служи као старешина.

Много смо се радовали и када је мој млађи брат упознао истину. Дошао је у Атину да би студирао на факултету трговачке морнарице, и ми смо га повели с нама на конгрес. Наши конгреси су се тада одржавали у тајности у шумама. Допало му се то што је чуо на конгресу, али је убрзо почео да путује трговачким бродовима. Када је био на једном путовању, доспео је у једну луку у Аргентини. Један мисионар се попео на њихов брод да би тамо проповедао, и мој брат је затражио часописе. Били смо пресрећни када смо од брата примили писмо у ком је стајало: „Пронашао сам истину. Ставите ме на листу претплатника за часописе.“ Данас он и његова породица верно служе Јехови.

Мој муж је 1958. године био позван да служи као путујући надгледник. Пошто је дело било забрањено, а околности веома тешке, путујући надгледници су обично служили без својих супруга. У октобру 1959. питали смо одговорну браћу из подружнице да ли бих и ја могла да му се  придружим. Они су то одобрили. Наша додела је обухватала посећивање и јачање скупштина у централној и северној Грчкој.

Није било лако путовати. Било је мало асфалтираних путева. Пошто нисмо имали кола, обично смо путовали јавним превозом и камионетима, заједно са живином и другом робом. Носили смо гумене чизме да бисмо могли ићи блатњавим путевима. Пошто је у сваком селу постојала народна милиција, морали смо да уђемо у село ноћу како бисмо избегли да нас саслушавају.

Браћа су дубоко ценила наше посете. Иако су многи од њих напорно радили на својим пољима, дали су све од себе како би присуствовали састанцима који су се одржавали касно ноћу, увек у некој другој кући. Браћа су такође била веома гостољубива и пружала су нам најбоље што су имала, иако нису имали много. Понекад смо спавали у истој соби с целом породицом. Вера браће, њихова истрајност и ревност биле су још један благослов за нас.

Проширили смо своју службу

У фебруару 1961, док смо били у посети подружници у Атини, питали су нас да ли бисмо хтели да служимо у Бетелу. Одговорили смо Исаијиним речима: „Ево мене, мене пошаљи“ (Исаија 6:8). Два месеца касније, примили смо писмо у ком нам је речено да дођемо у Бетел што пре можемо. Тако смо почели да служимо у Бетелу 27. маја 1961.

Заволели смо нашу нову доделу и од самог почетка смо се у Бетелу осећали као код куће. Мој муж је радио у Службеном одељењу и Одељењу за претплате, а касније је једно време служио и у Одбору подружнице. Ја сам имала разне доделе у бетелском дому. Бетелска породица се тада састојала од 18 чланова, али пошто се у Бетелу одржавала школа за старешине, ту је скоро пет година било око 40 људи. Пре подне сам прала судове, помагала кувару, намештала дванаест кревета и постављала столове за ручак. После подне сам пеглала одећу и чистила тоалете и собе. Једном недељно сам радила и у вешерници. Било је много посла, али ја сам била срећна што сам могла да помогнем.

Вредно смо радили на својим бетелским доделама, али и у служби на терену. Често се дешавало да смо водили и до седам библијских студија. Харалампос је викендом држао говоре у многим скупштинама, а ја сам увек ишла с њим. Били смо нераздвојни.

Водили смо библијски студиј с једним брачним паром који је био веома повезан с Грчком православном црквом. Свештеници који су предводили у борби против јеретика били су њихови кућни пријатељи. У кући су имали једну собу пуну икона у којој је тамјан стално горео и византијске химне свирале по цео дан. Неко време смо студиј водили четвртком, а њихови пријатељи свештеници посећивали су их петком. Једног дана су нам рекли да обавезно дођемо код њих јер имају изненађење за нас. Прво што су нам показали кад смо дошли била је та соба. Уклонили су све иконе и реновирали собу. Њих двоје су даље напредовали и крстили су се. Велика радост за нас било је то што је око 50 особа с којима смо проучавали Библију предало живот Јехови и крстило се.

 Посебан благослов у ком сам уживала било је дружење с помазаном браћом. Посете чланова Водећег тела, међу њима и брата Нора, Франца и Хеншела, биле су велико охрабрење. После више од 40 година, још увек сматрам да је служење у Бетелу велика част и предност.

Суочавање с болешћу и губитком

Године 1982, мој муж је почео да показује симптоме Алцхајмерове болести. До 1990. године, његово здравствено стање се толико погоршало да му је била потребна константна нега. Током последњих осам година његовог живота, нисмо уопште излазили из Бетела. Многа драга браћа из бетелске породице, као и одговорни надгледници, побринули су се да нам помогну. И поред њихове љубазне помоћи, провела сам многе сате, и ноћу и дању, бринући о њему. Понекад је било веома тешко, и ноћима нисам спавала.

У јулу 1998. године, мој вољени муж је преминуо. Иако ми јако недостаје, утеху налазим у томе што знам да је у добрим рукама, и што знам да ће га се Јехова сетити када буде ускрсавао и милионе других људи (Јован 5:28, 29).

Захвална за добра која ми је Јехова учинио

Иако сам изгубила мужа, нисам сама. Још увек имам предност да служим у Бетелу и уживам у љубави и бризи коју добијам од целе бетелске породице. Моја велика породица обухвата и сву духовну браћу и сестре из целе Грчке. Иако сада имам више од 70 година, још увек могу по цео дан да радим у кухињи и трпезарији.

Године 1999, испунио ми се животни сан — посетила сам светску централу Јеховиних сведока у Њујорку. Немам речи којима бих описала како сам се осећала. Било је то изграђујуће и незаборавно искуство.

Кад се осврнем на свој живот, сигурна сам да га нисам могла боље проживети. Пуновремена служба Јехови је најбољи животни позив. С поуздањем могу да кажем да ми никада ништа није недостајало. Јехова је с љубављу бринуо о мом мужу и мени, и духовно и физички. Из личног искуства могу да разумем зашто је псалмиста поставио питање: „Како ћу вратити Јехови за сва добра што ми учини?“ (Псалам 116:12).

[Слика на 26. страни]

Харалампос и ја смо били нераздвојни

[Слика на 27. страни]

Мој муж у својој канцеларији у подружници

[Слика на 28. страни]

Сматрам да је велика част служити у Бетелу