Они су тражили тесан пут

ПРЕ скоро 550 година, групице људи који су се изјашњавали као хришћани напустили су своје домове у Прагу, Хелчицу, Вилемову, Клатову и другим градовима у данашњој Чешкој. Населили су се близу села Кунвалд, у долини североисточне Бохемије, где су саградили колибе, обрађивали земљу, читали Библију и назвали се Црква братства, или на латинском Unitas Fratrum.

Ови насељеници су имали различито порекло. Међу њима је било сељака, племића, студената, богатих и сиромашних, мушкараца и жена, удовица и сирочади, и сви су имали исту жељу. „Молили смо се самом Богу“, написали су, „и преклињали га да нам открије своју величанствену вољу у свим стварима. Желели смо да ходимо Његовим путевима.“ Заиста, та Црква братства или Чешка браћа, како је касније названа та верска заједница, тражила је „тесан пут који води у живот“ (Матеј 7:13, 14). Које су библијске истине открили путем истраживања? По чему су се њихова веровања разликовала од устаљених веровања тог доба и шта можемо научити од њих?

Без насиља — без компромиса

Оснивању Цркве братства допринело је неколико религиозних покрета који су постојали средином 15. века. Један од тих покрета били су Валдензи, који су настали у 12. веку. Валдензи су се првобитно одвојили  од Римокатолицизма, државне религије у централној Европи. Међутим, касније су се делимично вратили католичким учењима. Друга утицајна група били су Хусити, следбеници Јана Хуса. Велики део чешког становништва припадао је тој религији, али она се није одликовала јединством. Једна фракција се борила за друштвена питања, док је друга користила религију за унапређивање политичких идеја. Братство је такође било под утицајем хијалистичких група, као и домаћих и страних изучавалаца Библије.

Чешки библичар и реформатор, Петер Хелчицки (око 1390-1460), био је упознат са учењима Валденза и Хусита. Он је одбацио Хусите због насиља коме су почели да прибегавају, а Валдензе због њихове спремности на компромисе. Осудио је рат као нехришћански. Сматрао је да хришћани треба да се воде ’Христовим законом‘, без обзира на могуће последице (Галатима 6:2; Матеј 22:37-39). Хелчицки је своја учења записао 1440. године у књизи Sít Víry.

Грегор из Прага, млађи савременик изучаваоца Хелчицког, био је толико опчињен његовим учењима да је напустио Хусите. Грегор је 1458. године убедио мале групе некадашњих Хусита да напусте своје домове у различитим деловима Чешке. Они су били међу онима који су га следили до села Кунвалд, где су основали нову религиозну заједницу. Касније  су им се тамо придружиле групе чешких и немачких Валденза.

Поглед у прошлост

Од 1464. до 1467. године, ова новоформирана група која је била све већа, одржала је бројне црквене саборе у области Кунвалда и усвојила неколико резолуција којима је дефинисала свој нови религиозни покрет. Све резолуције су пажљиво забележене у циклусу књига, данас познатом као Acta Unitatis Fratrum, које још увек постоје. Та дела служе као поглед у прошлост, пружајући живописну слику о веровањима Братства. Она садрже писма, преписе говора и чак детаље с њихових расправа.

О веровањима Братства, Acta кажу: „Ми смо одлучни да се руководимо искључиво Писмом и примерима нашег Господа и светих апостола, у тишини, понизности и дуготрпљивости, љубави према непријатељима, чинећи им и желећи добро, и молећи се за њих.“ Ови записи такође показују да је Братство у почетку учествовало у проповедању. Путовали су у паровима, а жене су се показале као успешни мисионари на  локалном подручју. Припадници Братства нису прихватали политичке положаје, нису полагали заклетве и нису учествовали у војним активностима, нити су носили оружје.

Од јединства до раздора

Ипак, после неколико деценија, Црква братства је престала да живи у складу са својим именом. Препирке око тога колико дословно треба да живе по својим веровањима довеле су до поделе. Братство се 1494. године поделило на две групе — Главну и Мањинску фракцију. Док је Главна фракција разводнила изворна веровања, Мањинска фракција је сматрала да Братство треба да задржи чврст став против политике и света. (Види оквир „Шта се десило с Главном фракцијом?“)

На пример, један члан Мањинске фракције је написао: „Људи који иду и једним и другим путем имају мале шансе да остану уз Бога, јер су ретко кад и у мање важним стварима спремни да се жртвују и подложе Богу, док у главним стварима поступају по својој вољи... Они који имају  непоколебљив ум и добру савест — који свакодневно следе Господа Христа на тесном путу и носе свој крст — јесу они међу које желимо да будемо убројани.“

Чланови Мањинске фракције су сматрали да је свети дух Божја активна сила, или његов „прст“. Схватили су да је Исусова откупнина била цена коју је он као савршени човек платио својим људским животом за оно што је грешник Адам изгубио. Нису обожавали Марију, Исусову мајку. Поново су успоставили доктрину по којој свештеник може бити сваки верник без обавезе да се заветује на целибат. Охрабривали су на јавно проповедање у којем могу да учествују сви чланови скупштине и искључивали су непокајничке грешнике. Држали су се строго по страни што се тиче војних и политичких активности. (Види оквир „Која су била веровања Мањинске фракције“.) Пошто је Мањинска фракција тесно следила резолуције из Acta, сматрали су да су прави наследници првобитне Цркве братства.

Отворени и прогоњени

Мањинска фракција је отворено критиковала друге религије, укључујући и Главну фракцију. „Ви научавате да треба крштавати малу децу која још нису стекла веру“, писали су за такве религије, „и у томе следите обичај бискупа Дионисија, који је по наговору неких немудрих људи рекао да треба крштавати новорођенчад... То раде скоро сви учитељи и теолози, Лутер, Меланхтон, Букер, Корвин, Јилеш, Булингер... Главна фракција — сви теже ка истом.“

Као што се могло и очекивати, Мањинска фракција је била прогоњена. Један од њених вођа, Јан Каленец, ишибан је и спаљен 1524. године. Касније су још три члана ове фракције спаљена на ломачи. Мањинска фракција је по свему судећи престала да постоји око 1550. године, након смрти њеног последњег вође.

Ипак, верници Мањинске фракције оставили су свој траг на религиозној карти средњовековне Европе. Истина, пошто ’тачно спознање‘ није откривено у пуној мери у данима Мањинске фракције, они нису успели да растерају дуготрајну духовну таму (Данило 12:4). Упркос томе, њихова снажна жеља да траже тесан пут и да га следе упркос противљењу јесте нешто што је вредно пажње за данашње хришћане.

[Истакнути текст на 13. страни]

Сматра се да су 50 од 60 бохемијских (чешких) књига које су штампане између 1500. и 1510. године написали чланови Цркве братства

[Оквир на 11. страни]

Шта се десило с Главном фракцијом?

Шта се на крају десило с Главном фракцијом? Након што је Мањинска фракција нестала са историјске сцене, Главна фракција је наставила да постоји као религиозни покрет, још увек позната као Црква братства. Ова фракција је с временом кориговала своја првобитна веровања. Крајем 16. века, Црква братства се ујединила с чешким Утраквистима, a који су заправо били Лутеровци. Међутим, Братство се и даље активно бавило превођењем и објављивањем Библије и других религиозних књига. Занимљиво је да се на првој страни њихових раних публикација налазио тетраграм, четири хебрејска слова Божјег личног имена.

Године 1620, чешко краљевство је присилно доведено под власт Римокатоличке цркве. Као последица тога, многи чланови Главне фракције Братства напустили су земљу и наставили са својим активностима у иностранству. Тамо је та група касније постала позната као Моравска црква (Моравска је област у Чешкој), која постоји и данас.

[Фуснота]

[Оквир на 12. страни]

Која су била веровања Мањинске фракције

Следећи цитати наведени у Acta Unitatis Fratrum из 15. и 16. века показују нека од веровања Мањинске фракције. Изјаве које су написале вође Мањинске фракције углавном су упућене Главној фракцији.

Тројство: „Ако прелистате целу Библију, нигде нећете наћи да је Бог подељен на неку врсту Тројства, три особе поименично, као што су их људи замислили у својој машти.“

Свети дух: „Свети дух је Божји прст и дар од Бога, то јест тешитељ, односно Божја сила, коју Отац даје верницима на темељу Христових заслуга. Ми не налазимо у Светом писму да свети дух треба назвати Богом или Особом; нити апостолска учења то показују.“

Свештенство: „Они греше када вам дају титулу ’свештеника‘; ако не обријете теме и немате наводни прст исцелитељ, ни по чему се не разликујете од најобичнијих лаика. Свети Петар је позвао све хришћане да буду свештеници, рекавши: Ви сте свето свештенство које приноси духовне жртве (1. Петрова 2).“

Крштење: „Господ Христ је рекао својим апостолима: Идите по целом свету и проповедајте Јеванђеље свем стварству, онима који би поверовали (Марко, 16. поглавље). И затим, тек након ових споменутих речи: и који се крсте, они ће се спасти. А ви научавате да треба крштавати малу деце која још нису стекла веру.“

Неутралност: „Оно што су ваша рана браћа сматрала лошим и нечистим — да ступе у армију и убијају или да наоружани иду путевима — све то ви сматрате добрим... Зато мислимо да сте ви, заједно с другим учитељима, само левим оком завирили у пророчанске речи које кажу: Зато је он поломио стреле, штит и мач и све оружје бојно (Псалам 75 [Псалам 76 у преводу Бакотић]). И на још једном месту у Библији: Неће бити квара ни штете на свој светој гори мојој, јер ће земља бити пуна Божјег познања, и тако даље (Исаија, 11. поглавље).“

Проповедање: „Добро знамо да су у почетку жене довеле до покајања више људи него сви свештеници заједно с бискупима. А сада су се свештеници удобно сместили у својим резиденцијама које су добили од цркве. Какав промашај! Идите по целом свету. Проповедајте... свем стварству.“

[Мапе на 10. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

НЕМАЧКА

ПОЉСКА

ЧЕШКА

БОХЕМИЈА

Елба

ПРАГ

Влтава

Клатови

Хелчице

Кунвалд

Вилемов

МОРАВСКА

Дунав

[Слике на странама странама 10, 11]

Лево: Петер Хелчицки; доле: страна из дела „Sít Víry“

[Слика на 11. страни]

Грегор из Прага

[Извор слике на 13. страни]

Све слике: S laskavým svolením knihovny Národního muzea v Praze, Cesko