Животна прича

Мисионарски дух нам је донео многе благослове

ИСПРИЧАО ТОМ КУК

Пуцњава је изненада нарушила мир спокојног послеподнева. Меци су пролетели кроз крошње дрвећа у нашем дворишту. Шта се збивало? Убрзо смо сазнали да је извршен државни удар и да је на власт у Уганди дошао генерал Иди Амин. Било је то 1971. године.

ЗАШТО смо се моја супруга Ен и ја преселили из релативно мирне Енглеске у овај нестабилан део Африке? Мислим да сам по природи помало авантуриста, али првенствено је пример мојих родитеља, који су били ревни у служби за Краљевство, у мени пробудио мисионарски дух.

Сећам се једног топлог августовског дана 1946. године када су се моји родитељи први пут сусрели с Јеховиним сведоцима. Изгледало је као да су сатима стајали на улазним вратима и разговарали с двоје посетилаца. То двоје људи, Фрејзер Бредбери и Мејми Шрив, дошли су још много пута и током наредних месеци живот наше породице се драстично променио.

Пример мојих храбрих родитеља

Моји родитељи су били укључени у многе друштвене активности. На пример, непосредно пре него што су почели да проучавају Библију, наша кућа је била пуна слика Винстона Черчила. Током послератних државних избора, наша кућа је служила као центар локалног одбора Конзервативне партије. Моја породица је познавала и доста угледних људи из Цркве  и из друштва. Иако сам тада имао само девет година, схватио сам колико је наша родбина била запрепашћена када је схватила да смо на путу да постанемо Јеховини сведоци.

Сведоци с којима смо се дружили служили су целом душом и били су неустрашиви, и њихов пример је подстакао моје родитеље да започну с делом проповедања. Убрзо је мој отац почео да помоћу разгласа одржава јавне говоре под ведрим небом, на главној пијаци у Спондону, селу у ком смо живели. Ми деца смо стајали на прометним местима и држали Кулу стражару и Пробудите се! Морам признати да сам желео да пропаднем у земљу када су ми прилазила деца која су са мном ишла у школу.

Пример родитеља је покренуо моју старију сестру Дафни да постане пионир. Године 1955, похађала је Библијску школу Гилеад Watchtower-a и била је послата да као мисионар служи у Јапану. a Међутим, моја млађа сестра Зои престала је да служи Јехови.

У међувремену сам завршио студије цртања и типографије. Тих дана је горуће питање међу мојим колегама на факултету била регрутација. Мислили су да се шалим када сам им рекао да ми савест не дозвољава да одем на одслужење војног рока. Ова тема ми је пружила прилику да с неким студентима водим многе разговоре темељене на Библији. Убрзо сам осуђен на 12 месеци затвора зато што сам одбио да служим војску. Једна од колегиница са академије која се занимала за библијску поруку касније је постала моја супруга. Препустићу Ен да сама исприча како је упознала истину.

Како је Ен упознала истину

„Моја породица није била религиозна, нисам била крштена и нисам припадала ниједној религији. Међутим, религија ме је занимала и била сам у свим црквама у које су ишли моји пријатељи. Још сам се више заинтересовала за Библију док сам потајно слушала живе разговоре које су Том и још један Сведок водили са студентима с факултета. Запрепастила сам се када су Том и тај други Сведок били послати у затвор зато што су одбили да служе војску.

„Дописивала сам се с Томом док је био у затвору и још сам се више заинтересовала за Библију. Преселила сам се у Лондон да бих се даље школовала и пристала сам да проучавам Библију с Мјуријел Албрехт. Мјуријел је била мисионар у Естонији, и она и њена мајка су биле велики извор охрабрења за мене. За свега неколико седмица кренула сам на састанке и почела сам сведочити испред станице Викторија нудећи Кулу стражару и Пробудите се!

„Била сам у скупштини Саутворк, у јужном делу Лондона. У тој скупштини је било духовне браће и сестара разних националности, и многи од њих су у материјалном погледу имали врло мало. Премда нисам била из тог краја, прихватили су ме као члана породице. Љубав која је владала у скупштини стварно ме је уверила да је то истина, те сам се крстила 1960. године.“

Циљеви су једно, а околности друго

Ен и ја смо се венчали крајем 1960. године и циљ нам је био да будемо мисионари.  Међутим, околности су нам се промениле када смо сазнали да ћемо добити дете. Чак и након рођења наше ћерке Саре, Ен и ја смо још увек желели да служимо у земљи у којој је била већа потреба за објавитељима Краљевства. Послао сам молбе за посао у многе земље, и у мају 1966. године стигло је писмо од Министарства за образовање у Уганди у ком је стајало да сам добио посао. Међутим, Ен је тада поново била у другом стању. Неки су сматрали да није мудро чак ни да размишљамо о пресељењу. Поразговарали смо с лекарем који је рекао: „Ако желите да одете, морате планирати лет пре него што ваша жена буде у седмом месецу трудноће.“ Зато смо одмах пошли за Уганду. Због тога наши родитељи нису видели нашу другу ћерку Рејчел све док није имала две године. Сада када и ми имамо унуке, потпуно разумемо и ценимо самопожртвованост наших драгих родитеља.

У Уганду смо стигли 1966. и то је било и узбудљиво и помало застрашујуће искуство. Нешто што је оставило утисак на нас чим смо изашли из авиона биле су боје које смо видели свуда. Биле су тако јарке. Прво смо живели близу малог града Иганга, који се налази 50 километара од Џинџе, града смештеног на извору реке Нил. Најближа нам је била једна забачена група браће у Џинџи. О тој групи су бринули мисионари Гилберт и Џоун Волтерс, и Стивен и Барбара Харди. Пријавио сам се за посао у Џинџи како бисмо могли више да сарађујемо с том групом. У Џинџу смо се преселили убрзо по Рејчелином рођењу. Тамо смо имали радост да служимо с малом групом верних Сведока док је од ње настајала друга скупштина у Уганди.

Служити као породица на страном подручју

Ен и ја сматрамо да нисмо могли да одаберемо бољу средину за подизање деце. Било нам је задовољство да сарађујемо с мисионарима из разних земаља и да помажемо младој скупштини да расте. Волели смо да будемо у друштву локалне браће и сестара, који су нас често посећивали. Посебно охрабрење су нам пружали Стенли и Есинала Макумба.

Међутим, нису нам долазила само браћа, већ и посетиоци из задивљујуће разноликог животињског света. Ноћу би нилски коњи изашли из Нила и дошли право пред нашу кућу. Сећам се, као да је јуче било, како смо једном приликом у дворишту угледали питона дугог шест метара. Понекад смо одлазили у резервате и посматрали лавове и друге дивље животиње које тамо слободно тумарају.

У служби смо представљали необичан призор за људе из тог краја, који никада раније нису видели дечја колица. Мала  деца су нас обично пратила док смо ишли од куће до куће. Људи су нас најпре посматрали с поштовањем, а потом су хтели да дотакну нашу бебу беле пути. Било је право задовољство ићи у службу зато што су људи били веома учтиви. Пошто је било врло лако започети библијски студиј, имали смо утисак да ће сви упознати истину. Међутим, многима је било тешко да се ослободе небиблијских обичаја. Ипак, много је људи прихватало висока библијска морална мерила, и скупштина је расла. Први покрајински састанак у Џинџи, који смо одржали 1968, био је прекретница. Тада су се у Нилу крстиле неке особе с којима смо проучавали Библију и то су нам драге успомене. Међутим, мир који смо имали није потрајао још дуго.

Забрана — испит вере и довитљивости

Године 1971, на власт је дошао генерал Иди Амин. У Џинџи је владао хаос, а она сцена коју сам описао на почетку одиграла се док смо у нашем дворишту пили чај. У наредне две године из земље је протеран велики број људи из Азије. Већина странаца је одлучила да оде, што је имало озбиљне последице по школе и болнице. Затим је објављено да су Јеховини сведоци забрањени. Забринуто за нашу безбедност, Министарство за образовање нас је пребацило у главни град Кампалу. То је било корисно из два разлога. У Кампали нисмо били тако добро познати и зато смо имали већу слободу кретања. Осим тога, тамо је било много посла у скупштини и у служби.

Брајан и Марион Волас и њихово двоје деце били су у сличној ситуацији као и ми, и исто тако су одлучили да остану у Уганди. Много нам је значило њихово друштво док смо у том тешком времену заједно служили у скупштини Кампала. Извештаји које смо читали о браћи која су у другим земљама служила под забраном тада су нам пружали посебно охрабрење. Састајали смо се у малим групама и једном месечно смо у ботаничкој башти Ентебе одржавали веће скупове, које смо правили тако да изгледају као забава. Наше девојчице су сматрале да је то била сјајна идеја.

Морали смо да будемо веома опрезни у служби проповедања. Било би превише сумњиво да белци посећују становнике Уганде. Зато су радње, стамбене зграде и неки образовни центри постали наше подручје. У радњама сам наступао тако што сам питао да ли имају намирнице за које сам знао да их више није било, као што су  шећер или пиринач. Ако би се трговац пожалио на ситуацију у земљи, тада бих му проповедао о Краљевству. Овај приступ је доносио добре резултате. Понекад бих отишао из продавнице не само са заказаном накнадном посетом већ и с нешто намирница које се нису могле набавити тако лако.

У то време, свугде око нас је било насиља. Односи између Уганде и Британије су бивали све лошији и власти због тога нису обновиле моју радну дозволу. Тако је 1974, после осам година проведених у Уганди, дошло време да се с тугом у срцу опростимо од своје браће. Па ипак, нисмо изгубили мисионарски дух.

На путу ка Новој Гвинеји

Године 1975, указала нам се прилика да радимо на Папуа-Новој Гвинеји. То је био почетак осмогодишње пријатне службе у овом делу Пацифика. Захваљујући томе што смо се дружили с браћом и сарађивали с њима у служби имали смо богат и испуњен живот.

Време које смо провели на Папуа-Новој Гвинеји наша породица памти као време драма — библијских драма. Сваке године смо учествовали у припремању драме за Обласни конгрес и сјајно смо се забављали! Уживали смо у друштву многих породица којима су духовне ствари биле на првом месту и то је позитивно утицало на наше ћерке. Наша старија ћерка Сара удала се за специјалног пионира Реја Смита и заједно су као специјални пионири служили близу границе Западног Иријана (садашње индонежанске покрајине Папуе). Живели су у колиби од сламе у једном селу, и Сара каже да је на тој додели научила много тога.

Прилагођавање на нове околности

Дошло је време када је требало више бринути о мојим родитељима. Уместо да се ми вратимо у Енглеску, они су се сложили да дођу и живе с нама, и тако смо се 1983. године сви преселили у Аустралију. Неко време су провели и код моје сестре Дафни, која је још увек била у Јапану. Након смрти мојих родитеља, Ен и ја смо одлучили да постанемо општи пионири, што је касније довело до тога да добијем једну предност која ми је представљала велики изазов.

Тек што смо почели с пионирском службом, били смо позвани да служимо у покрајинској служби. Још од детињства сам посете покрајинског надгледника сматрао посебним догађајем. Сада сам ја био покрајински надгледник. Покрајинско дело се показало као додела с највише изазова до тада, али Јехова нам је увек изнова помагао на неки нови начин.

Када је 1990. године брат Теодор Џерес као зонски надгледник посетио Аустралију, питали смо га да ли мисли да смо престари да бисмо били у пуновременој служби у некој страној земљи. Он је рекао: „Шта мислите о Соломоновим острвима?“ Тако смо се, када смо и Ен и ја били у својим 50-им годинама, упутили на оно што ће постати наша прва, званична мисионарска додела.

Служба на „Срећним острвима“

Соломонова острва су позната као Срећна острва и наша служба овде током протекле  деценије заиста је била срећно време. Док сам служио као обласни надгледник, Ен и ја смо се сусрели са изузетном љубазношћу браће и сестара на Соломоновим острвима. Дирнуло нас је гостопримство које нам је пружено, и сви су с разумевањем прихватали мој труд када сам покушавао да нешто објасним оним за шта сам сматрао да је сасвим пристојно знање соломонског пиџина — језика који има готово најмањи фонд речи на свету.

Убрзо по нашем доласку на Соломонова острва, противници су покушали да нас спрече да користимо Конгресну дворану. Англиканска црква нас је оптужила, тврдећи да се наша нова Конгресна дворана у Хонијари једним делом налази на њиховом земљишту. Власти су подржале њихову тврдњу, тако да смо ми упутили жалбу Врховном суду. Од исхода те жалбе зависило је да ли ћемо морати да уклонимо нашу нову Конгресу дворану са 1 200 места.

Суд је читаву седмицу разматрао тај случај. Док је изношена оптужба против нас, супарнички адвокат је слушао крајње самоуверен. Затим је наш адвокат, брат Ворен Кеткарт с Новог Зеланда, изнео један по један део оптужбе и сваки оповргао. До петка су се вести о овом занимљивом суђењу надалеко прошириле и судница је била пуна црквених великодостојника, владиних службеника и наше хришћанске браће. Сећам се грешке на распореду суђења. Писало је: „Влада Соломонових острва и Меланезијска црква против Јехове.“ Суд је пресудио у нашу корист.

Међутим, релативно спокојство које је владало на Срећним острвима није потрајало дуго. Ен и ја смо се опет нашли усред превирања и насиља изазваних војним превратом. Етничка мржња је довела до грађанског рата. Дана 5. јуна 2000, влада је била свргнута, а главни град је пао у руке наоружаних војника. Наша Конгресна дворана је неколико седмица служила као центар за расељена лица. Власти су биле запањене када су виделе да наша хришћанска браћа из супарничких етничких група мирно живе у Конгресној дворани као једна породица. То је било заиста добро сведочанство!

Чак је и војска поштовала неутралност Јеховиних сведока. Захваљујући томе успели смо да убедимо једног официра да дозволи да камион с литературом и другим потрепштинама оде до једне мале групе браће која је била изолована на територији супарничке војске. Мислим да нико није могао а да не заплаче када смо се срели с породицама које су неколико месеци биле одвојене од нас.

Много разлога за захвалност

Када размишљамо о свом животу који смо провели служећи Јехови, постоји много тога за шта можемо да будемо захвални. Као родитељи имамо благослов да видимо како обе наше ћерке и њихови мужеви, Реј и Џон, и даље верно служе Јехови. Они су нам права подршка на нашој мисионарској додели.

Ен и ја последњих 12 година имамо предност да служимо у подружници на Соломоновим острвима и за то време смо доживели да се број објавитеља Краљевства на Соломоновим острвима удвостручио, и сада их има 1 800. Недавно сам имао и предност да похађам Школу за чланове одбора подружнице у Патерсону у Њујорку. Због тога што смо неговали мисионарски дух, живот нам је заиста био испуњен благословима.

[Фуснота]

[Слика на 23. страни]

На дан нашег венчања, 1960. године

[Слика на 24. страни]

Стенли и Есинала Макумба из Уганде били су извор охрабрења за нашу породицу

[Слика на 24. страни]

Сара прилази комшијској колиби

[Слика на 25. страни]

Цртање ми је помагало да поучавам становнике Соломонових острва

[Слика на 25. страни]

С браћом из изоловане скупштине на Соломоновим острвима

[Слика на 26. страни]

Наша породица данас