Нека сви објављују Јеховину славу
Нека сви објављују Јеховину славу
„Дајте Јехови славу и част! Дајте Јехови славу имена његова!“ (ПСАЛАМ 96:7, 8).
1, 2. Шта даје славу Јехови, и ко је подстакнут да учествује у томе?
ДАВИД, Јесејев син, провео је детињство као пастир у околини Витлејема. Док је на осамљеним пашњацима чувао стада свог оца, сигурно је много пута у тишини ноћи нетремице гледао у звездано небо! Нема сумње да се сетио тих живописних призора када је, под надахнућем Божјег светог духа, саставио и испевао прелепе речи записане у 19. псалму: „Небеса славу Божју објављују, дела руку његових небески простор гласи. Њихов звук кроз целу земљу иде, њихов шум до на крај васељене“ (Псалам 19:2, 5).
2 Без говора, без речи и гласа, Јеховина небеса која уливају страхопоштовање објављују његову славу, из дана у дан, из ноћи у ноћ. Стварство никада не престаје да објављује Божју славу и човек схвата колико је мали када размишља о том немом сведочанству које иде кроз „целу земљу“, јер га могу видети сви који живе на њој. Међутим, то немо сведочанство стварства није довољно. Верни људи су подстакнути да се својим гласом придруже том сведочењу. Један псалмиста, чије име се не спомиње, обратио се верним обожаваоцима следећим надахнутим речима : „Дајте Јехови славу и част! Дајте Јехови славу имена његова!“ (Псалам 96:7, 8). Људи који имају близак однос с Јеховом са одушевљењем се одазивају на тај позив. Међутим, шта све обухвата давање славе Јехови?
3. Зашто људи дају славу Богу?
3 Потребно је више од речи. Иако су Израелци у Исаијиним данима славили Бога својим уснама, већини од њих је недостајала искреност. Јехова је преко Исаије рекао: „Кад се овај народ мени приближује он ме устима и уснама поштује али срце његово далеко је од мене“ (Исаија 29:13). Свака хвала која је потицала од таквих особа била је потпуно безначајна. Да би имала значај, хвала мора долазити из срца које је испуњено љубављу према Јехови и она мора бити одраз искреног признања његове јединствене славе. Једино је Јехова Створитељ. Он је Свемоћни, Праведни и са̂мо оличење љубави. Он је извор нашег спасења и законити Владар читавог свемира коме свако на небу и на земљи треба да буде подложан (Откривење 4:11; 19:1). Ако заиста верујемо у све ово, онда га славимо свим срцем.
4. Која нам је упутства Исус дао у погледу тога како да славимо Бога, и како можемо да их се држимо?
4 Исус Христ нам је објаснио како да славимо Бога. Он је рекао: „Тиме се мој Отац прославља, да доносите много плода и да покажете да сте моји ученици“ (Јован 15:8). Како доносимо много плода? Прво, тако што целом душом проповедамо ’добру вест о краљевству‘ и тако се придружујемо свем стварству које ’оглашава‘ Божја „невидљива својства“ (Матеј 24:14; Римљанима 1:20). Штавише, на тај начин сви — директно или индиректно — имамо удела у стварању нових ученика који се онда придружују хваљењу Јехове Бога. Као друго, развијамо плод који у нама ствара свети дух и настојимо да опонашамо узвишене особине Јехове Бога (Галатима 5:22, 23; Ефешанима 5:1; Колошанима 3:10). Захваљујући томе, својим свакодневним понашањем славимо Бога.
„По целој земљи“
5. Објасни како је Павле истакао да хришћани имају одговорност да славе Бога тако што разговарају с другима о својој вери.
5 Павле је у посланици Римљанима истакао да су хришћани одговорни да славе Бога тако што разговарају с другима о својој вери. Главна тема посланице Римљанима јесте да могу бити спасени само они који исказују веру у Исуса Христа. Павле је у 10. поглављу те посланице указао на то да су природни Израелци у његово време још увек покушавали да стекну праведан положај путем држања Мојсијевог закона иако је „Христ [био] свршетак Закона“. Зато Павле каже: „Ако јавно изјављујеш ту ’реч која је у твојим устима‘, да је Исус Господ, и у свом срцу исказујеш веру да га је Бог подигао из мртвих, бићеш спасен.“ Од тада „нема разлике између Јеврејина и Грка, јер над свима је исти Господ, који је богат за све који га призивају. Јер ’свако ко призива Јеховино име, биће спасен‘“ (Римљанима 10:4, 9-13).
6. Како је Павле применио Псалам 19:5?
6 Затим Павле логично пита: „Како ће призивати онога у кога нису поверовали? А како ће поверовати у онога за кога нису чули? А како ће чути ако нико не проповеда?“ (Римљанима 10:14). О Израелу је рекао: „Нису сви послушали добру вест.“ Зашто? Не зато што нису имали прилику, већ зато што нису имали вере. Павле то потврђује тако што цитира Псалам 19:5 и примењује га на хришћанско дело проповедања, а не на немо сведочанство стварства. Он каже: „У ствари, ’њихов глас је отишао по целој земљи, и њихове речи до крајева настањене земље‘“ (Римљанима 10:16, 18). Заиста, баш као што неживо стварство слави Јехову, тако су хришћани из првог века посвуда проповедали добру вест спасења и на тај начин славили Бога „по целој земљи“. Павле је и у посланици Колошанима описао колико се далеко проповедала добра вест. Рекао је да се та добра вест проповедала „целом стварству које је под небом“ (Колошанима 1:23).
Ревни Сведоци
7. Према Исусу, коју одговорност имају хришћани?
7 Павле је посланицу Колошанима вероватно написао 27 година након смрти Исуса Христа. Како је дело проповедања успело да допре чак до Колоса за тако релативно кратко време? Захваљујући томе што су хришћани из првог века били ревни и што је Јехова благословио њихов труд. Исус је прорекао да ће његови следбеници бити активни проповедници када је рекао: „У свим нацијама прво мора да се проповеда добра вест“ (Марко 13:10). Том пророчанству је додао заповест која је забележена у последњим стиховима Матејевог јеванђеља: „Идите дакле и стварајте ученике од људи из свих нација, крстећи их у име Оца и Сина и светог духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Матеј 28:19, 20). Исусови следбеници су убрзо пошто је он узашао на небо почели да спроводе у дело те речи.
8, 9. Према Делима апостолским, како су се хришћани одазвали на Исусову заповест?
8 Након изливања светог духа на Пентекост 33. н. е., лојални Исусови следбеници су одмах почели да проповедају и говорили су мноштву људи у Јерусалиму „о величанственим Божјим стварима“. Њихово проповедање је било врло делотворно и крстило се „око три хиљаде душа“. Ученици су наставили да јавно и ревно славе Бога што је довело до добрих резултата (Дела апостолска 2:4, 11, 41, 46, 47).
9 Активност тих хришћана убрзо је запала за око религиозним вођама. Узнемирени због тога што су Петар и Јован били тако неустрашиви, наредили су овој двојици апостола да престану с проповедањем. Апостоли су одговорили: „Ми не можемо да не говоримо о ономе што смо видели и чули.“ Након што им је запрећено и након што су били пуштени, Петар и Јован су се придружили браћи и сви су се помолили Јехови. Храбро су га замолили: „Дај својим слугама да и даље са свом смелошћу говоре твоју реч“ (Дела апостолска 4:13, 20, 29).
10. Какво је противљење почело да се јавља, и како су реаговали прави хришћани?
10 Та молитва је била у складу с Јеховином вољом, што је мало касније постало очигледно. Апостоли су били ухапшени, али један анђео их је чудом ослободио. Он им је рекао: „Идите и, кад станете у храму, говорите народу све речи о овом животу“ (Дела апостолска 5:18-20). Апостоли су послушали и Јехова је наставио да их благосиља. Зато „сваки дан у храму и од куће до куће нису престајали да поучавају и објављују добру вест о Христу, Исусу“ (Дела апостолска 5:42). Јасно је да огорчено противљење никако није могло да спречи Исусове следбенике да јавно дају славу Богу.
11. Какав су став према делу проповедања имали први хришћани?
11 Стефан је убрзо био ухапшен и каменован до смрти. Убиство Стефана означило је почетак жестоког прогонства у Јерусалиму и сви ученици, изузев апостола, били су приморани да оду из тог града. Да ли их је то прогонство обесхрабрило? Ни у ком случају. У надахнутом извештају читамо следеће: „Они који су се расули пролазили су тим крајевима и објављивали реч добре вести“ (Дела апостолска 8:1, 4). Њихова ревност за објављивање Божје славе увек изнова је долазила до изражаја. У 9. поглављу Дела апостолских налазимо извештај о фарисеју Савлу из Тарса, који је на путу за Дамаск, где је ишао с намером да изазове прогонство Исусових ученика, у визији видео Исуса и ослепео. У Дамаску је Ананија чудом вратио Савлу вид. Шта је Савле, који је касније постао познат као апостол Павле, урадио одмах након тога? Извештај каже: „Одмах у синагогама поче да проповеда Исуса, да је он Син Божји“ (Дела апостолска 9:20).
Сви су проповедали
12, 13. (а) Шта према историчарима завређује пажњу када је у питању рана хришћанска скупштина? (б) Како се књига Дела апостолских и оно што је Павле рекао слажу са изјавама историчара?
12 Опште је познато да су у делу проповедања учествовали сви чланови ране хришћанске скупштине. О хришћанима из тог времена, Филип Шаф пише: „Свака скупштина је била мисионарска заједница, а сваки хришћански верник био је мисионар“ (History of the Christian Church). В. С. Вилијамс каже: „Познато је да су сви хришћани у раној Цркви, а нарочито они који су имали дар харизме [дарове духа], проповедали јеванђеље“ (The Glorious Ministry of the Laity). Он још тврди: „Исус Христ никада није намеравао да проповедање буде предност коју ће имати само свештеници одређеног ранга.“ Чак је и Целз, древни противник хришћанства, написао: „Вунари, обућари, штављачи кожа, најнеписменији и најпростији људи беху ревни проповедници јеванђеља.“
13 Историјски запис из Дела апостолских потврђује тачност ових изјава. Након што је на Пентекост 33. н. е. изливен свети дух, сви ученици, и мушкарци и жене, јавно су обзнањивали величанствене Божје ствари. Након прогонства које је уследило после убиства Стефана, сви хришћани који су се расули по околним крајевима свуда су проповедали добру вест. Павле је 28 година касније писао свим јеврејским хришћанима, а не само некој малој свештеничкој класи, када је рекао: „Преко њега увек приносимо Богу жртву хвале, то јест плод усана које дају јавну изјаву за његово име“ (Јеврејима 13:15). Описујући свој став према делу проповедања, Павле је рекао: „Ако објављујем добру вест, то за мене није разлог да се хвалим, јер на мени лежи дужност. Заиста, тешко мени ако не објављујем добру вест!“ (1. Коринћанима 9:16). Очигледно је да су сви верни хришћани из првог века имали такав став.
14. Каква веза постоји између вере и проповедања?
14 Заиста, прави хришћанин мора да проповеда зато што је то нераскидиво повезано с вером. Павле је рекао: „Срцем се исказује вера за праведност, а устима се даје јавна изјава за спасење“ (Римљанима 10:10). Да ли само нека мала група у скупштини — попут неке свештеничке класе — показује веру, те стога има одговорност да проповеда? Наравно да не! Сви прави хришћани развијају снажну веру у Господа Исуса Христа и покренути су да другима јавно обзнањују ту веру. Уколико то не би радили, њихова вера би била мртва (Јаков 2:26). Због тога што су сви лојални хришћани из првог века наше ере на овај начин испољавали своју веру, чуо се велики усклик хвале Јеховином имену.
15, 16. Наведи примере који показују да је дело проповедања напредовало упркос проблемима.
15 Јехова је у првом веку благословио свој народ порастом иако је било проблема и унутар и ван скупштине. На пример, у 6. поглављу Дела апостолских налази се извештај о неслози између јеврејских и грчких обраћеника. Апостоли су решили тај проблем. Резултат је био следећи: „Божја реч [је] све више напредовала, и број ученика у Јерусалиму веома се повећао; и многи свештеници постадоше послушни вери“ (Дела апостолска 6:7).
16 Касније је дошло до политичких напетости између јудејског краља Ирода Агрипе и људи из Тира и Сидона. Становници тих градова су ласкањем покушали да успоставе мир и Ирод је као одговор на то одржао један јавни говор. Окупљено мноштво људи је почело да узвикује: „То је Божји глас, а не људски!“ Јеховин анђео га је одмах ударио, и он је умро „јер није дао славу Богу“ (Дела апостолска 12:20-23). Какав је то био шок за оне који су своје наде полагали у људске владаре! (Псалам 146:3, 4). Међутим, хришћани су и даље славили Јехову. Захваљујући томе, „Јеховина реч је све више расла и ширила се“ упркос таквим политичким превирањима (Дела апостолска 12:24).
Некад и сад
17. У чему је у првом веку учествовао све већи број људи?
17 Дакле, светом раширену хришћанску скупштину у првом веку сачињавали су ревни, активни хвалиоци Јехове Бога. У проповедању добре вести учествовали су сви лојални хришћани. Проналазили су пријемљиве људе и, како је Исус рекао, поучавали их да држе све што је он заповедио (Матеј 28:19, 20). Скупштина је захваљујући томе расла и све више и више људи је попут древног краља Давида славило Јехову. Сви су поступали у складу са следећим надахнутим речима: „Славићу те, Јехова, Боже мој, свим срцем својим, славићу име твоје довека; јер је милост твоја велика нада мном“ (Псалам 86:12, 13).
18. (а) Каква се разлика запажа између хришћанске скупштине у првом веку и данашњег хришћанства? (б) Шта ће бити осмотрено у следећем чланку?
18 С обзиром на то, речи професора теологије Алисона Трајтса подстичу на размишљање. Упоређујући данашње хришћанство са хришћанством из првог века, он каже: „Цркве данас повећавају број својих чланова најчешће биолошким путем (када деца неке породице која посећује локалну цркву прихвате ту религију) или захваљујући расту који је резултат селидбе (када особа пређе из цркве из једног места у цркву у другом месту). Међутим, раст који се помиње у књизи Дела апостолских одигравао се захваљујући обраћењу, јер је црква била тек на почетку свог постојања.“ Да ли то значи да се право хришћанство данас не шири тако како је Исус рекао да би требало? Наравно да не значи. Данашњи прави хришћани су у сваком погледу ревни у јавном давању славе Богу баш као што су били и хришћани из првог века. То ћемо видети у следећем чланку.
Можеш ли објаснити?
• На које начине славимо Бога?
• Како је Павле применио Псалам 19:5?
• Каква веза постоји између вере и проповедања?
• Шта је вредно запазити у вези са хришћанском скупштином из првог века?
[Питања за разматрање]
[Слика на странама 8, 9]
Небеса непрестано сведоче о Јеховиној слави
[Извор]
Courtesy of Anglo-Australian Observatory, photograph by David Malin
[Слике на 10. страни]
Дело проповедања је тесно повезано с молитвом