Пређи на садржај

Пређи на садржај

Осетила сам Јеховину лојалну љубав и бригу

Осетила сам Јеховину лојалну љубав и бригу

Животна прича

Осетила сам Јеховину лојалну љубав и бригу

ИСПРИЧАЛА ФЕЈ КИНГ

Моји родитељи су били фини људи, али попут многих других, религија их уопште није интересовала. Мајка је имала обичај да каже: „Бог сигурно постоји; ако не постоји, ко је онда створио цвеће и дрвеће?“ Међутим, то је било све што се тиче њене религиозности.

ОТАЦ ми је умро 1939. када сам имала 11 година и остала сам да живим с мајком у Стокпорту, јужно од Манчестера у Енглеској. Одувек сам желела да сазнам више о свом Створитељу и поштовала сам Библију, иако нисам знала ништа о њој. Зато сам одлучила да одем у Енглеску цркву да видим шта је имала да понуди.

Нисам баш много разумела религиозне службе, али када су се читала јеванђеља, Исусове речи су ме увериле да Библија мора бити истинита. Када се осврнем на тај период, чудно ми је што нисам почела да читам Библију. Чак и касније, када ми је једна пријатељица наше породице дала савремени превод „Новог завета“, нисам одвојила време да га прочитам.

Избијање Корејског рата 1950. године навело ме је на озбиљно размишљање. Хоће ли се тај сукоб проширити, попут Другог светског рата? Ако се прошири, да ли ћу послушати Исусову заповест да волим своје непријатеље? С друге стране, да ли ћу моћи мирно да гледам како други нападају моју земљу а да не учиним ништа како бих их зауставила? Ако бих тако поступила, то би сигурно било избегавање одговорности. Иако сам била збуњена, и даље сам била уверена да се одговори на сва моја питања налазе у Библији, али нисам знала како да их нађем.

Потрага за истином у Аустралији

Мајка и ја смо 1954. одлучиле да се преселимо у Аустралију, где је живела моја сестра Џин. Неколико година касније, Џин ми је рекла да је замолила Јеховине сведоке да ме посете јер је знала да сам заинтересована за Библију и да сам ишла у цркву. Желела је да сазна шта мислим о њима. „Не знам да ли су њихова објашњења исправна“, рекла ми је, „али они бар имају нека објашњења, а цркве немају ни то.“

Бил и Линда Шнајдер који су ме посетили били су заиста диван пар. Имали су близу 70 година и већ дуго су били Сведоци. Раније су радили у Аделејду у радио-станици коју су користили Јеховини сведоци, а када је током Другог светског рата дело проповедања у Аустралији забрањено, постали су пуновремени проповедници. Иако су ми Бил и Линда пуно помагали, ја сам ипак и даље истраживала различите религије.

С једним колегом с посла отишла сам на предавање проповедника Билија Грејама, а након тога је један свештеник одговарао на наша питања. Поставила сам му питање које ме је још увек мучило: „Како можете да будете хришћанин и да волите своје непријатеље када идете у рат и убијате их?“ Одједном се цела група ускомешала — очигледно је то питање мучило све њих! На крају је свештеник рекао: „Не знам одговор на то питање. Још увек размишљам о томе.“

У међувремену је мој библијски студиј с Билом и Линдом брзо напредовао, и крстила сам се у септембру 1958. Желела сам да следим њихов пример, тако да сам у августу следеће године постала општи пионир, то јест пуновремени проповедник. После осам месеци, добила сам позив да се придружим редовима специјалних пионира. Како сам била срећна када сам сазнала да је моја сестра Џин такође лепо напредовала током проучавања и крстила се!

Отворила су ми се врата

Служила сам у једној сиднејској скупштини и водила сам много библијских студија. Једног дана сам срела једног пензионисаног свештеника Енглеске цркве и упитала сам га шта црква говори о крају света. Пошто ми је рекао да је 50 година поучавао друге црквеним доктринама, његов одговор ме је запрепастио: „Морао бих да одвојим време да то истражим јер ја не познајем Библију тако добро као Јеховини сведоци.“

Убрзо након тога, био је упућен позив да се пријаве сви они који би желели да служе у Пакистану. Пријавила сам се не знајући да неудате сестре нису могле да буду послате, већ само самци и брачни парови. Очигледно је моја молба била прослеђена нашој централи у Бруклину јер сам ускоро примила писмо у коме ми је било речено да, ако желим, могу да служим у Бомбају (садашњем Мумбају) у Индији. То је било 1962. Прихватила сам позив и отишла у Бомбај, где сам остала 18 месеци, а затим сам се преселила у Алахабад.

Убрзо сам прионула на учење хиндија. Овај језик којим се говори у Индији углавном је доследан и што се тиче писања и што се тиче изговора, те га није тако тешко научити. Па ипак, често би ме обесхрабрило када би ме станари замолили да говорим енглески уместо да се мучим да говорим њиховим језиком! И поред тога, у овој земљи сам наилазила и на многе занимљиве и узбудљиве изазове, и уживала сам у друштву Сведока из Аустралије.

У раној младости сам размишљала о браку, међутим, још и пре него што сам се крстила, била сам толико заокупљена служењем Јехови да сам престала да размишљам о томе. Сада се поново у мени појавила жеља да имам некога с ким бих делила живот. Наравно, нисам желела да напустим своју доделу у страној земљи, тако да сам се помолила Јехови у вези с тим и након тога престала да размишљам о томе.

Неочекивани благослов

Едвин Скинер је у то време надгледао дело подружнице у Индији. Он је 1946. похађао осми разред Библијске школе Гилеад Watchtower-а са много верне браће, укључујући и Харолда Кинга и Стенлија Џоунса, који су добили доделу у Кини. a Харолд и Стенли су 1958. били затворени у самицу зато што су проповедали у Шангају. Када је Харолд 1963. године ослобођен, Едвин му је писао. Када се са свог путовања у Сједињене Државе и Британију вратио у Хонгконг, Харолд му је одговорио и поменуо да би желео да се ожени. Рекао је Едвину да се молио у вези с тим док је био у затвору и упитао га да ли зна неку Сведокињу која би била добра жена.

Већина бракова у Индији јесу уговорени бракови и Едвина су често молили да уговара бракове, али он је увек одбијао то да уради. Зато је Харолдово писмо предао Рути Макеј, чији је муж Хомер био путујући надгледник. Она ми је писала да један мисионар који је већ годинама у истини жели да се ожени и питала ме је да ли бих хтела да му пишем. Није ми рекла ко је тај брат, нити било шта о њему.

Нико, осим Јехове, наравно, није знао да сам се молила за брачног друга, и у први мах ми се та идеја да му пишем уопште није допала. Па ипак, што сам више размишљала о томе, све више сам долазила до закључка да Јехова ретко одговара на наше молитве онако како ми мислимо да ће одговорити. Зато сам писала Рути и рекла јој да може да каже брату да ми пише, али не желим да будем обавезна да се удам за њега. Следеће писмо Харолда Кинга било је за мене.

Након што је ослобођен из затвора у Кини, Харолдове фотографије и његова прича појављивале су се у разним новинама и часописима. До тада је он постао познат широм света, али оно што је мене у ствари задивило јесте његова верна теократска служба. Дописивали смо се пет месеци и онда сам отишла у Хонгконг. Венчали смо се 5. октобра 1965.

Обоје смо желели да будемо у браку али и да останемо у пуновременој служби, а како смо старили осећали смо све већу потребу за друштвом. Још више сам заволела Харолда и стекла сам дубоко поштовање према њему када сам видела како се с љубављу и обзирношћу опходио с људима и како се суочавао с проблемима које смо доживљавали у служби. Провели смо 27 година у веома срећном браку и примили смо многе благослове од Јехове.

Кинези су веома вредни људи и много их волим. У Хонгконгу се говори кантонски, што је један кинески дијалект који има много више тонова, то јест гласовних модулација него мандарински, и зато је прилично тежак за учење. Харолд и ја смо свој заједнички живот започели у мисионарском дому у подружници Јеховиних сведока, и имали смо доделе у разним деловима Хонгконга. Били смо веома срећни, али 1976. године моје здравље се погоршало.

Суочавање са здравственим проблемима

Крварила сам неколико месеци и крвна слика ми се веома погоршала. Био ми је потребан хируршки захват, али су ми доктори у болници рекли да неће извршити операцију без крви јер бих вероватно умрла услед шока. Док су једног дана доктори разговарали о мом случају, медицинске сестре су покушале да ме убеде да се предомислим говорећи да немам право да жртвујем свој живот. Тог дана је извршено дванаест операција, од којих су десет били абортуси, а нико није ни реч рекао трудним женама како не би требало да одузму беби живот.

На крају је Харолд написао једно писмо у ком је болницу ослободио сваке одговорности у случају моје смрти, и доктори су се сложили да обаве хируршки захват који је био потребан. Одвели су ме у операциону салу и спремили се да ми дају анестезију. Међутим, анестезиолог је у последњем тренутку одбио да то учини и морали су да ме отпусте из болнице.

Тада смо се консултовали с једним гинекологом који није радио у тој болници. Пошто је разумео колико је моје стање озбиљно, понудио се да за веома ниску цену изврши операцију — под условом да никоме не кажемо колико смо му платили. Успешно ме је оперисао — и то без имало крви. Харолду и мени су у том посебном времену Јеховина лојална љубав и брига биле веома очигледне.

Године 1992, Харолд је оболео од неизлечиве болести. Преселили смо се у подружницу где нам је обома пружена нега пуна љубави. Мој драги супруг је свој живот на земљи завршио 1993, када је имао 81 годину.

Повратак у Енглеску

Било ми је драго што сам била део бетелске породице у Хонгконгу, али сам све теже подносила врућину и влагу. Тада ми је из централе у Бруклину стигло једно писмо које ме је изненадило — у том писму је стајало питање да ли бих, с обзиром на своје здравље, желела да размислим о томе да се преселим у једну подружницу где би ми била пружена боља нега. Тако сам се 2000. године вратила у Енглеску и придружила се бетелској породици у Лондону. Позив да се вратим заиста је био пун љубави! Срдачно сам дочекана, и сада налазим велико задовољство у разним доделама које овде имам, што укључује и бригу око бетелске библиотеке у којој има 2 000 књига.

Повезана сам са кинеском скупштином која се састаје у Лондону. Али ипак, промениле су се неке ствари у вези са служењем на том подручју. Данас долази мање људи из Хонгконга, а више из унутрашњости Кине. Они говоре мандарински, и то представља један нови изазов у делу проповедања. Из разних делова земље долазе извештаји о многим занимљивим библијским студијима који се воде с Кинезима који се школују у Енглеској. Они су марљиви и цене библијску истину о којој уче. Задовољство је помагати им.

У спокојству свог новог дома, често размишљам о свом срећном животу и не престајем да се дивим Јеховиној лојалној љубави. Она прожима све што је везано за његову намеру, и брига коју показује према својим слугама тако је очигледна. Имам много разлога да будем захвална за сву његову бригу пуну љубави према мени (1. Петрова 5:6, 7).

[Фуснота]

a Животна прича ова два мисионара објављена је у Кули стражари од 15. јула 1963. на странама 437-42, и 15. децембра 1965. на странама 756-67 (енгл.).

[Слика на 24. страни]

Док сам служила у Индији

[Слике на 25. страни]

Харолд Кинг 1963. и током 1950-их док је служио у Кини

[Слике на 26. страни]

На дан нашег венчања у Хонгконгу, 5. октобра 1965.

[Слика на 26. страни]

Са брачним паровима Лиангс (у средини) и Ганавејс (десно), члановима бетелске породице у Хонгконгу