Пређи на садржај

Пређи на садржај

Био сам задовољан оним што сам имао

Био сам задовољан оним што сам имао

Животна прича

Био сам задовољан оним што сам имао

ИСПРИЧАО БЕНЏАМИН ИКЕЧУКВУ ОСУЕКЕ

Убрзо пошто сам започео с пуновременом службом, отишао сам да посетим родитеље. Чим ме је угледао, отац ме је зграбио за кошуљу и почео да виче: „Лопове!“ Дохватио је мачету и ударио ме пљоснатом страном сечива. Сељани су чули буку и окупили се око наше куће. Шта сам то украо? Дозволите ми да објасним.

РОДИО сам се 1930. године у селу Умуаријам, на југоистоку Нигерије, као најстарији од седморо деце. Најстарија од мојих сестара умрла је када је имала 13 година. Родитељи су били чланови Англиканске цркве. Отац се бавио пољопривредом, а мајка ситном трговином. Пешице је ишла до пијаце, која је од нашег села била удаљена око 30 километара, да би купила канту палминог уља и враћала се касно истог дана. Онда би рано идућег јутра пешачила до једне железничке станице, која је била удаљена око 40 километара, да би продала то уље. Ако би нешто зарадила, обично не више од 15 америчких центи, купила би намирнице за породицу и вратила се истог дана. То је радила петнаестак година, све до своје смрти 1950. године.

Са школовањем сам започео у сеоској школи која је била под надзором Англиканске цркве. Међутим, да бих завршио основну школу, требало је да живим у изнајмљеном стану око 35 километара далеко од наше куће. Пошто родитељи нису имали новца да ми обезбеде даљње школовање, почео сам да тражим посао. У почетку сам радио у Лагосу, на западу Нигерије, као слуга код једног човека који је радио на железници, а онда у Кадуни на северу Нигерије код једног државног службеника. У Бенину, граду који се налази у централном делу западне Нигерије, радио сам као службеник код једног адвоката, а касније сам радио у пилани. Одатле сам 1953. отишао у Камерун код једног рођака који ми је помогао да се запослим на плантажи каучука. Месечно сам зарађивао око девет америчких долара. Радио сам само ниже послове, али био сам задовољан докле год сам имао шта да једем.

Сиромашан човек ми је дао богатство

Мој колега Силванус Окемири био је Јеховин сведок. Док смо секли траву и стављали заштитни омотач око дрвећа из ког се добијао каучук, он је користио сваку прилику да са мном разговара о Библији. Премда сам га слушао, све је остало само на томе. Па ипак, када је мој рођак сазнао да сам у контакту са Сведоцима, урадио је све што је могао да би ме одвратио од њих. Упозорио ме је: „Бенџи, немој да идеш код господина Окемирија. Он је Јеховин човек и сиромашан је. Свако ко се дружи с њим постаће исти као он.“

Почетком 1954. године вратио сам се кући зато што више нисам могао да поднесем тешке услове у којима сам радио. У то време, Англиканска црква је имала много строжа морална мерила. Био сам поучен да презирем неморал. Међутим, врло брзо сам постао огорчен због лицемерства које је владало међу људима који су ишли у цркву. Премда су на сав глас тврдили да поштују библијска мерила, њихов живот је говорио нешто сасвим друго (Матеј 15:8). О томе сам више пута разговарао са својим оцем, што је довело до веома затегнутих односа међу нама. Једне ноћи сам једноставно отишао од куће.

Отишао сам у Омобу, један мали железнички град. Тамо сам поново дошао у контакт с Јеховиним сведоцима. Присила Исиоча, коју сам познавао још из мог села, дала ми је брошурице „Ова добра вест о краљевству“ и Након Армагедона — Божји нови свет. a Просто сам их гутао док сам читао и постао сам уверен да сам пронашао истину. У мојој цркви нисмо проучавали Библију; концентрисали смо се само на људске традиције. Међутим, у литератури Сведока Библија је често била цитирана.

За нешто мање од месец дана, упитао сам брата и сестру Исиоча којим даном иду у своју цркву. На првом састанку Јеховиних сведока ништа нисам разумео. Студијски чланак из Куле стражаре био је о нападу ’Гога од Магога‘, који се помиње у пророчанској књизи Језекиља (Језекиљ 38:1, 2). Многи изрази су ми били страни, али на мене је снажан утисак оставила срдачна добродошлица која ми је изражена и зато сам одлучио да поново дођем идуће недеље. На том другом састанку сам чуо за проповедање. Зато сам упитао Присилу када они иду да проповедају. Треће недеље сам им се придружио носећи једну малу Библију. Нисам имао ни торбу за службу нити било какву библијску литературу. И поред свега тога, постао сам објавитељ Краљевства и на крају тог месеца сам предао извештај!

Нико није проучавао Библију са мном, али сваки пут кад бих посетио породицу Исиоча, упијао сам речи вере и охрабрења из Писма и добио нешто библијске литературе. На Обласном конгресу који је одржан у Аби 11. децембра 1954. симболизовао сам своје предање Јехови крштењем у води. Рођак код ког сам живео и радио као шегрт више није хтео да ми даје храну и да ме учи. Чак није хтео да ми плати ни једну једину пару за све време које сам радио код њега. И поред тога нисам био љут. Најважније ми је било што имам добар однос с Богом. То ми је пружало утеху и унутрашњи мир. Сведоци из места где сам живео притекли су ми у помоћ. Брачни пар Исиоча ми је дао храну, а други су ми позајмили новац да бих почео да се бавим ситном трговином. Средином 1955. купио сам полован бицикл, а у марту 1956. постао сам општи пионир. Убрзо после тога сам успео да вратим сав новац који сам дуговао. Трговина ми је доносила веома малу зараду, али могао сам да се издржавам. Било ми је сасвим довољно оно што ми је Јехова пружао.

„Украо“ сам браћу и сестре

Када сам се осамосталио, прво што сам желео да урадим било је да помогнем својој браћи и сестрама у духовном погледу. Отац је имао предрасуде. Био је изузетно подозрив и зато се противио кад сам постао Сведок. Како сам онда могао да помогнем браћи и сестрама да упознају библијску истину? Понудио сам се да издржавам млађег брата Ернеста, тако да му је отац дозволио да живи са мном. Ернест је убрзо прихватио истину и крстио се 1956. То што се Ернест променио навело је оца да се још више противи. Међутим, и моја сестра, која је већ била удата, упознала је истину заједно са својим мужем. Када сам упитао да ли би друга сестра, Фелисија, могла да буде код мене на распусту, отац је нерадо пристао. Ускоро је и она постала Јеховин сведок.

Године 1959, отишао сам код оца да бих трећу сестру, Бернис, одвео да буде заједно са Ернестом. Том приликом ме је напао, оптужујући ме да му крадем децу. Није схватио да су они сами одлучили да служе Јехови. Отац се заклео да никада неће пустити Бернис да пође са мном. Међутим, Јеховина рука није била кратка и Бернис је већ идуће године дошла да проведе распуст са Ернестом. Као и друге сестре, и она је прихватила истину и крстила се.

„Научио сам тајну“

У септембру 1957. почео сам да служим као специјални пионир и у делу проповедања сам сваког месеца проводио око 150 сати. Мој партнер Санди Ирогбелачи и ја служили смо на огромном подручју града Акпунаабуа у покрајини Ече. На првом Покрајинском састанку којем смо присуствовали, након што смо стигли на ту доделу, из наше групе се крстило 13 особа. Речима се не може описати како се осећамо сада када видимо да у том подручју има 20 скупштина!

Године 1958, упознао сам Кристијану Азуике, сестру која је служила као општи пионир у скупштини Аба-исток. Дивио сам се њеној ревности и венчали смо се у децембру те године. Почетком 1959. био сам именован за путујућег надгледника, и посећивао сам и храбрио скупштине наше духовне браће. Од тада па до 1972. године, моја супруга и ја смо посетили готово све скупштине у источном делу Нигерије и у централном делу западне Нигерије.

Скупштине су биле доста удаљене једна од друге а главно превозно средство које смо користили био је бицикл. Када смо служили у скупштинама у великим градовима, браћа би унајмила такси да нас превезе до следеће скупштине. Дешавало се да будемо смештени у собе са земљаним подом и без таванице. Спавали смо на креветима од палминих грана. На неким креветима је уместо мадраца била прострта трава преко које је била стављена простирка, а на некима није било ни таквог мадраца. Није нам представљало проблем то што смо добијали мало хране и што понекад храна није била баш квалитетна. Пошто смо већ раније научили да будемо задовољни и када имамо мало, уживали смо у свакој храни коју смо добијали а нашим домаћинима је било веома драго због тога. У то време у неким градовима није било струје и зато смо са собом увек носили петролејску лампу. Међутим, упркос тешкоћама, доживели смо много пријатних тренутака док смо сарађивали с тим скупштинама.

Током тих година разумели смо колико је важан следећи савет апостола Павла: „Кад имамо храну, одећу и заклон, будимо задовољни тиме“ (1. Тимотеју 6:8). Павле је у невољама научио једну тајну која му је помогла да остане задовољан. О каквој је тајни реч? Он је објаснио: „Заиста знам шта значи имати мало, заиста знам шта значи имати обиље. У свему и у свим околностима научио сам тајну и како да будем сит и како да гладујем, и како да имам обиље и како да трпим оскудицу.“ И ми смо научили ту тајну. Павле је још додао: „За све имам снаге уз помоћ онога [Бога] који ми даје моћ“ (Филипљанима 4:12, 13). Ова изјава се у нашем случају показала и те како тачном! Били смо благословљени задовољством, потпуним учешћем у изграђујућим хришћанским активностима и унутрашњим миром.

У путујућој служби као породица

Крајем 1959. родио нам се први син Џоел, а 1962. добили смо још једног сина Самјуела. Кристијана и ја смо наставили с путујућом службом, посећујући скупштине заједно с наша два сина. Године 1967, у Нигерији је избио грађански рат. Школе су биле затворене због непрестаних ваздушних напада. Моја супруга је пре него што ми се придружила у путујућој служби радила као учитељица, тако да је током рата децу поучавала код куће. Самјуел је већ са шест година знао да чита и пише. Када је након рата кренуо у школу, био је два разреда испред својих вршњака.

Тада нисмо били потпуно свесни с каквим ћемо се све тешкоћама суочити док истовремено будемо подизали децу и учествовали у путујућој служби. Међутим, године 1972. били смо додељени да служимо као специјални пионири, што се за нас показало веома корисним. То нам је омогућило да будемо на једном месту и да се потпуно усредсредимо на духовност наше породице. Врло рано смо почели да поучавамо своје синове колико је вредно бити задовољан оним што нам Бог пружа. Самјуел се крстио 1973, а Џоел је те исте године постао општи пионир. Обојица су се оженила добрим хришћанкама и сада и они подижу своју породицу у истини.

Беда грађанског рата

Када је избио грађански рат, служио сам с породицом као покрајински надгледник у Оничи. Тај рат нас је још више уверио у чињеницу да је бескорисно сакупљати материјалне ствари и полагати наде у њих. Виђао сам како људи на улицама остављају вредне ствари и беже да би спасли живот.

Када је рат постао још жешћи, сви способни мушкарци су били регрутовани. Многа браћа која су то одбила била су мучена. Нисмо могли слободно да се крећемо. Несташице хране су изазвале велику пометњу у земљи. Цена пола килограма касаве скочила је са 7 америчких центи на 14 долара, а цена шољице соли са 8 на 42 долара. Млека, путера и шећера није ни било. Да бисмо преживели, млели смо незрелу папају и мешали је с мало брашна од касаве. Јели смо и скакавце, кору од касаве, лишће хибискуса, једну врсту трске — било какво лишће до ког смо могли доћи. Месо је представљало луксуз, тако да сам за децу хватао гуштере. И поред свега тога, колико год да је ситуација била тешка, Јехова се увек бринуо о нама.

Међутим, још је опаснија била духовна оскудица коју је овај рат проузроковао. Већина браће је побегла из ратом захваћеног подручја у џунглу или у друга села, и тада су изгубили већину, ако не и све библијске публикације које су имали. Сем тога, блокаде које су направиле владине трупе онемогућиле су да нова библијска литература доспе на територију Бијафре. Иако је већина скупштина покушавала да одржава састанке, духовност браће је трпела зато што упутства из подружнице нису могла да допру до њих.

Борба против духовне глади

Путујући надгледници су и даље давали све од себе да посете сваку скупштину. Многа браћа су побегла из градова те сам их тражио где год сам мислио да их могу наћи. Једном приликом сам се побринуо да моја супруга и деца буду на сигурном, а ја сам шест недеља био одсутан од куће, одлазећи у села и џунглу у потрази за браћом.

Док сам служио у скупштини Огбунка, чуо сам да око града Исуочија, у области Окигве, има много браће. Замолио сам да се тој браћи пренесе порука да се сакупе на једној плантажи индијског ораха која се налазила у селу Умуаку. Један старији брат и ја бициклима смо прешли око 15 километара до те плантаже и тамо нас је сачекало око 200 Сведока, укључујући жене и децу. Уз помоћ једне сестре која је била пионир, пронашао сам још једну групу од око стотину Сведока, који су уточиште нашли у џунгли у области Ломара.

Лоренс Угвуегбу је био један од неколико храбре браће која су живела у ратом опустошеном граду Оверију. Он ми је рекао да око Охаџија има много Сведока. Та браћа се нису могла слободно кретати јер је војска заузела то подручје. Нас двојица смо бициклима отишли тамо под окриљем мрака и у ограђеном дворишту једног брата одржали састанак са око 120 Сведока. Ту прилику смо искористили и да посетимо још неку браћу која су била у скровиштима.

Брат Ајзак Нвагву је ризиковао свој живот да би ми помогао да пронађем још браће која су била расељена. Кануом ме је превезао с једне обале реке Отамири на другу да бих посетио више од 150 Сведока који су се окупили у селу Егбу-Ече. Један тамошњи брат је одушевљено рекао: „Ово је најлепши дан у мом животу! Нисам ни помислио да ћу доживети да поново видим покрајинског надгледника. Сад, ако се и деси да умрем у овом рату, барем сам то доживео.“

Био сам у опасности да ме неко присилно регрутује, али непрестано сам осећао да ме Јехова штити. Једног послеподнева сам се после састанка са око 250 браће враћао на своје преноћиште, и једна група командоса ме је зауставила на барикади. Упитали су ме: „Зашто се ниси прикључио војсци?“ Објаснио сам им да сам мисионар који проповеда Божје Краљевство. Схватио сам да су решили да ме ухапсе. Након што сам се брзо помолио у себи, рекао сам њиховом заповеднику: „Молим вас пустите ме.“ На моје изненађење, он је одговорио: „Хоћеш да кажеш да треба да те пустимо?“ „Да“, одговорио сам, „пустите ме.“ Он је рекао: „Слободан си.“ Нико од војника није прозборио ни речи (Псалам 65:2, 3).

Скромност доноси још благослова

Наставио сам да служим у покрајинском делу и после рата који се завршио 1970. године. Имао сам предност да помогнем око реорганизовања скупштина. Затим смо Кристијана и ја служили као специјални пионири све до 1976. када сам поново био именован за покрајинског надгледника. Средином те године именован сам за обласног надгледника. Седам година касније, моја супруга и ја смо били позвани да служимо у нигеријској подружници Јеховиних сведока, где и сада живимо. Сада кад смо ту у подружници, увек се обрадујемо када се поново видимо с браћом и сестрама с којима смо били за време грађанског рата и у другим приликама, с браћом која и даље верно служе Јехови.

Кристијана ми је током година пружала дивну подршку и била ми је лојалан друг. То што је позитивна и одлучна, упркос томе што се још од 1978. бори са здравственим проблемима, много ми помаже да извршавам све дужности које имам. Установили смо да су истините следеће псалмистине речи: „Јехова ће га болна на одру крепити“ (Псалам 41:4).

Када се осврнем на све ове године испуњене теократским активностима, не могу а да не будем захвалан Јехови за све његове дивне благослове. Увек сам био задовољан оним што ми је пружао и због тога стварно могу да кажем да сам истински срећан. Један благослов који се ни са чим не може упоредити јесте радост коју ми доноси то што видим како моја рођена браћа и сестре и моја деца и њихове породице заједно са мном и мојом супругом служе Јехови. Јехова ми је пружио испуњен и смисаон живот. Ниједна жеља ми није остала неиспуњена.

[Фуснота]

a Објавили Јеховини сведоци. Више се не штампа.

[Оквир на 27. страни]

Правовремене околности које су допринеле да се помогне браћи

Непријатељство које је средином 1960-их постојало између етничких група са севера и истока Нигерије водило је до немира, побуна, безакоња и етничког насиља. Ови догађаји су стварали много проблема Јеховиним сведоцима, који су били одлучни да у свему томе остану потпуно неутрални. Двадесетак њих је било убијено. Већина је изгубила све што је имала.

Дана 30. маја 1967, источне покрајине у Нигерији су се отцепиле од федерације и основале Републику Бијафру. Државна војска је била мобилисана и Бијафри је била наметнута потпуна блокада. Уследио је крвави грађански рат.

Јеховини сведоци су због своје неутралности постали мета напада у Бијафри. У новинама су о њима били објављивани врло заједљиви коментари, што је проузроковало да буду омрзнути у јавности. Међутим, Јехова се постарао да његове слуге добијају духовну храну. Како?

Почетком 1968, један човек је добио посао у једној пошти у Европи, а други је почео да ради на аеродрому у Бијафри. Обојица су били Сведоци. Због посла који су радили били су на два супротна краја једине везе која је постојала између Бијафре и остатка света. Ова два Сведока су се добровољно јавила да обављају опасан задатак уношења духовне хране у Бијафру. Такође су помагали око снабдевања наше сиромашне браће неопходним потрепштинама. Њих двојица су обављала то важно задужење током читавог рата, који се завршио 1970. Један од њих је касније рекао: „Оно у чему смо ми учествовали није било дело човека.“

[Слика на 23. страни]

Године 1956.

[Слика на 25. страни]

Године 1965, с нашим синовима, Џоелом и Самјуелом

[Слика на 26. страни]

Какав је благослов служити Јехови као породица!

[Слика на 27. страни]

Кристијана и ја данас служимо у нигеријској подружници