Зашто се чувати охолости

ОХОЛОСТ је исто што и понос који је пун презира према другима, уображеност, надменост; то је нешто супротно понизности. Грчке и хебрејске речи које су преведене са „охол“ и „охолост“ у основи указују на то да особа оставља утисак да је „узвишена“, „горда“, „истакнута“. Особа која је охола сматра себе супериорнијом и бољом од људи који су око ње. Због тога, таква особа обично тражи част и пажњу која јој не припада, и с другима се опходи без поштовања и дрско.

Охолост је лоша особина која не представља само начин размишљања. Исус Христ ју је сврстао међу убиства, крађе, хуле и друге преступе, и рекао је да све то долази „изнутра, из људског срца“ (Марко 7:21, 22). Исусова мајка Марија рекла је о Јехови: „Распрши оне који су охоли у намери свог срца“ (Лука 1:51). Давид се следећим речима обратио Јехови: „Срце моје није охоло“ (Псалам 131:1, NW; Исаија 9:9; Данило 5:20).

Чак и срце особе која је понизно служила Богу може постати охоло због стицања богатства или ауторитета, или због лепоте, успеха, мудрости и похвала других. Јудејском краљу Озији се то десило. Био је добар владар и много година је имао Јеховин благослов (2. Летописа 26:3-5). Међутим, у библијском извештају стоји: „Али кад се осили, понесе [’узохоли‘, NW] се срце његово, те се поквари и сагреши Јехови, Богу своме, и уђе у храм Јеховин да кади на олтару кадионом“ (2. Летописа 26:16). Озија је себи дао за право да врши свештеничке дужности, иако је било сасвим јасно да те предности Бог није дао израелским краљевима, чиме је раздвојио краљевство од свештенства.

Једном приликом се и добри краљ Језекија узохолио у срцу. Његова охолост је утицала и на његове поданике. Постао је краљ захваљујући Јеховином благослову, али је у одређеном моменту занемарио чињеницу да све заслуге припадају Богу. Писац 2. Летописа је о њему записао: „Језекија не поступи према добру које му се учини, јер се понесе [’узохоли‘, NW] срце његово; и гнев Јеховин подиже се на њ и на Јуду и на Јерусалим.“ На сву срећу, променио је тај опасан став који је имао. У извештају се даље каже: „Језекија [се] понизи од охолости своје, заједно са становницима Јерусалима и за живота Језекијина не паде на њих гнев Јеховин“ (2. Летописа 32:25, 26; упореди са Исаијом 3:16-24; Језекиљ 28:2, 5, 17).

Охоле особе не само што нису омиљене у очима поштених људи, већ што је још горе, Јехова Бог се супротставља таквима (Јаков 4:6; 1. Петрова 5:5). Охолост је лудост и грех (Пословице 14:3, NW; 21:4). Јехова се супроти охолим особама и понизиће их (2. Самуилова 22:28, NW; Јов 40:6; Псалам 31:19, 24; Исаија 2:11, 17). Уколико се охола особа не промени, њена охолост ће је сигурно одвести у уништење. Од древне нације Моав, која се узвисивала над Богом и његовим народом, није остало ништа (Исаија 16:6; 25:10, 11; Јеремија 48:29). Чак ни десетоплеменско краљевство Израела није било поштеђено када је постало охоло и дрско (Исаија 9:8-12).

Стога, особа мора бити веома пажљива како јој срце не би постало охоло. Посебно треба да се чува када постане успешна на неком пољу или када добије неке веће одговорности. Она треба да задржи на уму да „дрскост претходи погибли, а охолост претходи пропасти“ (Пословице 16:18). Уколико  дозволи да се код ње развије охолост, та особина може почети да управља њеним понашањем чак дотле да је Јехова због тога препусти стању ума које је за осуду и које води у смрт (Римљанима 1:28, 30, 32). Нарочито је важно бити опрезан сада у ’последњим данима‘ када је, како је апостол упозорио, охолост људи једно од обележја ових критичних времена (2. Тимотеју 3:1, 2).

Сем тога, особа којој је стало до Божјег одобравања не треба да ласка другима, јер би они због тога могли постати охоли. Једна пословица каже: „Онај који ближњем своме ласка, замку њему пред ноге меће“ (Пословице 29:5). Особа која ласка не само што ће свог ближњег довести до пропасти, јер ’уста ласкава спремају пропаст‘, већ ће и сама изгубити добар однос с Богом (Пословице 26:28). Апостол Павле се својски трудио да избегава ласкање и охолост (1. Солуњанима 2:5, 6).