Вестфалски мир — прекретница у Европи

„ЗА МНОГЕ шефове европских држава скуп попут данашњег сигурно је нешто несвакидашње.“ То је у октобру 1998. изјавио Роман Херцог, бивши председник Савезне Републике Немачке. Међу онима којима се обратио били су четири краља, четири краљице, два кнеза, један велики војвода и неколико председника. Тај догађај, који је организовао Савет Европе, био је од изузетног значаја у 50-годишњој историји савремене Немачке. Којим поводом је он организован?

У октобру 1998. обележена је 350-годишњица Вестфалског мировног споразума. Мировни договори често представљају историјске прекретнице и у том погледу Вестфалски споразум је био нешто посебно. Потписивањем овог договора 1648. завршен је Тридесетогодишњи рат и обележено је рођење савремене Европе као континента независних држава.

Стари поредак је уздрман

Током средњег века, најмоћније институције у Европи биле су Римокатоличка црква и Свето римско царство. То царство се састојало од стотина покрајина различите величине и простирало се на територији на којој се сада налазе Аустрија, Белгија, источна Француска, Луксембург, Немачка, Холандија, Чешка, Швајцарска и делови Италије. Пошто су немачке покрајине сачињавале већи део царства, оно је постало познато као Свето римско царство немачког народа. Сваком покрајином полунезависно је управљао кнез. Цар је био римокатолик и потицао је из аустријске Хабзбуршке династије. Зато је Европа, будући да су њом владали папа и цар, чврсто била у рукама римокатолика.

Међутим, у 16. и 17. веку, устаљени поредак је био уздрман. Европом се ширило незадовољство услед раскалашности Римокатоличке цркве. Религиозни реформатори, попут Мартина Лутера и Жана Калвина, заговарали су повратак библијским вредностима. Лутер и Калвин су добили велику подршку јавности и из тог покрета настали су реформација и протестантизам. Реформација је поделила царство на три вере — католицизам, лутеранство и калвинизам.

Католици су гајили неповерење према протестантима, а протестанти су осећали презир према католицима. Таква клима је почетком 17. века довела до формирања Протестантске уније и Католичке лиге. Неки кнежеви из царства придружили су се Унији, а неки Лиги. Неповерење је проузроковало да Европа — а посебно царство — постане попут бурета барута ком је требала само једна варница да би све одлетело у ваздух. Када је варница коначно избила, започео је сукоб који је трајао наредних 30 година.

Смртоносна варница — Европа у пламену

Протестантски владари су покушали да утичу на католичке Хабзбурге да дозволе већу слободу обожавања. Али уступци су  нерадо чињени и у периоду 1617-18, две лутеранске цркве у Бохемији (Чешка) присилно су затворене. То је увредило протестантске племиће, који су упали у прашки двор, шчепали тројицу католичких државника и избацили их кроз прозор. Овај чин је био варница која је запалила Европу.

Иако су наводно били следбеници Кнеза мира, Исуса Христа, чланови супарничких религија били су у жестокој завади (Исаија 9:6). У бици код Беле горе, Лига је нанела жесток пораз Унији, која се и распала. Протестантски племићи били су погубљени на прашком тргу. Широм Бохемије, имање протестаната који нису желели да се одрекну вере било је заплењено и подељено међу католицима. Књига 1648 — Krieg und Frieden in Europa (1648. — рат и мир у Европи) описује то конфисковање као „један од највећих преноса власништва у историји средње Европе“.

Оно што је почело као религиозно неслагање у Бохемији, прерасло је у међународну борбу за превласт. Током наредних 30 година, у рат су били увучени Данска, Француска, Холандија, Шведска и Шпанија. Католички и протестантски владари, често вођени похлепом и тежњом за моћи, лактали су се за политичку надмоћ и економски добитак. Тридесетогодишњи рат је подељен на фазе, од којих је свака названа по највећим противницима Царства. Неколико дела наводе четири фазе: Бохемијски и Палатинатски рат, Данско-Доњесаксонски рат, Шведски рат и Француско-Шведски рат. Борбе су се углавном водиле на територији Царства.

Тада су од оружја постојали пиштољи, мускете, мерзери и топови, а највећи произвођач била је Шведска. Католици и протестанти су се нашли у сукобу без излаза. Једна војска је одлазила у борбу певајући „Санта Марија“, а друга „Бог је с нама“. Трупе су пљачкале и харале немачким покрајинама и опходиле се према неистомишљеницима и цивилима као према животињама. Рат је прерастао у варварство. Колико се од тога разликује библијско пророчанство: „Неће више народ мач на народ дизати и неће се више рату учити“! (Михеј 4:3).

Цела једна генерација Немаца расла је знајући само за рат, а измучено становништво жудело је за миром. Било је очигледно да би мир био достижан уколико се владари не би сукобљавали око политичких интереса. Како је рат губио религиозне мотиве, политика је све више долазила у први план. Иронично је то што је један од оних који су унапређивали ту промену имао велики утицај у Католичкој цркви.

Кардинал Ришеље преузима скиптар

Почасна титула Арман-Жана ди Плесиа била је кардинал Ришеље. Он је био  и француски премијер од 1624. до 1642. Ришеље је тежио да Француску начини европском силом. Зато је покушао да поткопа моћ Хабзбурговаца, који су такође били католици. Како? Тако што је новчано подупирао протестантске војске из немачких покрајина, Данске, Холандије и Шведске које су се бориле против Хабзбурговаца.

Ришеље је први пут послао француске трупе у рат 1635. Књига vivat pax — Es lebe der Friede! (Живео мир!) објашњава да у својој завршној фази, „Тридесетогодишњи рат више није био верски сукоб... Рат је постао борба за политичку превласт у Европи“. Оно што је у почетку био религиозни сукоб између католика и протестаната, на крају је постала заједничка борба католика и протестаната против других католика. Католичка лига је почетком 1630-их већ била слаба, а 1635. се и распала.

Мировна конференција у Вестфалији

Европа је била опустошена пљачком, убиствима, силовањима и заразним болестима. Осим што су чезнули за миром, људи су с временом постали свесни да је то био рат без победника. Књига vivat pax — Es lebe der Friede! истиче да су „крајем 1630-их кнежеви на власти коначно схватили да им војна снага више не може помоћи да остваре свој циљ“. Али, ако су сви желели мир, како се он могао остварити?

Цар Светог римског царства Фердинанд III, француски краљ Луј XIII и шведска краљица Кристина сложили су се да би све зараћене стране требало да се састану на једној конференцији на којој би преговарале о условима за мир. За преговоре су одабрана два града у немачкој покрајини Вестфалији— Оснабрик и Минстер. Они су изабрани зато што се налазе тачно између главних градова Шведске и Француске. Почев од 1643, око 150 делегација — неке с великим тимовима саветника — дошле су у та два града; католички изасланици у Минстер, а протестантски у Оснабрик.

Најпре су одређена правила како би се утврдиле титуле и ранг изасланика, којим редом ће се заузимати места и процедуре. Затим су почели мировни преговори, а делегације су једна другој износиле предлоге преко посредника. Након скоро пет година — док је рат и даље трајао — постигнут је договор око мировних услова. Вестфалски споразум се није састојао само од једног документа. Један договор је потписан у Оснабрику између цара Фердинанда III и Шведске, а други у Минстеру између цара и Француске.

Кад су се вести о споразуму прошириле, свуда је настало славље. Оно што је почело са смртоносном варницом, завршило се уз дослован ватромет. Небо изнад многих градова било је осветљено ватрометом. Црквена звона су звонила, топови су тутњали почасном паљбом, а народ је певао на улицама. Да ли је Европа могла да се нада трајном миру?

Да ли је могућ трајни мир?

Вестфалским споразумом је признато право независности. То је значило да се свака страна сложила да поштује територијална права свих других страна и да се не меша у њихову унутрашњу политику. Тако је рођена савремена Европа као континент независних држава. Неке од тих држава су споразумом добиле више од других.

Француска је постала главна сила, а Холандија и Швајцарска су стекле независност. Што се тиче немачких покрајина, од којих су многе биле ратом опустошене,  споразум им баш и није ишао наруку. Судбина немачке је у извесној мери била у рукама других народа. The New Encyclopædia Britannica наводи: „Користи и губици немачких кнежева били су одређени тиме шта је одговарало главним силама: Француској, Шведској и Аустрији.“ Уместо да се удруже и уједине, немачке покрајине су остале подељене као и раније. Неким деловима Немачке, као што су ушћа немачких главних река, Рајне, Елбе и Одре, чак су почели да управљају страни владари.

Католицизам, лутеранство и калвинизам добили су једнака права. То се није допало свима. Папа Инокентије X жестоко се успротивио споразуму и прогласио га ништавним и неважећим. Па ипак, религиозне границе које су тада повучене углавном се нису мењале у наредна три века. Иако религиозна слобода грађана ни тада није постигнута, овим се напредовало у том правцу.

Споразумом је завршен Тридесетогодишњи рат, а самим тим и скоро све непријатељство. То је био последњи велики религиозни рат у Европи. Ратова је било и након тога, али њихови скривени узроци више нису били религиозни, већ политички и економски. Наравно, то не значи да је религија престала да потпирује непријатељства у Европи. У Првом и Другом светском рату, немачки војници су на опасачима носили копчу с добро познатим натписом: „Бог је с нама.“ Током тих ужасних сукоба, католици и протестанти с једне стране поново су заратили против католика и протестаната с друге стране.

Јасно је да Вестфалски споразум није донео трајни мир. Међутим, послушни људи ће ускоро доживети такав мир. Јехова Бог ће дати трајни мир људима путем Месијанског Краљевства свог Сина, Исуса Христа. Под том владавином, једина права религија унапређиваће јединство, а не поделе. Нико неће имати ни религиозни, ни било који други разлог да иде у рат. Какво ће то олакшање бити када Краљевство буде владало над целом земљом и када буде остварен „мир бескрајан“! (Исаија 9:6, 7).

[Истакнути текст на 21. страни]

Оно што је у почетку био религиозни сукоб између католика и протестаната, на крају је постала заједничка борба католика и протестаната против других католика

[Истакнути текст на 22. страни]

Једна војска је одлазила у борбу певајући „Санта Марија“, а друга „Бог је с нама“

[Слика на 21. страни]

Кардинал Ришеље

[Слика на 23. страни]

Цртеж из 16. века на ком је приказан сукоб између Лутера, Калвина и папе

[Извор слике на 20. страни]

Из књиге Spamers Illustrierte Weltgeschichte VI

[Извори слика на 23. страни]

Религиозне вође у сукобу: Из књиге Wider die Pfaffenherrschaft; карта: The Complete Encyclopedia of Illustration/J. G. Heck