Да ли свештенство треба да проповеда о политици?

„ЈЕДАН бискуп из Канаде рекао је ходочасницима да се политичким путем може помоћи сиромашнима... Чак иако не изгледа да је политички систем баш по Божјој вољи, ’требало би да будемо укључени у њега како би сиромашни могли да добију правду‘“ (Catholic News).

Извештаји о црквеним старешинама који отворено подржавају уплитање у политику нису неуобичајени, нити је необично да религиозне вође буду на неком политичком положају. Неки су покушали да уведу политичке реформе. Друге памте и диве им се због тога што су покренули кампање за расну равноправност и укидање ропства.

Па ипак, многим члановима цркве није пријатно када се њихове религиозне вође отворено изјашњавају на чијој су страни када се ради о политици. „Верници Протестантске цркве понекад негодују због мешања свештенства у политику“, каже се у часопису Christian Century, у чланку о политичкој теологији. Многи религиозни људи сматрају да је црква превише света да би се мешала у политику.

Намећу се нека занимљива питања везано за све оне који желе бољи свет. Могу ли хришћански проповедници унети реформе у политику? a Да ли је заступање политичких идеја Божји начин за успостављање боље владавине и бољег света? Да ли је хришћанство основано као нови начин бављења политиком?

Како је започела политика у Христово име

У књизи The Early Church, историчар Хенри Чадвик пише да је рана хришћанска скупштина била позната по својој „равнодушности према поседовању моћи у овом свету“. Била је то „политички неутрална, мирољубива и пацифистичка заједница“. У књизи A History of Christianity стоји: „Међу хришћанима је постојало општеприхваћено гледиште да не би требало да ико од њих прихвати државну службу... Хиполит је рекао да се све до почетка трећег века по хришћанском обичају захтевало од оних који су радили у правосуђу да се одрекну свог положаја како би се прикључили Цркви.“ Међутим, с временом су људи који су желели моћ почели да предводе у многим хришћанским скупштинама дајући себи звучне титуле (Дела апостолска 20:29, 30). Неки су желели да буду и религиозне вође и политичари. Изненадна промена у Римском царству пружила им је прилику за то.

 Године 312. пре н. е., пагански римски император Константин постао је наклоњен номиналном хришћанству. Запрепашћујуће је што су црквени бискупи спремно учинили компромис ради погодности које им је овај пагански император понудио. „Црква је све више утицала на важне одлуке у политици“, написао је Хенри Чадвик. Како је то уплитање у политику утицало на религиозне вође?

Како је политика утицала на проповеднике?

Идеју да Бог користи религиозне вође као политичаре посебно је унапређивао Августин, утицајни католички теолог из петог века. Он је предвиђао да ће црква владати над народима и донети мир човечанству. Међутим, историчар Х. Џ. Велс је написао: „Историја Европе од петог до петнаестог века углавном сведочи о неуспеху да се ова велика идеја о светској божанској владавини спроведе у дело.“ Хришћанство није успоставило мир ни у Европи, а камоли у целом свету. Многи су изгубили поверење у оно што се називало хришћанством. Где је настао проблем?

Многи који су тврдили да проповедају хришћанство почели су да се баве политиком из добрих намера, али касније су почели да учествују у злим поступцима. Мартин Лутер, проповедник и преводилац Библије, чувен је по свом залагању за реформу Католичке цркве. Међутим, због свог чврстог става против црквених доктрина постао је популаран међу онима који су се побунили из политичких мотива. Лутер је изгубио поштовање многих када је и он сам почео да износи своје мишљење у вези с политичким питањима. У почетку је подржавао сељаке који су се бунили против сурових племића. Међутим, када је њихова побуна прерасла у насиље, Лутер је подстакао племиће да угуше побуну, што су они и учинили уз велико крвопролиће. Није чудо што су га сељаци сматрали издајником. Лутер је такође подстицао племиће на побуну против католичког цара. У ствари, протестанти, како су Лутерови следбеници постали познати, од самог почетка су основали један политички покрет. Како је моћ коју је стекао утицала на Лутера? Искварила га је. На пример, иако се на почетку бунио против примене силе над религиозним противницима, касније је своје политичке пријатеље подстицао на то да сви они који су били против крштавања деце буду спаљени на ломачи.

Жан Калвин је био чувени женевски свештеник, али је с временом такође стекао огроман политички утицај. Када је Мигел Сервето објаснио да доктрина о Тројству нема потпору у Писму, Калвин је искористио свој политички утицај да би подржао погубљење Сервета, који је био спаљен на ломачи. Какво ужасно одступање од Исусових учења!

Вероватно се ти људи нису обазирали на оно што Библија каже у 1. Јовановој 5:19: „Цели свет лежи у власти злога.“ Да ли су они стварно имали жељу да унесу реформе у политику свог времена, или су их привлачили моћ и пријатељство са утицајним особама? Било како било, требало је да се сете надахнутих речи Исусовог ученика Јакова: „Зар не знате да је пријатељство са светом непријатељство с Богом? Ко год, дакле, жели да буде пријатељ свету себе чини Божјим непријатељем“ (Јаков 4:4). Јаков је знао да је Исус својим следбеницима рекао: „Нису део света, као што ни ја нисам део света“ (Јован 17:14).

 Међутим, док признају да хришћани не треба да учествују у злу овог света, многи ипак остају „део света“ јер не желе да буду политички неутрални. Они тврде да таква неутралност спречава хришћане да на делу покажу љубав према другима. Они верују да црквене вође треба отворено да говоре против корупције и неправде, и да одиграју значајну улогу у борби против тога. Међутим, да ли је неутралност коју је Исус научавао заиста неспојива с показивањем бриге за друге људе? Да ли може један хришћанин да се држи по страни када су у питању раздорна политичка питања, а да ипак на практичан начин помаже другима? Следећи чланак се бави овим питањима.

[Фуснота]

[Слика на 4. страни]

Да би задобиле политичку моћ, црквене вође су учиниле компромис с владарима као што је цар Константин

[Извор]

Musée du Louvre, Paris

[Слике на 5. страни]

Зашто су чувене религиозне вође биле привучене политици?

Августин

Лутер

Калвин

[Извори]

Августин: ICCD Photo; Калвин: Portrait by Holbein, from the book The History of Protestantism (Vol. II)