Древни спортови и важност победе

„СВАКО ко учествује у такмичењу испољава самоконтролу у свему.“ „Кад се неко такмичи у играма, не добија венац ако се није такмичио по правилима“ (1. Коринћанима 9:25; 2. Тимотеју 2:5).

Игре о којима је апостол Павле говорио биле су саставни део древне грчке цивилизације. Шта нам историја открива о тим такмичењима и атмосфери која је владала на њима?

Недавно је у римском Колосеуму одржана једна изложба о грчким играма, под називом Nike — Il gioco e la vittoria („Ники — игра и победа“). a Експонати су дали неке одговоре на горе наведено питање и тако нам пружили нешто о чему можемо да размишљамо када је у питању хришћанско гледиште о спорту.

Дуга традиција

Грчка није била прва цивилизација у којој је спорт био популаран. Па ипак, грчки песник Хомер је отприлике у  осмом веку пре н. е. описао друштво које су покретали херојски идеали и такмичарски дух, у ком су се војне и атлетске способности веома цениле. На изложби је било објашњено да су прве грчке свечаности биле религиозног карактера, и да су се одржавале на сахранама херојских личности, у част богова. На пример, Хомерова Илијада, најстарије дело грчке књижевности које је опстало до наших дана, описује да су ратници племићког порекла, Ахилови другови, приликом сахране Патрокла положили оружје и такмичили се како би показали своје вештине у боксу, рвању, бацању диска и копља и у трци двоколица.

Сличне свечаности су се одржавале широм Грчке. Један приручник са ове изложбе каже: „Свечаности су представљале прилику када су Грци, у знак поштовања према својим боговима, остављали по страни своје бескрајне и често насилне расправе и када су успевали да такмичарски дух, који их је карактерисао, усмере на спортска такмичења која су била мирољубива, али на којима су се борили са истим жаром.“

Неколико градова-држава усвојило је обичај да се редовно састају у заједничким центрима обожавања како би путем спортских такмичења одали част својим божанствима. С временом су четири такве свечаности — Олимпијске и Немејске игре, посвећене Зевсу, Питијске игре, посвећене Аполону, и Истамске игре, посвећене Посејдону — стицале све већу популарност, све док нису добиле статус панхеленских свечаности. То значи да су биле отворене за такмичаре из целог грчког света. Истакнуту улогу на овим такмичењима имало је жртвовање и молитва, а одавање части боговима вршило се и путем врхунских атлетских и уметничких надметања.

Каже се да је најстарија и најугледнија међу овим свечаностима први пут одржана 776. пре н. е. и одржавала се сваке четврте године у Олимпији, у Зевсову част. Друге по важности биле су Питијске игре. Одржавале су се близу најпопуларнијег пророчишта древног света, у Делфима, и такође су обухватале спортска такмичења. Међутим, у част заштитника поезије и музике, Аполона, нагласак је био на песми и плесу.

Дисциплине које су биле заступљене

У поређењу с данашњом атлетиком, није било много дисциплина и само су мушкарци учествовали. У програму древних Олимпијских игара никада није било више од десетак дисциплина. Статуе, рељефи, мозаици и слике на вазама од теракоте који су били изложени у Колосеуму пружили су делимичан увид у те дисциплине.

Постојала су и такмичења у трчању — на један стадиј, што износи око 200 метара; затим два пута дужа трка, која се може упоредити с данашњим тркама на 400 метара; и трка на дуге стазе, отприлике на 4500 метара. Атлетичари су вежбали и такмичили се потпуно голи. Учесници у петобоју такмичили су се у пет дисциплина: трчању, скоку у даљ, бацању диска, бацању копља и рвању. Друге дисциплине су биле бокс и панкратион, који се описује као „бруталан спорт који се састојао од рвања и песничења голим рукама“. Ту је била и трка двоколица на осам стадија, то јест трка с лаким отвореним возилима на малим точковима, која су вукла два или четири ждребета или одрасла коња.

Бокс је био екстремно насилан, а понекад се дешавало и да неко изгуби живот. Такмичарима су око песница биле обмотане  траке од круте коже за коју су били причвршћени умеци од метала који су могли да нанесу тешке повреде. Можеш да замислиш зашто један такмичар по имену Стратофонте није могао да препозна себе у огледалу након меча који је трајао четири сата. Статуе и мозаици из тог времена сведоче о томе да су боксери после борбе били страшно унакажени.

У рвању су били забрањени захвати испод појаса, а победник је био онај ко је први свог противника оборио на земљу три пута. За разлику од тога, у панкратиону је све било дозвољено. Такмичари су могли свог противника да ударају ногом и песницом, као и да му уврћу зглобове. Једино нису смели да му ископају очи, да га гребу и угризу. Циљ је био оборити противника на земљу, онемогућити да се покреће и присилити га да се преда. Неки сматрају да је то био „највећи спектакл у целој Олимпији“.

Најпознатија борба у панкратиону у древна времена наводно се одиграла у финалу Олимпијских игара, 546. пре н. е. Арахион, кога је противник давио, још увек је био толико при свести да му је ишчашио ножни прст. Његов противник, савладан болом, предао се само мало пре него што је Арахион умро. Судије су Арахионов леш прогласиле победником!

Трка двоколица је била најпрестижнија дисциплина, а истовремено и најпопуларнија међу аристократама, јер победник није био возач већ власник двоколица и коња̂. Критични моменти у трци били су при старту, када су возачи морали да остану у својој траци, и посебно када су правили заокрет на оштрим кривинама стазе. Грешке, то јест прекршаји, могли су да изазову несреће које су ову популарну дисциплину чиниле још спектакуларнијом.

Награда

„У трци сви тркачи трче“, рекао је апостол Павле, „али само један добија награду“ (1. Коринћанима 9:24). Једино је победа била важна. Није било сребрне нити бронзане медаље, није било другог нити трећег места. „Главни циљ атлете била је победа, ’ники‘“, објашњено је на изложби. „Једино би тиме био задовољан, јер би једино то био прави одраз његовог карактера, и у физичком и у моралном смислу, и једино би тако био понос свог родног града.“ Њихов став сажет је у Хомеровом стиху: „Навикох увек да честит будем.“

Награда коју су победници на панхеленским играма добијали била је чисто симболична — венац од лишћа. Павле је то назвао ’распадљивим венцем‘ (1. Коринћанима 9:25). Па ипак, та награда је имала изузетно велики значај. Представљала је саме силе природе које су победнику дале моћ. Победа, за којом се тежило по сваку цену, представљала је ни мање ни више него израз наклоности богова. Експонати су приказали како су древни вајари и сликари замишљали да Ника, грчка богиња победе с крилима, полаже венац на победника. Победа на Олимпијским играма представљала је врхунац каријере сваког спортисте.

Венци на Олимпијским играма били су начињени од лишћа дивље маслине, на Истамским играма од боровине, на  Питијским од ловора, а на Немејским од дивљег целера. Организатори неких других игара нудили су новчану или неке друге награде како би привукли врхунске спортисте. Неколико ваза изложених на овој изложби биле су награде на Панатенским играма, које су се у Атини одржавале у част богиње Атине. У тим амфорама је било скупоцено атичко уље. На слици која се налази на једној страни вазе приказана је богиња Атина и исписано је: „Награда за такмичење у Атини.“ На другој страни вазе налази се цртеж неке дисциплине, обично оне у којој је спортиста однео победу.

Грчки градови су делили славу са својим спортистима, које је победа учинила херојским ликовима у свом родном граду. Повратак победника се славио победничком поворком. У њихову част су подизани споменици, као приноси за захвалност боговима — што је била част која се углавном није указивала обичним смртницима — и песници су певали о њиховој храбрости. Победници су касније добијали почасна места на јавним церемонијама и примали су новчану надокнаду о трошку грађана.

Гимназије и њени спортисти

Спортско такмичење се сматрало најзначајнијим фактором у развоју једног грађанина-војника. Сви грчки градови су имали своје гимназије, где су младићи поред физичких вежби стицали знање и добијали религиозну поуку. Зграде гимназија су биле смештене око великог отвореног простора за вежбање, и биле су окружене тремовима и другим наткривеним површинама које су се користиле као библиотеке и учионице. У гимназије су углавном ишли младићи из богатих породица који су себи могли приуштити да се посвете образовању уместо раду. Овде су се спортисти подвргавали дугим, интензивним припремама за такмичења уз помоћ својих тренера, који су контролисали њихову исхрану и забрањивали им да имају сексуалне односе.

Изложба у Колосеуму пружила је посетиоцима прилику за дивљење скулптурама које представљају древне атлете, што су углавном биле римске копије оригиналних грчких скулптура. Будући да се у идеологији старе Грчке телесно савршенство изједначавало са моралним савршенством и искључиво се повезивало са аристократијом, складно грађена тела победничких спортиста представљала су филозофски идеал. Римљани су их ценили као уметничка дела, и многе статуе су украшавале стадионе, купатила, виле и палате.

Међу Римљанима су насилни спектакли увек били популарни, тако да су од свих грчких дисциплина које су се одржавале у Риму бокс, рвање и панкратион били најпопуларнији. Римљани на такве спортове нису гледали као на такмичење међу равноправним противницима који желе да покажу своју вештину, већ напросто као на забаву. Напустили су првобитну замисао о спорту као о нечему у чему треба да учествују ратници-спортисти у склопу њиховог образовања. Уместо тога, Римљани су грчке игре свели или на вежбање пре купања, што је било добро за здравље, или  на спорт намењен публици којим се баве професионалци из нижег сталежа, као што су биле борбе гладијатора.

Хришћани и игре

Религиозни карактер ових игара био је један од разлога због којих су их хришћани из првог века избегавали, јер „како се Божји храм слаже с идолима?“ (2. Коринћанима 6:14, 16). А шта је с данашњим спортовима?

Очигледно савремени спортови не одају част паганским боговима. Па ипак, зар није очигледно да се за неке спортове везује готово религиозни жар, који се може упоредити са оним што је постојало у древна времена? Штавише, као што показују извештаји у последњих неколико година, неки спортисти су, да би дошли до победе, спремни да се допингују, што штети здрављу и чак је опасно по живот.

Хришћанима није толико важан физички изглед и кондиција. Духовне особине ’тајне особе срца‘ јесу оно што нас чини лепима у Божјим очима (1. Петрова 3:3, 4). Иако немају сви који се баве спортом страствен такмичарски дух, јасно је да га многи ипак имају. Хоће ли нам дружење с њима помоћи да послушамо опомену из Писма да ’не радимо ништа из свадљивости нити из себичности, него да будемо понизни‘? Зар нас такво дружење неће подстаћи на ’непријатељства, свађе, љубомору, изливе гнева, препирке, поделе‘? (Филипљанима 2:3; Галатима 5:19-21).

У многим данашњим контактним спортовима долази до насиља. Сви који су привучени таквим спортовима треба да се сете речи из Псалма 11:5: „Испитује Јехова праведника, а бездушника и ко воли насиље мрзи душа његова.“

Вежбање може да пружи задовољство ако се задржи на правом месту. И апостол Павле је рекао да је ’телесно вежбање корисно за мало‘ (1. Тимотеју 4:7-10). Међутим, када је говорио о грчким играма, Павле је подесно указао на њих само да би илустровао колико је за хришћане важно да развијају особине као што су самоконтрола и истрајност. Павле је првенствено тежио ка томе да од Бога прими „венац“ вечног живота (1. Коринћанима 9:24-27; 1. Тимотеју 6:12). У томе нам је пружио изванредан пример.

[Фуснота]

[Оквир⁄Слике на 31. страни]

Боксер након борбе

Ова бронзана фигура из четвртог века пре н. е. приказује погубне последице древног бокса. Према каталогу за римску изложбу, „боксер који је пружао отпор противнику... док се борио у исцрпљујућој борби у којој се примењивало гесло ’рана за рану‘, величао се као узвишени пример“. „Трагови нове борбе додавали су се траговима претходних борби“, каже се у том опису.

[Слика на 29. страни]

Трка двоколица била је најпрестижнија дисциплина на древним такмичењима

[Слика на 30. страни]

Древни уметници приказивали су Нику, богињу победе с крилима, како полаже венац на главу победника